Pisac poezije Dragan Vukašinović, Srbin koji živi i radi u Švajcarskoj, prvi put se predstavio kragujevačkim ljubiteljima pisane reči sa trilogijom „Snagom života srce nam tuče” (2018.), „Duša žene” (2019.) i „Agape” (2023.) u izdanju novosadskog „Prometeja”.
U njegovim stihovima uvek provejava snažna emocija – ljubav i to ona iskonska, duboka, univerzalna kao što je naziv njegove poslednje knjige „Agape”, koja se sastoji od sedam tematskih celina – Zatočenik bola, Obrisi sudbinskih dana, Plavi safir, Proviđenje, Treptaji radosti, Uznemiri, Pesma mog života. I svaka od njih ima poseban motiv, ali u osnovi je prizivanje samoće kako bi u tišini odsanjao svoj san.
Dragan je romantičar ne samo u duši, nego i u književnom izrazu, niže stihove o ljubavi prema domovini, veri, prirodi, porodici, ženi… I to ne bilo kojoj, nego sultaniji svog srca – supruzi Julijani, koju je upoznao za vreme studija u Kragujevcu, koja mu je obojila život, udahnula smisao i uvek iznova bila inspiracija za novo stvaralaštvo i ne samo literarno.
S ponosom citira akademika Milovana Danojlića koji kaže: „Pišemo pre svega zbog sebe i za sebe, da nam duši lakne, a ako se to još nekome i svidi, tim bolje”. Zato se i prepustio da ga reči vode. „Idemo dalje, neka se brodi!”
Dragan Vukašinović je rođen 25. oktobra 1968. godine u Đakovici. Najranije detinjstvo je proveo u Nemačkoj, osnovnu i srednju školu završio u Kruševcu, diplomirao na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Poslednjih 20 godina živi sa porodicom u Švajcarskoj. Istaknuti je član Literarnog kruga Zlatno pero iz Ciriha i Udruženja pisaca iz Kragujevca.
Ne može se reći da nije imao uticaja na njegovo pesničko oblikovanje život u različitim kulturama. Primetno je da u mnogim pesmama provejava i nostalgija za rodnom grudom. Veliki značaj pridaje duhovnosti i svetosavlju, koje je opevao, ali i ilustracijama srpskih manastira ili fragmentima fresaka dopunio.
O Draganovom delu na književnoj večeri govorio je profesor Radenko Bjelanović, predsednik Udruženja pisaca Kragujevca i član Udruženja pisaca Srbije. Pored ostalog, rekao je da je Vukašinović u osnovi liričar, zavičajni pisac odrastao slušajući jektaje kaluđeraca i kaluđera u svetim Dečanima, u Pećkoj patrijaršiji. Pošao je s roditeljima trbuhom za kruhom u Nemačku. Jer kada se čovek odalji od zavičaja, on mu je mnogo bliže. Dragan peva i o Sinaju, o Smiljevici, Bjelasici…
Mi dišemo život
Pesničnka vrata je odškrinuo prvom pesmom sa tri stiha izgovorenoj u devetoj godini. Imao je, kaže, nadahnuće.
– Dok sam opisivao zimsku idilu dok pada prvi sneg, zavejanim brežuljkom razdragana deca voze sanke, a njihovoj sreći nema kraja, kaže Dragan.
Njegov uzor su bili naši dečiji pesnici. Pre svega Jovan Jovanović Zmaj po kome je nosila ime njegova škola. Njegove zbirke „Đulići i Đulići uveoci” prepune su nezaboravnih pesmica koje i danas rado recitujem. Ali i pesme Dragana Lukića, LJubivoja Ršumovića, Mire Alečković, Moša Odalovića.
Na pitanje kakav je bio osećaj držati prvu knjigu „Snagom života srce nam tuče” u svojim rukama, naš sagovornik kaže:
– Neponovljiv! Taj osećaj da živiš svoje snove je jedinstven. Ogleda se, pre svega, kroz spoznaju da si otkrio smisao svog postojanja, duhovno stvaralaštvo. Ono je posebno nematerijalno dobro koje oplemenjuje i harmonizuje naš unutrašnji svet, objašnjava Dragan Vukašinović.
Ipak, akcenat je stavio na univerzalnoj ljubavi i ljubavi prema ženi. Zašto baš ti motivi?
– Samo sam veran svom ubeđenju i primarnom osećanju, pokretačkoj snazi ljubavi! Ona me nepogrešivo vodi ka cilju mog životnog puta, biti slobodan. Ili ne biti sputan traljavim zemaljskim poslovima kojih se upravo kroz poeziju oslobađamo! Žena, večita čovekova enigma. Kroz glorifikaciju žene i njene božanske prirode čovek ukazuje na njen značaj u njegovom životu. Ona je i majka i sestra i ljubavnica. Jednom rečju – predmet obožavanja. Večna je potreba za otkrivanjem njene duše jer životu daje neopisivu mističnost i strast, kaže Dragan.
Tako je i sa prvom pesmom koja je izašla iz njegovog pera, jer mu se duboko urezala u sećanje, pogotovo zbog „duboke” impresije čitalaca. NJu je, kako kaže, napisao u dahu.
– Ispisao sam je u jednom dahu na listu spomenara koji mi je predala moja školska drugarica u osmom razredu. Govorila je o rastanku naše generacije. Kada sam dobio i druge spomenare da nešto upišem na temu rastanka svugde vidim neko prepisao moju pesmu. Jedan rukopis prepoznam i protestujem: „Mišo, što si moju pesmu upisao u spomenar? Šta tvoja, godinama je u spomenarima i svi je prepisuju! Neka ti bude. Kroz stih prirediti radost sebi i drugima, ističe autor triologije.
Njegove pesme su pretežno biografskog karaktera. U njima je satkao i deo svog iskustva, deo života proživljenog na različitim mestima. Čini se da su mnoge obojene nostalgijom.
– Ne treba bežati od nostalgije, naročito zavičajne. Osećam da mi je deo srca otrgnut uvek i uvek kada se setim svog detinjstva i rodne Metohije. Znate, još u meni umilno zvuče blagosiljanja i umilna tepanja mog đeda Rada. I ne znajući šta nas čeka moje su uspomene vezane upravo za mesta naših sudbinskih dana, Metohija gde sam rođen i Obilić, Gazimestan, gde sam prohodao. Nemam mnogo izbora, već da pevam o toj ličnoj vertikali bola iz duše. Stradanjima i nevoljama zatočeno je pesničko biće ovoga meridijana. „Sam život je jedna velika patetična mučnina”, gotovo mi se sam nameće ovaj zaključak, dok se prisećam velikog Njegoša, objašnjava književnik Dragan.
Oda ljubavi
Kroz njegove poetske redove naveliko provejava romantizam, otuda se nametnulo standardno pitanje zašto je odlučio da krene u tom književnom pravcu?
– Prateći „inteligenciju srca” samo sam prepisao svoje emocije tom neoromantičarskom bojom i notom. I taj kako gde viđeni imažinizam je isto. Poetska dubina, koju pedantno zabeležiše uvaženi čitaoci, kaže Dragan.
Za njega je poezija nešto lično, ali ipak želi da dopre do što više ljudi. Na pitanje kakav je osećaj kada čitalačkoj publici prezentujete „to lično”, on kaže:
– U dosluhu sam sa duhom našeg roda. Domaćin na slavi deli slavski osveštani kolač sa svakim gostom. I poezija je taj osveštani kolač. Bitiše u svima nama. Valja je međusobno deliti. Stihom nas osvaja, pleni i veže, kad prodremo u stihove tu ćemo naći i pesnikovo srce.
A ono je ostalo „zarobljeno” u Kragujevcu, s obzirom na izbor partnerke i večite muze. Oseća ga svojim.
„Kragujevac je moj, nameran, duhovni, jedini, najdraži izbor”. A koliko se on u međuvremenu promenio u odnosu na vreme njegovih studentskih dana i života u njemu Dragan kaže da je promena evidentna u celini i sa svih aspekata građenjem mnogih objekata, smenom generacija, životnim ritmom. I to se dešava iz dana u dan.
On je svoje poslednje delo počeo stihovima pesme, a mi je završavamo ne slučajno njenim drugim stihom:
„Osećam trenutak kad se pesma rodi
Kako njena čednost treperi i mami,
Mi dišemo život kao da smo jedno,
Ona je u meni, nas dvoje smo sami”.
Samo sam veran svom ubeđenju i primarnom osećanju, pokretačkoj snazi ljubavi. Ona me nepogrešivo vodi ka cilju mog životnog puta, biti slobodan. Ili ne biti sputan traljavim zemaljskim poslovima kojih se upravo kroz poeziju oslobađamo.
Piše: Elizabeta Jovanović
