Kukuruz je u Srbiji tek u 17. veku uspeo da potisne pšenicu, što je svojstveno našim krajevima koji su bili pod osmanskom vlašću. To je zato što je kukuruz davao mnogo više prinosa u brdskim predelima nego pšenica. Srbi su naseljavali brda, bežeći od Turaka, koji su zauzeli ravnice. U istorijskim izvorima kukuruz se kod nas pominje na početku 17. veka, kada je stigao preko Save i Dunava, a neki pisani podaci govore da se prvo uzgajao u Sremu.
Kukuruz se prvi put sreće na prostorima bivše Jugoslavije 1572. godine u Dalmaciji, gde je stigao pomorskim putem iz Italije, a u Srbiji se pominje prvi put 1576. Različiti nazivi za ovu kulturu koji su postojali na području bivše Jugoslavije, iako ne mogu biti čvrst dokaz, pokazuju da je kukuruz stizao na ove prostore iz različitih pravaca. Česte migracije stanovništva, ratovi i osvajački pohodi su snažno uticali na širenje pojedinih tipova kukuruza i njihovo prenošenje u druge rejone.
Četrnaestog marta 1493, zajedno sa mnogim suvenirima koje je doneo Kolumbo iz Amerike u Evropu, stigao je kukuruz. Ubrzo potom životi hiljada ljudi starog kontinenta postali su vezani za ovu kulturu. Putevi uvođenja kukuruza u naše krajeve su malo poznati, ali prvi zapisi govore o uvođenju kukuruza preko Turske i Grčke ili preko Venecije duž jadranske obale. Za nas u Šumadiji prvi naziv za ovu biljku bio je turska pšenica.
Uloga Miloja Petrovića Blaznavca
Istorija je dokumentovala i kada je i ko doneo prvu modernu sortu ove biljke. Bila je to 1865. godina, a čovek koji je doneo iz Francuske bio je Miloje Petrović Blaznavac. Za Miloja je ova godina bila sudbonosna. Tada ga knez Mihailo imenuje za ministra vojske. Na ovom položaju će biti i kada je Mihailo ubijen u Košutnjaku. Tada Blaznavac vrši državni udar i sa vojskom proglašava maloletnoga Milana Obrenovića za kneževoga naslednika. I vlada i Skupština morale su da se pokore toj odluci. Do punoletstva Milana Obrenovića Srbijom upravlja tročlano namesništvo: Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović.
Do 1865. godine Blaznavac je bio jedan od glavnih pomagača prethodnog ministra vojnog francuskog kapetana Ipolita Mondena. U značajnoj meri je Francuz reformisao Vojsku Kneževine Srbije i dao joj je osnovu po kojoj se kasnije razvijala. Mondenova i Blaznavčeva želja je bila da što bolje naoružaju srpsku vojsku. Blaznanac te godine odlazi u Francusku da gleda naoružanje francuske vojske, ali u Srbiju donosi i kilogram semena crvenkastog kukuruza „kralj Filip“. On ga predaje ljudima koji će koju godinu kasnije osnovati Srpsko poljoprivredno društvo.
Većina semena je zasejana na državnom zemljištu u Topčideru, a nešto su pripadnici ovog društva posadili i u privatnoj režiji kako bi pratili i dokumentovali razvoj ove biljne kulture. Sve to su lepo dokumentovali i kada su 1869. godine osnovali svoje Srpsko poljoprivredno društvo, ubrzo su pokrenuli i svoj časopis pod imenom „Težak“.
Ovaj časopis izlazio je u Beogradu od 1869 do 1941 sa prekidom od 1915 do 1918. godine. Izdavač je bilo Društvo, a kao prvi urednik pojavljuje se Milan Milovuk, koga je uskoro zamenio Đorđe Radić. Do Prvog svetskog rata smenilo se oko 20 urednika, a među njima najznačajniji bili su Milovan Spasić, Kosta Taušanović, Svetozar Gavrilović, Dušan Spasić, Milutin Savić i Uroš Stajić. Nekoliko puta je menjao i format i periodičnost izlaženja. Često su izlazili uz list i dodaci u vidu brošura. Pored praktičnih saveta donošeni su i naučno-popularni članci, kao i prigodni literarni prilozi. Ovakav sadržinski koncept učinio je časopis veoma popularnim i rado čitanim na srpskom selu.
List ubrzo objavljuje članak o novom kukuruzu i njegovim karakteristikama. Sam urednik piše o svom iskustvu sađenja nove sorte:
Zasejan je na zemljištu topčiderskom, a i ja sam, nekoliko zrna u mojoj bašti, kao nešto novo i ljubopitstva radi, posejao 20. aprila 1865. godine, kada sam i našeg domaćeg kukuruza od dve vrste po nešto malo u zemlju bacio, ali odvojeno svaki za sebe. Sve ove tri vrste kukuruza nikle su u jedno vreme i dobro su napredovale, no u rastenju povazalo se da su stabljike u našeg kukuruza nešto jače nego u kralja Filipa, pri svem tom, što je zemlja podjednaka bila, u kojoj su posejani. Ali na jedanput primetim, da je kralj Filip počeo klasati i zaperke puštati, dok kod naših kukuruza nije od toga ni traga bilo. Za ovim u drugoj polovini meseca Junija bio je kralj Filip već za kuvanje i pečenje, a sa koncem julija sasvim zreo. Na protiv pak ovoga, naše obe vrste kukuruza dospele su na mesec dana docnije. Ovakav rezultat pokazao se i u Topčideru, za to su ovaj novi kukuruz počeli neki iskati, da ga po malo u baštama radi purenjaka zasejavaju, a ozbiljnu pažnju pa njega nije niko obraćao, dok nije društvo za poljsku privredu ustanovljeno…
Naziv po španskom kralju
Uskoro se ova sorta našla i u delu Đorđa Radića „Sve o kukuruzu“, gde su takođe sve njegove prednosti nabrojene. Društvo je ovu knjigu štampalo, a ubrzo i nagradilo. Članovi društva počeli su seme ovog kukuruza razmnožavati i deliti seljacima za setvu. Prva veća količina je podeljena u Kragujevcu, kada je 1870. godine Srpsko poljoprivredno društvo organizovalo svoju izložbu.
Poljoprivrednici koji su ga zasejali ubrzo su uvedili prednosti ove sorte nad starim, te je potražnja za semenom „kralja Filipa“ postala još veća. Samo list „Težak“ je doneo vest da je 1871. godine usled poplava koje su zadesile kragujevački okrug narod molio komisiju i državu da im pošalje crvenkastog francuskog „kralja Filipa”. Srpska vlada je tada naredila da se obezbede zalihe ove sorte kukuruza. „Težak“ iz maja 1875 godine donosi kako je teklo dalje:
– Društvo za poljsku privredu činilo je šta treba šiljući pojedinim ljudima ovog semena, a g. ministar finansije razaslao je u proleće 1872. god. preko načalstva, osobito kragujevačkog i užičkog, više stotina oka, te je narodu besplatno za seme razdato. Od ovog semena proizvoden je u mnogim okruzima, osobito u čačanskom, tako lep kukuruz, da su neki proizvođači i nagrade od društva dobili na izlogu 1872. god. držanom. Dobra svojstva ovog kukuruza opisana su u rečenom delu „sve o kukuruzu;“ no ovdi napomenuti moram, da ovaj kukuruz, u slučaju poplave ili tuče, može se posejati i Julija meseca, pa će ipak sazreti, ako iole ugodna jesen bude. Ovo što sam rekao potvrdilo je iskustvo, jer je 1872. god. u zavedenju ekoiomije topčiderske dva put sazreo. Prvi je put posejan u Aprilu i sazreo je u Juliju mesecu; pa je od ovog prvog ploda odma posejan drugi put, a obran je, kao sasaim zreo, u Oktobru. Od ovog drugog roda nalazi se jedan koren u zbirci društva za poljsku privredu. Usljed strašne poplave, dogodivše se u Juniju mesecu 1871. god. narod je iz više okruga tražio seme od ranog kukuruza i pasulja, koji bi i docno posejani mogli dospeti i roda doneti. No kako ni društvo za poljsku privredu, a ni vlada nije imala takovog semena, to je g. ministar Finansije, da bi se bar za u buduće takovog semena imalo, 12. Avgusta iste god. zahtevao od društva za poljsku privredu, da mu izjavi svoje mišlenje: Koji su to usevi, koji za svoje prispevanje manje vremena potrebuju, nego naši obični usevi?
Odgovor i društva i naroda je bio za kukuruz „kralj Filip“ i naravno da je crvenkast i francuski. Ovde treba reći, iako je ovaj kukuruz stigao iz Francuske i naš narod je mislio da je to neki Filip koji sedeo na francuskom tronu u pitanju, bio jedan drugi vladar. Radi se o Filipu drugom Španskom. Bio je kralj Španije od 1556. do svoje smrti i kralj Portugala od 1580. ostvarivši tako Iberijsku uniju koja je trajala 60 godina. Najpoznatiji je po svojoj „Nepobedivoj armadi“ koja se razbila o obale Engleske. Za vreme njegove vladavine iz američkih kolonija u Evropu je stigao crvenkasti kukuruz koji je Miloje Blaznavac 1865. godine doneo u Srbiju.
Piše: Aleksa Ignjatović,istoričar
