Čitava Srbija je bila zgrožena vestima o užasnom nasilju koje je u prethodnom periodu zadesilo naše škole.
Počelo je nasiljem nad nastavnicima, što je bilo dokumentovano i video snimcima nasilnika (izmicanje stolice, prebijanje i ostala maltreriranja i iživljavanja). Posmatrana su kao još jedan aktuelni prilog na društvenim mrežama, a neki su se čak i navijački postavljali prema nasilnicima opravdavajući, kako neko reče, sva ta dešavanja nesposobnošću i neradom nastavnika. Niko u tome nije video budući cunami koji je vrlo brzo preplavio naše škole i učionice.
Užas iz „Ribnikara” je, nažalost bio ledena santa koja se otkinula i potopila kompletno društvo u kome živimo.
Svi ovi događaji intenzivirali su pokušaje prosvetnih radnika da otvore oči nadležnima da je odzvonio poslednji sekund pred katastrofu i da je vreme da prestanu da nipodaštavaju naše apele i borbu sa problemima, da podilaze roditeljima pravdajući po ko zna koji put dešavanja u našim učionicama i školama nedovoljnim zalaganjem i neposvećenošću nas koji kao poslednji bedem nasilju stojimo.
I, zaista, još u maju 2024. je došlo do reakcije od strane Vlade Srbije, koja nam je pomalo ulila nadu da su konačno i oni shvatili realnost i pokazali volju da reaguju i da glave iz papira sa uštedama podignu i pogledaju realno svet koji su napravili iz svog virtuelnog.
Pozvali su predstavnike prosvetnih radnika na razgovor i dali tom prilikom konkretna obećanja. Ta obećanja su išla od toga da će već u narednoj školskoj godini biti preduzete mere, najpre kroz izmene Krivičnog zakona kojim će se bezbednost u školama značajno povećati, do toga da će biti popravljen materijalni položaj prosvetnih radnika i makar na taj način obećanom šarenom lažom, privući nove NAIVNE mlade snage da uđu u mašinu za mlevenje, da ispravljaju njihove propuste.
Počela JE nova školska godina. Nismo želeli da im ponovo u usta ubacimo nove laži poput toga da samo štrajkujemo zarad povećanja plata, koje su nam kako reče NEKO ionako velike jer najmanje radimo. Prosvetni radnici su stegnutog srca odlučili da nastave sa profesionalnim obavljanjem svog posla nadajući se da će i vlast odraditi svoj deo dogovora iz maja prošle godine.
Međutim, Vlada Republike Srbije i Ministarstvo prosvete od svega obećanog nisu uradili apsolutno ništa! Od trenutka užasnih scena nasilja u našim školama do danas nije se promenilo baš ništa. Čak je ukinut i projekat, „školski policajac“ koji je imao određenog smisla. To su bili policajci koji su godinama bili zaduženi za određene škole, dobro su poznavali zaposlene, decu i bezbedonosne pretnje. Sada se razmeštaju policajci koji su svakog dana u različitoj školi, bez ikakvog operativnog rada, gube vreme glumeći strašila po školi umesto da rade svoj posao. Pritom ne smatramo da je to njihova krivica, već neznanje i nesposobnost njihovih šefova.
Smatram da je naša dužnost da skrenemo pažnju javnosti i roditeljima, da ih upozorimo na vreme kako se uopšte ne postavlja pitanje da li će se scene nasilja ponoviti u našim školama. Pitanje je samo kada će se desiti i u kakvom obliku. Da li će to biti napadi na njihovu decu, a naše učenike, nastavnike ili nekog drugog u školskim dvorištima i zgradama? Onim istim, koje su nekad bile tvrđave sigurnosti u koje ste slali decu, sigurni da mi imamo dovoljno moći i zakone u našim rukama koji će to i omogućiti? Nastavnici se osećaju veoma ugroženim, a veliko je pitanje kako će oni obezbediti i garantovati bezbednost poverene dece?
Vlada Republike Srbije, umesto da je izmene u Krivičnom zakonu već predložila i Narodna Skupština ih usvojila, na žalost, te izmene nije čak ni uvrstila na dnevni red rada Skupštine, zajedno sa ostalih 60 zakona koji su, očigledno, prioritetniji. Po ko zna koji put dobijamo obećanje kako će se nacrt tih izmena naći na javnoj raspravi do kraja godine.
Ovo obećanje smo dobili od onih istih koji su potpisali Protokol o rastu zarada na početku prošle školske godine i koji sada, kažu kako, imaju objektivnih teškoća da sprovedu potpisano obećanje. Da bi poštovali svoju reč, neophodan im je čarobni štapić, koji na žalost nemaju. Na svoju žalost, prosvetni radnici i njihovi učenici, njihova sigurnost i stabilnost čitavog sistema su povereni nesolidnim ljudima, osobama bez ličnog integriteta, koji svoju reč i potpis ne poštuju, a koji su danas ministri koji vode ovu državu.
Razočaranju zaista nema kraja. Pored blage početne euforije da se osoba koja se našla na čelu cele ove parade u prosveti zaista tu našla kao stručna osoba koja će razumeti bolesti ovog društva i predložiti terapiju, nismo dobili ništa osim, kako sami rekoše, čarobnjaka kojem je slomljen čarobni štapić. Verovali smo izgleda baš samo u bajke. Od realnog sagledavanja problema i njegovog rešavanja nema ništa.
Mislim da je krajnje vreme da zbijemo redove i zajedničkim naporom stvari vratimo i postavimo na svoje mesto.
Vratite školu nama i đacima!
Ne treba ništa drugo da radite do svoj posao, a nama OMOGUĆITE DA RADIMO NAŠ!
Piše: Milan Jevtić, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Kragujevca
