Srbija kao Republika, kao globalno društvo i politička zajednica građana, upravo živi jedan istorijski redak trenutak doraslosti i zrelosti.
Mereno dinamikom unutrašnjeg političkog života, obimom participacije građana, pluralizmom ideja i tekućih informativnih sadržaja, ali i socio-ekonomskim parametrima, vazda bolnim, poput privrednog rasta, inflacije, stope nezaposlenosti, čak i kretanja plata i penzija. Čini se da u Srbiji nikad nije bilo bolje.
Naravno, nije mali broj onih koji će se pred ovakvom konstatacijom prekrstiti obema rukama i priupitati za mentalno zdravlje autora. Takvu reakciju, međutim, vidim kao spontani refleks jednog umodelog i retorički dobro uigranog, hroničnog hejta, koji ima dva dominantna izvora.
Jedan je grupa medija strateški orijentisanih na negovanje petooktobarskog sentimenta i resantimana. Tu se, naprosto, kreira i obnavlja diskurs večnog nezadovoljstva i permanentne kritike svega postojećeg kao svojevrsna supkultura poricanja. Samooblikovana u narcisoidnom idealu večne mladosti, ova hronično nezrela, revolucionarna svest, ostala je nesvesna svog prevaziđenog i uveliko generacijskog karaktera.
Naravno da petooktobarci nisu naprečac postali suvišni, naprotiv!
Međutim, baš zato što pedesete i šezdesete godine života više ne predstavljaju ozbiljnu starost, trendseterima i liderima mišljenja u ovoj populaciji valjalo bi da porazmisle o redizajnu diskursa, prilagođavanju narativa savremenoj zbilji i o promeni generalnog metoda i brenda. Večno ponavljanje istih reakcija sa očekivanjem iznenadno boljih rezultata nije baš najbolje prilagođena, zapravo nije nimalo adekvatna reakcija na frustraciju.
Drugi je, pak, izvor podruštvljenog kukumavčenja u Srba kulturološki stariji i socijalno opasniji, subverzivniji.
Njegovi su koreni animistički, i sežu do u paganske slojeve kolektivno nesvesnog, do mađijskih obrazaca, bajanja i vradžbina za rasterivanje zlih duhova i svakog malera. Naprosto, volimo da kukamo i kad nas ništa ne boli, zlu ne trebalo. Čisto preventivno, protiv uroka.
Kao da bi drugačiji stav ludo prkosio savezu zlih sila što poslovično vrebaju iz prikrajka, pa bi mogao da navrze na vrat metafizičku kaznu nedaće, nepovoljnih prilika i nesrećnih incidenata. Ova primitivna religijska praksa, vitalna koliko drevna i otporna na kvazinaučno bezbožništvo savremenosti ne može se iskoreniti nikako drugačije do prosvećenom religijom. Upravo napredovanje na duhovnom tlu, ne tek folklorne, već istinske crkvene pobožnosti, važan je činilac izuzetnog trenutka o kojem je reč.
Srbija ipak jeste svet
Prema procentu građana koji uopšte imaju pasoše, te onih koji zaista i prelaze granicu, makar jednom u poslednjih nekoliko godina, kao i prema prosečnoj kilometraži distanciranja od mesta prebivališta, srpsko društvo je postalo pokretljivije, otvorenije i kontaktno bogatije nego ikada pre.
Prema ovim istim parametrima ono je čak naprednije nego, recimo, društvo SAD. Imaginarni, statistički prosečan Amerikanac, koji nikad nije napustio zemlju i nije video sveta izvan nekoliko stotina kilometara od kuće, za istog takvog prosečnog građanina Srbije je običan inertni provincijalac.
Naravno, uvek je moguće relativizovati ovakva poređenja pozivanjem na neuporedivo specifičan kulturni kontekst. On je itekako osetljiv na očigledne razlike između nepreglednih prostranstava američkog kontinenta, s jedne, i minijaturnih, gusto urbanizovanih predela Starog sveta. Napustiti Teksas, bar u kilometrima, može biti ekvivalentno prelasku brojnih granica na razdaljini većoj i od polovine Evrope. Ali to samo znači da i ovaj fenomen pokretljivosti sasvim dobro ilustruje duboko evropski karakter srpskog društva, njegovih težnji i kulture.
Našu lakomislenost nije na odmet podsećati na to u kojoj smo meri, voleli ili ne, mi pre svega, zapravo suštinski, evropejci. I u dobru i u zlu. Međutim, još je urgentnija potreba obustaviti, dekonstruisati i delegitimisati kriminalni narativ onih koji nam već četvrt veka dociraju o evropskoj perspektivi. O tome kakvoj još hirurškoj intervenciji Srbe treba podvrgnuti, pa da najzad počnemo da ličimo na Evropljane.
Valjda su i plavuše do sada ukapirale da smisao i svrha tog zločinačkog narativa nije u dobrim željama za nekakvo pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Daće Bog, pa se to nikada neće ni dogoditi. NJegov smisao je daleko perfidniji, subverzivan i neprijateljski. Sadržan je u tendencioznom podlokavanju nacionalnog samopoštovanja i integriteta srpskog društva. Upravo u tome i jeste poenta napisa o faktički dostignutoj zrelosti i potrebi pune svesti o toj činjenici.
Moralni bankrot Zapada
Davno su prošla vremena kada je političko društvo Srbije moglo smisleno raspravljati i polemisati o tome da li je pristupanje EU u najboljem srpskom interesu ili nije. Prošlo je čak i vreme za prinudnu toleranciju prema toj geopolitičkoj okolnosti, tipa, sila Boga ne moli. Uprkos boljoj informisanosti i političkoj superiornosti u odnosu na brižno odnegovanu opoziciju, čini se da ovoga nisu svesne čak ni vlasti u Srbiji
Ustvrdivši doba zrelosti želelo se reći kako su dozrele prilike za sasvim novo pitanje. Da li zagovaranje političkog projekta EU u Srbiji uopšte ima moralno pravo na postojanje? Nije li to postalo poredivo sa zagovaranjem ideja Trećeg rajha ili Pavelićeve NDH? To što čak ni ovo poslednje u Srbiji nije nezamislivo samo indirektno potvrđuje tezu o zrelosti našeg društva. Ni najzabludnije mišljenje u Srbiji nije kažnjivo. To, međutim, ne menja ništa po pitanju moralnog bankrota EU.
Sada, kada se ime predsednika SAD u Epstajnovim fajlovima, kako kažu američke demokrate, pominje češće nego Gospod Bog u Bibliji, a za njim i imena evropskih zvaničnika, poput izvestioca iz Srbije, Lajčaka Ražalovanog, kakav smisao može da ima ma i sekund pažnje odvojen za oglašavanja baba Marte ili deda Picule? NJihov je kredibilitet, da i njima bude jasno, ispod nivoa morske razine, kada se zna da ne dolaze iz drugačije škole od Lajčaka, nego iz nižeg razreda.
Pritom, više ne može ni da se sakrije predan, organizovan i sistematičan rad različitih organa EU na suzbijanju slobode govora i informisanja. Malo im je bilo što su zabranili i pogasili sve internacionalne ruske medije na svojoj teritoriji, a potom i proruske. Sada se širom međunarodne zajednice vodi organizovana kampanja i protiv kineske društvene mreže Tiktok, sa ciljem da se zabrani pristup korisnicima mlađim od 15 godina.
Javna je tajna pri tom da je tobožnja briga za populaciju mladih do 15 godina samo sentimentalni izgovor. Suština je u tome što je za uspešno sprovođenje ovakve kvazipedagoške odluke tehnički neophodno zaprečiti VPN program, a to praktično znači i pristup svim informacijama izvan oficijelnog mejnstrima, za sve generacije i uzraste.
Ako se tome doda sudbina ne tek nekolicine evropskih novinara i publicista, koji su zbog, ideološki procenjeno, pogrešnog razumevanja rata u Ukrajini stavljeni pod sankcije EU, koje podrazumevaju ne samo ograničenje slobode izražavanja i kretanja, nego čak i pristup vlastitim privatnim računima u bankama, očigledno je da sloboda informisanja nije vrednost sa faktičke agende EU. Podsećanja radi, sloboda protoka informacija odavno je etablirano ljudsko pravo. Po senzibilitetu za poštovanje ovog ljudskog prava Srbija je u odnosu na EU bastion slobode.
Najzad, i nipošto ne na poslednjem mestu, zanimljivo bi bilo udubiti se malo u recentnu produkciju društveno-humanističkih nauka na prostorima bivše Jugoslavije, a koja je uveliko pod pokroviteljstvom sa strane. Ono što je svojevremeno beogradski filozof Zdravko Kučinar, zastravljeno i zgranuto pisao o famoznoj Popovićevoj knjizi u Kantovoj ličnoj biblioteci, tačnije, o njenoj slovenačkoj akademskoj recepciji, sada se može shvatiti kao šala i anegdotski biser.
Naime, izvesni austrijski pisac iz 18. veka, Jakov Zigmund Popović, koji je za sebe tvrdio da je „austrijski Vend uskočkog porekla”, zbog ugleda koji je uživao kod Imanuela Kanta, vodeće ličnosti evropske filozofije u drugoj polovini stoleća, u recepciji savremene slovenačke istoriografije namah je postao ne samo Slovenac, ne tek veliki evropski stvaralac, nego ni manje ni više nego Janez Žiga Popovič.
Stari beogradski profesor je odmah reagovao na ovu kvaziintelkektualnu karikaturu nacionalnog samopotvrđivanja ocenivši je kao sraman i nedopustiv falsifikat.
Kako onda tek okvalifikovati brojne istorijske preglede i kulturne refleksije sa akademskim statusom, nastale na tlu BiH i Republike Hrvatske, a u kojima se vekovna srpska prisutnost na ovom prostoru svesno i tendenciozno ignoriše. To nekako najsmelije čine upravo inostrani stipendisti i akademske ličnosti sa podrškom sa zapadne strane. Reklo bi se, cenzori zabranjuju, a evropski komesari naprosto prećutkuju.
Kao da se tendenciozno gradi velika slika prema kojoj u zapadnim delovima srpskog sveta pravoslavnih Srba nikad nije ni bilo. Kao da su se oni tamo pojavili tek nedavno, valjda sa invazijom Miloševićevog nacionalizma. I u međunarodnom statusu zaštite srpskog srednjovekovnog nasleđa na tlu Kosova i Metohije takođe valja videti prste EU. Koliko je važno da su bar neki stari manastiri postali deo svetske kulturne baštine, jednako je važna činjenica da oni taj status ne uživaju oficijelno kao baština Srbije, nego Kosova.
Stvar je zrelosti upravo razumevanje na osnovu šire slike. Kada zvaničnici EU oficijelno i glasno zahtevaju uzajamno priznanje Beograda i Prištine, Srbija nema više nijedan razlog da to podvodi pod temu mira i stabilnosti. Naprotiv, to je samo kockica u široko postavljenom mozaiku zatiranja srpskog imena i kulturnog traga u prošlosti, te njihovog brisanja iz univerzalnog pamćenja čovečanstva. Ne nekakvi incidenti i sporadični ratni zločini, već upravo takva sistemska politika jeste ono na šta se primarno odnosi pojam genocida.
Piše: Saša Milenić
