SRBIJA NIJE IZGUBILA SLOBODARSKI DUH Gnev pravednika 

Slomi se država! Nisam verovao da postoje takve stvari, ali ovo sam gledao rođenim očima. Bez velikih reči i bez scenografije. Trenutak u kome tužilaštvo izda nalog za hapšenje gradonačelnika Bora, a policija taj nalog odbije da sprovede, jedan je od tih trenutaka. U tom času prestaje svaka dilema – zakoni ne važi. A država prestaje da bude pravna država.

To nije propust institucija, već lom poretka. Državni udar ne mora uvek da dođe uz buku i tenkove. Ponekad dolazi tiho, kroz odbijanje da se zakon primeni. Tada se kod onih koji razumeju kako sistem treba da funkcioniše rađa osećaj nemoći. Iz te nemoći nastaje gnev – ne sirovi bes, već gnev pravednika.

U isto vreme, dešava se apsurd koji savršeno oslikava stanje sistema. Dana 30. juna 2025. godine protiv mene je podneta krivična prijava. Ne zbog krađe, ne zbog zloupotrebe položaja, već zato što sam na svom Fejsbuk profilu obavestio javnost da gori deponija u Jovanovcu. Vatra je gorela. Dim se video. Građani su to disali. Odgovorni za požar do danas nisu odgovarali ni na kakav način.

Ironija sistema je potpuna: onaj ko razotkriva  – odgovara. Vinovnici ostaju zaštićeni. U toj logici, problem nije požar, već vest o požaru. Ne ugrožavanje zdravlja ljudi, već informisanje javnosti. Država, izgleda, ne gori kada gore deponije, već kada istina izađe u javnost.To nije lični slučaj. To je ogledni primer.

Srbija već dvanaest godina živi u sistemu u kome ista politička struktura upravlja i gradovima i državom.  Kragujevcu je SNS dao dva gradonačelnika, ali bez stvarne razlike u ličnosti, tonu ili odnosu prema gradu. Na lokalnim izborima se ne bira lokalna politika – bira se centralna moć. Glas se ne daje za grad, već za Beograd. Lokalna vlast je svedena na produženu ruku centra, a odgovornost razvučena do nevidljivosti.

U takvom sistemu ne nagrađuje se sposobnost, već lojalnost.

Kada vlast predugo traje, ona prestaje da se takmiči i počinje da se obračunava. Ne sa problemima, već sa onima koji ih imenuju. Opozicija se ne doživljava kao politički protivnik, već kao smetnja koju treba iscrpeti, obesmisliti i držati pod kontrolom.

Ali, suština problema nije samo politička. Ona je emotivna.

Građani osećaju da zakoni važe selektivno. Da je hrabrost kažnjiva, a ćutanje nagrađeno. Osećaju da odluke koje im oblikuju život ne donose oni koje biraju, već oni koji nikada ne polažu račun. I tu nastaje tišina – ne kao ravnodušnost, već kao umor.

Ipak, Srbija nije izgubila svoju slobodarsku crtu. Postoje ljudi koji veruju u ono što im se govori jer žele da veruju da sistem ima smisla. Još porazniji su oni koji znaju istinu, ali zbog lične sigurnosti, radnog mesta ili budućnosti porodice pristaju na ćutanje. Oni ne veruju u laž – oni je trpe.

Ali, ćutanje ne traje večno.

Kada se istina predugo potiskuje, ona se ne vraća kao molba, već kao gnev. Gnev pravednika – onih koji su poštovali zakon i verovali institucijama dok su mislili da će se sistem sam ispraviti. Slučaj Bora i slučaj Jovanovca za mnoge su bili trenuci buđenja. Ne politički, već moralni.

Taj gnev nije destruktivan. On ne traži haos, već pravdu. Ne traži osvetu, već povratak smisla. I zato je jači od straha.

Iz tog gneva rađa se nada.

Ne naivna, već nada zasnovana na sigurnosti da nijedan sistem izgrađen na selektivnoj pravdi i strahu ne može trajati večno. LJudi mogu dugo da trpe, ali ne mogu zauvek da žive svesno u poniženju. Trenutak promene ne dolazi uz buku. Dolazi kroz odluku da se više ne pristaje na laž kao normalnost.

Promene koje dolaze neće biti vođene besom. Biće vođene dostojanstvom i sigurnošću da je pobeda ne samo moguća, već neizbežna. Jer kada se probudi gnev pravednika, on se ne gasi – on vodi.

Najopasniji trenutak za svaku vlast nije kada je narod protiv nje, već kada prestane da se boji i ponovo počne da veruje – u sebe.

A taj trenutak je već počeo.

Piše Obrad Turković, potpredsednik GrO Stranke slobode i pravde u i odbornik Skupštine grada