RIBARSKA BANJA MOJE MLADOSTI I DANAS: Hladan tuš i topla voda

Moja majka Bosiljka Ristić poticala je iz čuvene kruševačke partizanske porodice Stanković. Stariji brat i sestra bili su joj prvoborci, ali najslavniji član porodice bio je njen drugi brat Velizar Stanković, narodni heroj Veca Korčagin. Ona je imala deset godina kad je počeo rat, te nije bila prvoborac, mada je prenosila medicinski materijal za Rasinski partizanski odred. Ipak, skoro svakog 7. jula (Dan ustanka u Srbiji) zvali su je na polaganje venaca na spomenik na brdu Samar iznad Ribarske banje, gde je Veca poginuo. Normalno, vodila je i oca i mene, a kasnije i brata.

Sticajem okolnosti nedavno sam bio u Ribarskoj banji kao pacijent. Odabrao sam je zato što sam hteo da ponovo vidim ujka Vecin spomenik. Imao je nepunih 20 godina kad je poginuo 1942. godine, a on je za mene uvek bio ujka Veca, zbog majčinih priča o njemu koje su mi ga učinile bliskim.

Međutim, danas je brdo Samar obraslo u šumu, te je teško pronaći ujka Vecin spomenik. U Ribarskoj banji postoji jedna kula sa liftom kojim je moguće popeti se na brdo Samar, ali doći do ujka Vecinog spomenika nemoguće je za nekog ko se kreće teško i uz pomoć štapa, kao ja.

Zašto je zapušten spomenik Veci Korčaginu? Zato što su četnici i njihovi potomci digli glave u modernoj Srbiji -pomislićete. Da, ima tu istine, komunistička ideja je otišla u istoriju, a ostavila je i gorak ukus u ustima mnogih, te neke stare sile, poražene 1945. godine, sada dižu glavu.

Ali, uništiti uspomenu na neku tako značajnu ličnost Rasinskog okruga – posledica je nečeg drugog, mnogo primitivnijeg. Jer, Veca je pripadao komunističkom pokretu, koji je bio istorijski promašaj, ali je takođe bio i borac protiv tiranije fašističkih okupatora, znači nemoguće ga je izbrisati iz istorije.

Kažu antropolozi da je u primitivna vremena prvobitnih hordi pobeda u diskusiji bila nadživljavanje protivnika – ti se ne slažeš s nekim i ubiješ ga, znači ti si u pravu. Srbi sada, zajedno sa svojim čelnicima, moralno ubijaju svoje neistomišljenike, toliko o našoj civilizovanosti. Tako se pokušava da se izbriše sećanje na nekog ko je bio borac protiv nemačke okupacije, da bi se u potpunosti poništila njegova istorijska ličnost, jer, bože, bio je komunista.

Jedna od najglupljih narodnih izreka glasi „napad je najbolja odbranaˮ i to upotrebljavaju i naša vlast i opozicija. Za vlast su njeni oponenti tajkuni, lopovi, izdajice, a za opoziciju su oni na vlasti lopovi u sprezi sa kriminalom, neposobni vlastodršci koji nas zadužuju bez mere, pokušavaju da zakopaju našu budućnost u nekakve rudnike. Napad nikad nije najbolja odbrana, nego je uvod u rat. Dakle, potrebno je da se sa mesta gde govor OGOVARA (napad), ode na mesto gde on RAZGOVARA!

Uplatio sam deset dana banjskog lečenja u jednoj od naših najstarijih banja i – pokajao se. Prvo me je dočekala doktorka Žaklina Stojković, koja se kao neki Kerber usmerila na to da mi onemogući da iskoristim sve prednosti banje. Nije mi dala kupanje, jer ona vodi računa gde stavlja svoj potpis. Naime, ja imam tri baj-pasa i topla voda nije za mene. Nije mi pomoglo ni to što sam joj govorio da su mene u Niškoj banji odmah posle operacije srca puštali da ulazim u njihovu toplu vodu do pojasa, no za to nisam imao dokaza. A ja sam baš zbog bazena došao u banju.

Ali, ne lezi vraže, kad mi je određivala elektroterapiju dala mi je samo galvansku (jednosmernu) struju. Počeo sam da je ubeđujem da mi da i dijadinamik, koji sam pre deset dana dobijao u RH centru u Kragujevcu i koji mi je mnogo pomogao. Kad sam joj iz torbe izvadio otpusnu listu iz Kragujevca, gde piše šta mi je puštano od struja, ona je pogledala papir, konstatovala „ništa naročitoˮ i nije mi dala dijadinamik, mada je tu crno na belo pisalo da je ta terapija uspešno primenjivana u mom slučaju. Opet je pomenula svoj potpis, te sam ja shvatio da imam posla s nekim ko više brine o dobrobiti svog potpisa, nego o dobrobiti pacijenata.

Onda sam joj pomenuo da ja imam hemiparezu leve strane i da mi je ruka takođe problem. Ona je rekla da je to previše terapija i ostala je na nozi. Da je pažljivije pročitala otpusnu listu videla bi da sam ja u RH centru u Kragujevcu dobijao istovremeno terapiju i za ruku i za nogu. Pa, što nisam ostao u Kragujevcu? Zato što u Kragujevcu neme bazena, naivno vam odgovaram ja!

Osim toga, u Ribarskoj banji sve terapije su izvan vila u kojima ste smešteni i ako se teško krećete dobijate „vozačaˮ – čoveka koji vas vozi u kolicima na terapije. Terapije počinju u osam ujutru, a doručak u pola osam. Menza je „ingenoznoˮ uređena, tako da imate švedski sto za sva tri obroka i to za teško pokretne ljude. Ako, kao ja, imate štap u desnoj ruci, a u levoj ne možete ništa da nosite, pomažu vam veoma predusretljivi i uglavnom ljubazni konobari, kao Mile i Anđela. Ali, konobari imaju i druge obaveze i ako dođete u restoran kad oni nisu tu, morate da ih sačekate. To obično produži doručak na više od pola sata, te vi ne stižete da budete u sobi u osam sati. Onda dobijete veoma oštru kritiku od nekakvog Mikija, koji vam usput drsko kaže da biste vi i sami mogli da se vratite u svoju sobu, jer ionako šetate po banji. Džepno izdanje doktorke Žakline! Vi, pošto neko vreme (plus, minus beskonačno) čekate, zapucate peške u svoju „vilu“ i kako je to neposredno posle terapije budete triput umorniji nego obično.

Piše: Vladimir M. Ristić,penzionisani profesor PMF-a Kragujevac