Pripadnici Kriminalističke policije ušli su 31. marta u zgradu Rektorata Univerziteta u Beogradu, kako su preneli mediji, po nalogu suda da navodno istražuje uzroke smrti studentkinje, čije je telo pronađeno ispred Filozofskog fakulteta 26. marta. Bila je to ustvari policijska racija pred kamerama režimskih medija koji su je prenosili uživo kao politički spektakl. Usledio je celodnevni pretres kancelarija Rektorata BU, zaplena kompjutera, risivera…
Studenti i građani okupili su se u velikom broju ispred Rektorata da brane autonomiju Univerziteta i u nekoliko navrata sukobili se sa policijom. Toga dana najjače je odjeknulo obraćanje rektora BU Vladana Đokića koji je poručio: „Nisu došli da istraže. Došli su da ponize. Došli su da kažu svakom profesoru, svakom studentu, svakom građaninu: vidite šta se desi onima koji ne ćute.”
Dekani pet fakulteta Univerziteta u Novom Sadu osudili su upad policije u zgradu Rektorata BU, narušavanje autonomije i medijsku hajku na akademsku zajednicu u Srbiji i na njene istaknute predstavnike, koja traje već mesecima. Oglasile su se i sindikalne organizacije deset fakulteta iz Beograda, Novog Sada, Niša i Sombora, a osudu potpisuju i pojedine opozicione stranke.
Upadljivo, s „vrhaˮ Univerziteta u Kragujevcu – ni reči. Rektor i dekani svih 12 fakulteta nisu ni „trepnuli” povodom događanja u Rektoratu BU. Zašto atak na autonomiju univerziteta za njih nije tema? O tome smo za „Kragujevačke” razgovarali sa profesorima koji si izabrali da ne ćute.
Sprega s vlašću
– Upadom policije u Rektorat BU ugrožena je sama ideja univerziteta kao slobodnog prostora mišljenja. Ako se takav upad ne osudi, otvara se prostor da postane praksa. Zato je javna i jasna osuda minimum odgovornosti svake akademske institucije. Na kraju krajeva, videli smo u Nišu šta je moguće uraditi jednoj univerzitetskoj ustanovi sa dugom tradicijom. Ne možemo se oteti utisku da se razaranje univerziteta u Srbiji odvija orkestrirano na više frontova. U takvoj situaciji, nereagovanje drugih akademskih institucija znači direktno okretanje glave i izdaja, kako same institucije, tako i kolega i studenata, kažu za „Kragujevačke” iz Slobodnog univerziteta Kragujevac (SUKG).
„Slobodne” zabrinjava ćutanje rektora i svih dekana jer ostavlja utisak odsustva institucionalne odgovornosti. Smatraju da u trenutku kada se dovodi u pitanje autonomija jednog univerziteta, nereagovanje drugih akademskih institucija može da se tumači kao prećutno odobravanje.
– Ako uzmemo u obzir činjenicu da se o ovom slučaju oglasila i Mreža evropskih univerziteta (UNICA) izrazivši zabrinutost zbog upada kriminalne policije u Rektorat Beogradskog univerziteta i nedvosmisleno osudila taj čin narušavanja akademske slobode i univerzitetske autonomije, s pravom se može postaviti pitanje uloge čitave upravljačke strukture Univerziteta u Kragujevcu i legitimnosti njihovih odluka koje su u više navrata bile usmerene protiv akademske zajednice i solidarnosti u trenucima sistemske represije, kažu u SUKG.
Upozoravaju da nereagovanje govori da se granice prihvatljivog pomeraju i da se akademska zajednica postepeno privikava na ono što ne bi smelo da bude prihvatljivo, a to je možda i najopasniji signal.
– Sa druge strane, odsustvo reakcije može ukazivati i na spregu sa aktuelnom vlašću i samim tim na politizaciju institucije koja ne bi smela da bude involvirana ni u kakve interesno-političke igre, zaključuju u SUKG.
Uspavani Kragujevac
Prema rečima dr Mirka Blagojevića, redovnog profesora Fakulteta inženjerskih nauka (FIN), vladajuće strukture su upadom u Rektorat BU još jednom pokazale da će u borbi za opstanak na vlasti koristiti sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva, ugrožavajući na taj način osnovne postulate slobodnog i demokratskog društva.
– Možda su od policijskih pendreka i pištolja još veća pretnja mikrofoni i kamere režimskih medija koje su se našli na licu mesta i uživo širili laži, strah i pretnje. Osuda ovakvog agresorskog čina od strane svakog samosvesnog pojedinca, a naravno i od odgovarajućih institucija, predstavlja pre svega jedan moralni čin, ali svakako i jasnu i nedvosmislenu opredeljenost za društvo pravih evropskih vrednosti, smatra profesor Blagojević.
On ocenjuje da je ćutanje rektora i dekana svih fakulteta kragujevačkog Univerziteta na upad policije u prostorije Rektorata BU u najmanju ruku sramno, neodgovorno i nekolegijalno, ali, nažalost, apsolutno očekivano i u skladu sa njihovim dosadašnjim ponašanjem u proteklih sedamnaest meseci. Blagojević kaže da čelni ljudi naših visokoškolskih ustanova „ispisuju stranice svojih biografija sa kojima se u budućnosti sigurno neće ponositi”.
– Da su na početku studentske pobune bar neki od njih iskreno i javno podržali rektora Univerziteta u Beogradu, prof. dr Vladana Đokića, mnoge stvari u našem društvu bi do sada već bile rešene. Međutim, ključno pitanje je šta je sa ostatkom akademske zajednice Univerziteta u Kragujevcu? Možda je naša „komandna” odgovornost za ovo ćutanje manja u odnosu na naše čelnike, ali moralna svakako nije. Zašto nam je uvek potreban vođa? Društvo se suštinski može promeniti samo ako svaki pojedinac u tom procesu krene od samog sebe, kaže Blagojević.
Kako ističe, to što za razliku od ostalih univerzitetskih gradova iz Kragujevca nije bilo nikakve reakcije na ovaj sramni događaj, najbolje opisuje i trenutnu, ali i dosadašnju sveukupnu situaciju u Kragujevcu kada su u pitanju studentski protesti.
– Osim veličanstvenog skupa na Sretenje prošle godine, sve ostalo nije bilo na adekvatnom nivou i bilo je tiho i nedovoljno u odnosu na odgovornost koju nosi četvrti grad po veličini u našoj zemlji. Ostali smo u senci Valjeva, Kraljeva, Užica, Novog Pazara, Čačka… Poslednji je trenutak da se mobilišu svi pobunjeni segmenti društva u našem gradu kako bi izazove koji su pred nama dočekali spremno i odgovorno, zaključuje Blagojević.
Nije akademski ćutati
A šta za opisano stanje slikar i redovni profesor Filološko-umetničkog fakulteta Bojan Otašević?
– Postojala je, a možda i još uvek postoji neka televizijska emisija naslova „Nije srpski ćutati”. Moje iskustvo govori apsolutno drugačije od tog naslova. Srbi uglavnom ćute pred problemima i kriju se ispod svog kamena. „Ćuti, ne ističi se i gledaj svoje, nemoj da te neko uoči… Bolje je da imaš malo nego ništa… i tako dalje”. Sa takvim vaspitnim predlozima svi odrastaju u ovoj sredini. Opet ću citirati svog razrednog starešinu iz Gimnazije, profesora filozovije i sociologije Mioljuba Ignjatovića: „Nama su još uvek za sve krivi Turci!” Tako ocenjujem ćutanje kragujevačkog Rektorata i kolega koji ponizno gledaju u gazdu očekujući mrvice sa stola. Nažalost, naš Univerzitet se sam postavio kao četvororazredni u nizu univerziteta u zemlji (iako to nije morao), ne mešajući se ni u šta. Sakriveni ispod, gledamo poput samoproglašenih zatvorenika kako se tamo nešto dešava, misleći da smo nevidljivi u mračnim uglovima, molimo da nas niko ne primeti, jer može potezom čarobnog štapića da nas sve zatvori.
Bojan Otašević dodaje – onaj ispod kamena, sakriven, ne bi trebalo ništa ni da govori i nastavlja.
– Samocenzurisanje je veoma srpski fenomen. Plašimo se unapred da će nešto da nam se desi, iako to nije realno, a ni izvodljivo. Ali: „Ćuti, šta se ti mešaš, neka su oni, a ti se skloni…!” Razumem da je cela ta jadna filozofija čistog fizičkog preživljavanja posledica mnogobrojnih ratova u kojima su izginuli mnogi, skoro većina populacije, ali poniznost bez razloga, sa „veži konja gde ti gazda kaže” filozofijom, nije tekovina univerzitetske zajednice koja treba u intelektualnom smislu da edukuje i predvodi narod iz svoje sredine, smatra profesor Otašević.
On navodi da akademsko razmišljanje i razmena kreativnih ideja, čak i suprotnih, način je da se dođe do naprednog razmišljanja i rešenja koje će narod ove zemlje dovesti na normalne civilizacijske norme savremenog života koje važe u našem okruženju, a koje nas odbacuje od sebe poslednjih godina kao veoma retrogradne.
– Gde je nestalo zadužbinarstvo i briga za svoju zemlju? Dopustili smo sami da klovnovi i pajaci predvode politički i finansijski, kao i pravni, a i ostale aspekte života blamirajući i nas i sebe na svim poljima života bez obraza, skrupula i srama. Gde je otišao taj čuveni ponos i patriotizam? U autobuse koji mene neodoljivo podsećaju na nacističke vagone u koje trpaju ljude vozeći ih u nepoznatom smeru, navodi Otašević.
Za njega je upitna nezavisnost Univerziteta o kojoj se govori sve vreme.
– Ali ako razmislimo, a i zapitamo se po čemu je univerzitet nezavistan, nemamo odgovor. Ja ga kao profesor jednog Univerziteta nemam. Plate, finansiranje, budžetski studenti, projekti i tako dalje, sve dolazi od države. SPIRI sistem finansiranja, koji je prošao ispod radara javnosti pokupio je čak i sopstvena sredstva fakultetima. Nema se više novca ni za higijenu, dok neko tamo ne odobri. Po čemu je jedan univerzitet nezavistan ako neko „ko čačka nos” može da ukine plate profesorima kad poželi. Ostala je samo fora da se profesori optuže za ubistvo, pa da gomila kriminalaca obučenih u uniforme jedva pogode vrata rektorata i zaplene lap top. U suštini ja sam im lično zahvalan zbog toga, jer su svojom glupošću, zapravo, promovisali Univerzitet i rektora Đokića kao vrlo bitan politički faktor, kaže Otašević.
U akciju ili da „gasimo svetla”
– Sada kada smo imali invaziju UKP-a na Rektorat Univerzitet u Beogradu po modelu racije na hacijendu Pabla Eskobara, i kada je u prethodnim mesecima u rektorate u Novom Sadu, Novom Pazaru i Kragujevcu, istina po pozivu rektora, ulazila policija (da oslobodi prostore od studenata ili šta već), kada se desetine studenata optužuju i sudi im se za rušenje ustavnog poretka i svakakve zavere, jasno je da živimo jedan distopijski šizofreni pakao, ocenjuje dr Miladin Stefanović, profesor FIN-a u Kragujevcu.
On ističe da su akciju UKP-a osudili i izrazili solidarnost sa Univerzitetom u Beogradu institucionalna mreža koju čine 52 vodeća univerziteta iz 38 evropskih zemalja, pet vodećih belgijskih univerziteta, Humboltov univerzitet u Berlinu i mnogi drugi.
– Nestvarno je i nemoguće je razumeti da se Humboltov univerzitet u Berlinu, koji se smatra temeljem savremenog evropskog univerzitetskog sistema, oglašava o događajima na Univerzitetu u Beogradu, a da kragujevački Univerzitet koji je, pak, čedo Univerziteta u Beogradu ćuti, kaže profesor Stefanović.
On je uveren da su mnogi na Univerzitetu u Kragujevcu, kada su čuli za događaje u Beogradu, zavapili: „Ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova…” i hrabro se zavukli pod kamen gledajući da ne oštete neku svoju sinekuru ili tekući interes.
– Nije ovo jedini slučaj u poslednjih godinu dana kada smo izabrali da je naš jedini stav da nemamo stava. Najbrutalnije, nemamo kvalitet i dignitet za stav, bankrot smo i kao Univerziteti i kao grad. Nismo uvek bili takvi i tim je žal veća. Nad nama se nadvija sve mračnija senka kažnjavanja univerziteta, rasparčavanja fakulteta i progon disonantnih glasova. Nije toliki problem šta će nam se desiti u mraku u koji tonemo, mnogo je veći problem kako ćemo se pogledati u ogledalo kada svane i kako će nas drugi videti, govori Stefanović.
On smatra da je osuda bitna, ali da je važnija akcija i delovanje svih i na Univerzitetu i u društvu.
– Ili da delujemo i spasavamo šta se spasti da, ili da gasimo svetla i motamo kablove, poručuje profesor Stefanović.
