Jugoslavija jeste bila čudesna, samo što takva atribucija ne predstavlja političku preporuku. Osim, možda, za mutnu Maricu.
Njena čudnovatost samo svedoči da mi nikad nismo ni imali dovršen, razgovetan i jasan pojam Jugoslavije. Izađe, nekako, da smo hteli Jugoslaviju, za sebe i buduće naraštaje, a da nismo imali ni pojma o njoj.
Živimo u shvaćenom i protumačenom svetu koji je premrežen našim predstavama, pojmovima, očekivanjima. Čudo izranja kada stvari napuste pojam. Čudovište, čudo, čudesno, direktno poriču našu sliku sveta, adekvatnost i potpunost našeg znanja. Incident koji infantilne zabavlja, a one odgovornije suočava sa granicama, te poziva na preispitivanje.
Može biti ushićujuće, uvek je bar donekle uzbudljivo, kada nas tako zatekne umetničko delo. Međutim, vrlo je neprijatno kada ti sopstvena zemlja pokaže neslućeno lice. Takav monstrum poriče pretpostavljenu bliskost i nužno budi sumnju. Da li je ona uopšte naša otadžbina?
Na severu Bačke
Priča kaže da su ugovorni položaj, osnove i granice Jugoslavije utvrđene na Pariskoj mirovnoj konferenciji, posle Prvog rata, gde je jedna od centralnih i odlučujućih figura bio Vudro Vilson, predsednik SAD. Za ovu je priču to izuzetno važno, jer je predsednik Vilson bio partijski kolega, intelektualni partner i lični prijatelj Mihajla Pupina, američkog profesora, naučenjaka iz Srbije, diplomatski i patriotski zainteresovanog u stvari o kojoj priča pripoveda.
Pupin je zaslužan za geografsko-političke interpretacije zavičajnog mu Banata, koje će, pod direktnim uticajem SAD, upravo na Pariskoj konferenciji, i učiniti Banat neraskidivim delom srpskog sveta. Bar po malo, izgleda, i Bačku.
Naime, noć pred jednu od važnih sesija na panonske teme poražene Ka und Ka monarhije, nenajavljen i po slobodi bliskog prijatelja, u hotelsku sobu predsednika Vilsona ulazi profesor Pupin, opušteno varirajući svoje banatske inspiracije. Naravno, ništa spekulativno, već sasvim konkretno motivisano i pragmatično zainteresovano. Uz poslednju čašicu pred spavanje, preludirao je upravo temu o Malom Parizu. Varoš Temišvar je kulturološki biser Banata, kaže profesor. Nalazi se na nekih stotinjak milja od Beograda, ne više od 125. Sem onog što je Božja ruka stvorila, sve su tamo, kroz dugu istoriju, izgradili Srbi. Molim te, veli, upamti to! Taj grad mora pripasti Jugoslaviji. Na počinak se otišlo sa zavereničkim osećanjem tvrdo sklopljenog dogovora.
Ujutru, na korak pred ulazak u konferencijsku salu, predsednik Vilson se iznenadno priseti sinoćnjeg razgovora i obećanja datog prijatelju. Zato žustro zapovedi saradnicima, koji su teglili gomile mapa i svakojakih papira u rukama:
Pogledajte odmah na karti, ima li tamo neki veći i važniji grad na 100 do 125 milja od Beograda?
Dok zatečeni asistenti spetljano preturaju, jedan od mlađih, kome se karijerna fortuna prvom beše nsmešila, da od ranog jutra bude šefu na korist, ushićeno uzviknu svoje Eureka:
Evo ga! Ima, gospodine predsedniče! Subotica!
E, onda dobro upamtite to! Taj grad mora pripasti Jugoslaviji!
Zadovoljan sobom, održanom reči i ispunjenim obećanjem kojim započinje radni dan, predsednik Vudro Vilson pobednički uđe u salon, slavu i svetsku istoriju. Ali šta je tada morala osećati snegom utišana Sabatka, među salašima u beskrajnoj ravnici? Šta li je slutnja carskog grada na severu Bačke, nazvanog po švapski Marijatereziopolj, sa svojom mondenom arhitekturom madžarske secesije, dok iščekuje nove ćudi istorije i svoju pripravljenu jugoslovensku perspektivu?
Maternji jezik sveta
Ovu mi je priču, jedne večeri u sred sveta, na skrajnutom palićkom salašu Đorđević, ispričao tada već vremešni, neponovljivi i nezaboravni Bela Duranci, istoričar umetnosti, publicista i erudita, koji iz Subotice, ko što veli, „nije izbivaoˮ. Do na kratko, kad se baš moralo u Beograd, Peštu, Firencu ili Bođane. Naročito su, kaže, važni Bođani. Tamo je prvi put video sveta i visoku umetnost. I to u srpskom pravoslavnom manastiru iz 15. veka, na freskama Hristofora Žefarovića.
Treba malo vremena da se sagovornik otrezni od tih visinskih razlika uz reč, skokova koji i jedno maleno srpsko selo kraj Bača uznose do u vrh firentinskih tornjeva i kupola. Naročito ta navala sveta oduzima dah. Sveta koji u svoj svojoj svežini, otvorenosti, bogatstvu, bezmernom iskustvu različitih naroda i ljudi, probija i zrači iz samo jednog jedinog čoveka. Uz to, beskrajno skromnog i jednostavnog. Otkrivanje sveta je svojevrsna unutrašnja nega Bele Durancija i lična etika smirenja. Smirenja pred mrtvima bez broja, koji su vazda, bilo gde, kao i mi ovde i sad, tragali za srećom, smislom života i razlogom poštovanja.
Kao i drugde, uostalom, previše je sveta u Subotici da bi je neko tek tako, neodgovorno, napuštao, da bi otkrio svet. Naprotiv, svet se otvara i sviće već kod ovdašnjih ljudi. Bližnji i sugrađani, njihov život, saživot i dela, uvek su veliki i otvoreni svet, samo ako umemo da izađemo iz sopstvenog budžaka, da se i mi otvorimo za njihove sudbine.
To beskrajno poštovanje za bližnje naučilo je Belu Durancija svim jezicima na kojima je govorila Subotica. Nemački i mađarski je tako dobro naučio da je autorske radove pisao na njima, a sam kaže, i srpski. Kako, on je tek naknadno učio srpski, jezik u kojem je bio ne tek znalac nego i savršeni stilist? Ostaje pitanje, koji je upošte jezik njemu bio maternji? Da li slovački, njegovoga oca Jana? Ili će to pre biti onaj jezik rečite tišine, što ga je sustopice pratio i koji je osadržavao pažnjom, ljubavlju i očekivanjima svaki javni prostor u koji bi stupio, oslanjajući se na svoj prosti, debeli, drveni štap, u staračkim zepama. Na likovne kolonije, otvaranja izložbi, na promocije i okrugle stolove, ljudi su dolazili da slušaju Belu Durancija. Tačnije, da ponovo otkrivaju svoj maternji jezik ličnog dostojanstva i sugrađanskog poštovanja.
Svakako, i njemu je morao biti maternji onaj jezik na kojem je Gospod Bog stvorio ovaj svet, ali je vladao, izgleda, nekim od njegovih zaboravljenih dijalekata. Jezik na kojem stvoreni svet obnavlja nadu i svest o svom preuzvišenom poreklu.
Snovi braće Rajt
Bela Duranci nije bio samo dosledni tumač Subotice, te čuvar duše njezine, nego podjednako i Bele Hamvaša, iz čijeg opusa, takođe, „nije izbivaoˮ. Hamvaš je bio njegov Aristotel, učitelj ljudskog roda i bazična interpretacija.
To naročito podrazumeva Hamvaševu kategoriju otvorenosti egzistencije, onog oblika bivstvovanja koji je istinski izvor ljudskog sveta, jer dopušta mogućnost da pored Ja i Ti nastane naše Mi, kao zajednička sudbina. Kao god s večeri, na subotičkom šoru, gde se komšije susreću, pozdravljaju i pitaju na jezicima koji vas mogu zavesti na potpuno krivi trag, ako po njima krenete da procenjujete etničku pripadnost sagovornika.
Gradovi Jugoslavije, osiroteli i izgladneli u Drugom svetskom ratu, a odmah zatim zastravljeni revolucionarnim terorom ratnog pobednika, nikada nisu ni dobili istinsku priliku da stvore svoju zajedničku sudbinu. U njima je kolektivizam i zajednički usud predstavljao nametnutu i rigidnu ideološku normu, strogo sankcionisani i unapred zadati propis, a ne nekakav rezultat ili tekovinu saživota. Gradovi Jugoslavije su više odgovarali modelu logora i kolonije, nego spontane ljudske naseobine i zajednice slobodno građene vekovima kulturne istorije.
Otuda je Subotica u interpretaciji Bele Durancija, sa svojim divanima i narečjima, sa svojim arhitektonskim nasleđem i slojevima kulture, posebno uzev kulturu svakodnevice, zapravo, predstavljala svojevrsnu alternativu Jugoslaviji. Naizgled identično, ono ideološki promovisano bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, zapravo je, u toj varoškoj utopiji, bilo pobeđeno jednim uljuđenijim i prirodnijim oblikom autentičnosti.
Čuveno je pitanje Bele Durancija o smislu krovne dekoracije na znamenitoj subotičkoj Gradskoj kući, reprezentativnom primeru mađarske secesije s početka prošlog stoleća, kao i one na krovu Rajhlove palate, uostalom. Koloritno glaziranim biber crepom iz pečujske fabrike Žolnai, po krovu su naneti živopisni motivi iz mađarske tradicije ukrašavanja, ali se vide jako loše i delimično. Neretko, u njima se zabludno prepoznaju nekakva vajna heraldička obeležja. Međutim, kako te dekoracije uopšte nisu sagledive, ni sa zemlje niti sa bilo kog krila i prozora palate, pitanje je, zašto su i za koga tu uopšte postavljene?
Ljude i njihov san o životu ne možemo razumeti van epohe i istorijskog konteksta. Zato je neobično važno imati na umu da ova zdanja nastaju u osvit dvadesetog stoleća, kada rani pilotski uspesi braće Rajt u Evropi snažno obnavljaju večiti san o letenju. I Ka und Ka monarhija je, umesto svog sasvim bliskog konca, tada slutila, te svojim krovovima pozdravljala i slavila, nešto sasvim drugo – jedno čovečanstvo među oblacima, koje se na zemlji pojavljuje nishodeći, odozgo.
A tamo, gore, već su davno uzrele teške glave nebeskih suncokreta, među kojima, za jatima belih gusaka, u vindjakni bez rukava, kao u kakvom starinskom kožuhu, sa prostim, debelim, drvenim štapom sigurno korača Bela Duranci i vedro ćuti. Ćuti onom rečitom mudračkom tišinom, koje je nebo puno, ali koja dopire do zemlje i još uvek okuplja.
(Nastaviće se)
Piše: Saša Milenić
