Stvarna puška kojom su partizani ubijali fašiste, ručni rad jedne obične jugoslovenske domaćice kojim se predstavlja vođa oslobodilaca Josip Broz Tito, stvarni sanduk – preteča muzeja, gde je u toku rata čuvano najvažnije umetničko delo za samo konstituisanje muzeja i unutar njega samo to delo… neka su od artefakata autorske izložbe višeg kustosa, istoričara Marka Terzića, „Bez naslova – simboli, ljudi, događaji“, otvorena 20. maja u Muzeju „21 oktobar”. Ovom izložbom Spomen park „Kragujevački oktobar” počinje obležavanje 50. godišnjice postojanja, nakon što je posle višegodišnje izgradnje, po arhitektonskim projektima Ivana Antića i Ivanke Raspopović, otvoren 17. februara 1976. godine.
Još sa vrata izložba pleni vizuelnošću, za šta je angažovan avangardni umetnički kolektiv „Škart“ (odnosno Dragan Protić „Škart/2) i to je samo jedna od njenih specifičnosti i nesvakidašnjosti za kragujevačke uslove, jer je za njeno osmišljavanje pored autora Marka Terzića bio zadužen i filosof dr Predrag Krstić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Zanimljivo je da svi izloženi eksponati nisu u vlasništvu Muzeja „21. oktobar”, već i Umetničke galerije Doma Vojske Srbije, Muzeja žrtava genocida i Muzeja savremene umetnosti (svi iz Beograda).
Marko Terzić je stalno zaposlen u ovom Muzeju i nastavljač je rada počivšeg muzejskog savetnika Staniše Brkića, koji je vodio glavnu muzejsku zbirku posvećenu okosnici istorijskih utvrđivanja kragujevačke tragedije 1941. godine. Ranije se predstavljao javnosti izložbama „Punctum Saliens“ o percepciji javnosti Muzeja „21. oktobar“, „Če u Kragujevcu“, o poseti Če Gevare Srbiji i „Bajka o pesmi“, o moći umetničkog dela da utiče na društvenu stvarnost kroz primer „Krvave bajke“ Desanke Maksimović. Zajedno sa dr Predragom Krstićem organizovao je osam godina zaredom program povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, pod nazivom „Holokaust – nasleđe fašizma“.
Zašto naslov „Bez naslova…“ za svoju izložbu obrazlaže sam autor u dobro osmišljenom i ponovo – nesvakidašnjem programu koji uz nalepnice (!) prati ovu prezentaciju kragujevačkoj publici. Najpre zato što je vajar Miodrag Živković, autor glavnog spomenika u Spomen parku koga Kragujevčani zovu „Peto tri“ ili „Slomljeno krilo“, ostavio bez naslova, ali još bitnije, što se time recepijenti pozivaju da zajedno sa autorom promišljaju izložbu i imenuju je.
Slično ideji koju je imao Danijel Libenskind, umetnik koji je arhitektonski osmislio Jevrejski muzej u Berlinu, on se poziva na praznine i pukotine koji ostaju iza pogubljenog naroda u zločinima Drugog svetskog rata, koji se ne može nadoknaditi. On svojih 17 izabranih „tačaka“ zapravo artefakata kojima se predstavlja kragujevačkoj i svakoj drugoj publici naziva „Jerihonskim trubama“ onih koji „veruju u nemoguće“, a to nemoguće je takozvana „plemenita uzaludnost“ koja je motivacija svih onih koji se u vreme zla (a to je gotovo cela istorija), bore za dobro, ka čemu su usmereni i svi programi memorijalnih muzeja u koje spada i ovaj kragujevački.
„Noseće tačke“ koji je sam Marko Terzić izabrao u svojoj verziji identitetskih tačaka Muzeja „21. oktobar“ su prirodno i hronološki (iako cela izložba nije hronološka) grupisane u tri perioda: prvom, koje čine tačke samog zločina od 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine do izgradnje Spomen parka „Kragujevački oktobar“, drugog, od te 1953. do izgradnje Muzeja 1976. i, konačno, ovaj poslednji od izgradnje Muzeja do danas. Tu spadaju i „OKTOH”, i Salon antiratne karikature, i izložena zbirka Petra Lubarde, ali i pomenut program o Holokaustu i poznata knjiga Staniše Brkića „Ime i broj”.
Terzić u programu koji prati izložbu ističe da „identitet, čak i ovakvog muzeja, nije mogao da postoji nezavisno od situacije u društvu u kome je on zadat da traje, odnosno da bude izuzet od velikih promena i teških lomova, koji su nam se događali u poslednjoj deceniji 20. veka“, drugačije rečeno, „toksičnih oscijalcija” posle kojih se, ipak, Muzej vratio svom „identitetskom balansu”. On poziva publiku na takozvanu „repromociju otisaka delovanja misije Muzeja ’21 oktobar’“, odnosno da obilazeći izložbu „čita tragove”, dešifruje njihovu semiotiku i stvara novu kreaciju koja zavisi od znanja i jasnoće razumevanja svakog pojedinca u toj publici.
Spomen park „Kragujevački oktobar“ izložbom „Bez naslova- simboli, ljudi, događaji”, koja se može pogledati i ovog i sledećeg meseca (a ona je, koliko je poznato, tek prva u nizu onih kojima će se obeležiti 50. godišnjica Muzeja „21. oktobar”), poziva da se složimo ili ne složimo sa tim da su ovaj Muzej i ova kragujevačka kulturna ustanova „sa nesumnjivim autoritetom”, bar u Kragujevcu, uspeli da strašnu oktobarsku tragediju, traumu i gubitak „transformišu u svetionik dobrote za ceo svet u budućem vremenu”. To je upravo ono ka čemu teži svaki antiratni mirovnjak i svaki antifašista, bilo da je živeo u pedesetim godinama prošlog veka ili ovim sadašnjim, da je „naš posao da zlo zaustavimo”.
Piše: Gordana Jocić
