Profesor Vladeta Rajičić je rođen u Čumiću oktobra 1901. godine u uglednoj učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je započeo u Protinoj školi u rodnom mestu, ali ju je ubrzo zamenio za školu u Grbicama gde je njegov otac postavljen za učitelja. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu, gde ga je i zatekao Prvi svetski rat. Kada je nastupila nesrećna 1915. godina krenuo je sa mnogim drugovima u povlačenje preko Albanije. Za vreme tromesečnog odstupanja pod najtežim okolnostima, bez hrane i tople odeće, po bespuću, ostali su u životu samo oni koje je majka priroda obdarila izuzetnom telesnom otpornošću. Mnogi su prešli Albaniju sa malo albanske opore proje što su je nabavili usput.
Veći deo puta Vladeta je proveo sa dva svoja zemljaka iz Čumića, braćom Simić. Čedomir Simić, kasnije lekar, naučnik i akademik, i Nikola Simić, budući agronom koji je po Srbiji otvarao poljoprivredne škole, sa srpskom vojskom su kao srednjoškolci krenuli u povlačenje. Ovu trojku je vodio jedan od „srpskih čiča”, kako je narod odmila zvao trećepozivce srpske vojske. Srpski đaci su im dali još jedan naziv „stričevi”. To su bili ljudi iz poslednje odbrane Srpske vojske koji su imali 45 do 50 godina, pa na više. Među njima je bilo mnogo onih koji će „sklopiti svoje oči” baš onda kada je njihova otadžbina brojila zadnje dane u slobodi u prvim godinama Velikog rata.
Tokom povlačenja kroz gudure Albanije često je jedan takav srpski čiča predvodio po trojku đaka. U svojim sećanjima Vladeta je spomenio i druge čiče i druge trojke svojih drugara. Nije se samo jednom desilo da ovakva četvorka zanoći usred zime i snega, a ujutru ih sledeća četvorka nađe smrznute. Tako je „srpski čiča” koji je pratio Rasta Petrovića, Momčila Mokranjca i Ivanu Ivanić zatekao jednu četvorku ispred njih zavejanu i smrznutu. Od tada je svake večeri kada bi se ulogorili u snegu i ledu kopao raku. Nekoliko večeri kasnije uz njih je stigla i ulogorila se pratnja kralja Petra. Srpski kralj je gledao „srpskog čiču” kako pored đaka kopa raku. Jedan od đaka mu je i pomagao u poslu. Kad je raka iskopana kralj priđe i pita za koga je.
„Kopam grob, Vaše Veličanstvo… Za mene. Ako se ja ujutru i probudim, grob će već nekome da valja.”
„A ko je dečak što ti pomaže?”
„Vaše Veličanstvo, to je Rastko Petrović, sin Mite Petrovića, šefa poreske uprave i brat pokojne slikarke Nadežde Petrović.”
„Sam se povlači?”
„Troje ih je. Iz istog su razreda gimnazije. Rastko, Aga, sin Stevana Mokranjca i Ivana Ivanić, kćerka profesora Ivanića… Danas su za tri čaja delili jednu kocku šećera…”
„Dajte im naš šećer”, rekao je kralj Petar, ne obzirući se na pitanje doktora Simonovića da li će šećera biti i za kraljeve čajeve, a onda je posle duge ćutnje rekao: „Upamtite, doktore, ako se ja ne probudim, hoću u njegov grob”.
Đak generacije u Francuskoj
Bez obzira na naporan put preko albanskih planina, đaci su bili veoma uzbuđeni pri pomisli da će otići u Francusku, koju su doživljavali kao zemlju velikih naučnih otkrića, kolevku ideje progresa, prosvećenosti i ljudske plemenitosti, u kojoj su se kroz vekove odigravali najznamenitiji istorijski događaji.
Već početkom decembra 1915. godine iz Soluna je u Francusku krenuo prvi brod sa oko stotinu mlađih učenika i učenica, a iz Skadra su pošli oni malo stariji koji su imali više od petnaest godina. Ka ovoj zemlji se uputio i Vladeta Rajičić. Često je pričao kako je sa većinom drugova nenaviknut na putovanje brodom i morem jedva izdržao put. Kod većine se pojavila morska bolest. Oni koji su putovali fracuskim brodovima, kao lek za „morsku bolest” dobijali su od Francuza kuvano vino sa hlebom. Zahvaljujući ovom „izvanrednom” leku morska bolest je kod većine nestala. Đaci su pričali kasnije da francusko vino čini čuda.
U Francuskoj je Vladeta prebačen u Grenobl, gde nastavlja školovanje. U cilju organizovanja nastave i izdržavanja srpskih studenata i učenika u Francuskoj, 28. oktobra 1916. na Krfu potpisana je Konvencija između srpske i francuske vlade o školovanju srpskih studenata, učenika i učenica na francuskim univerzitetima i učiteljskim školama. Konvencija je sadržala šest tačaka i bila je zaključena na tri godine, sa mogućnošću obnavljanja ukoliko za tim bude potrebe.
Svi učenici pristigli iz Srbije, uklapajući se u francuski sistem obrazovanja, bili su raspoređeni u osnovne škole, više osnovne, učiteljske, trgovačke škole, liceje i koledže. Sve škole bile su internatskog ili poluinterrnatskog tipa. Krajem 1916. godine, posle obavljenog lekarskog pregleda, za one koji su bili sposobni za vojsku osnovan je Đački bataljon u Žozjeu.
Srpski učenici koji nisu bili stariji od osamnaest godina, nakon dolaska, početkom 1916. godine, raspoređeni su po francuskim višim osnovnim i srednjim školama – licejima i koledžima. Oni su učili po nastavnom planu i programu određenom za te škole, a svaka grupa srpskih đaka imala je posebnog nastavnika za srpski jezik, nacionalnu istoriju i geografiju, kao i vaspitača. Srpski đaci su, kao i njihovi francuski drugovi, živeli u internatima.
Tokom školovanja u Francuskoj jedan od najvećih problema za srpske đake predstavljao je internatski način života koji je podrazumevao strogu disciplinu i poštovanje određenih pravila. Ovakav režim života je đacima iz Srbije bio stran i nov. Oni su, kao francuski đaci, bili obučeni u plave štofane uniforme, a na glavama su obavezno nosili kape. Radi lakšeg prilagođavanja na internatski način života, svaki učenik imao je svoju francusku porodicu kod koje je provodio praznike i raspuste. Oni siromašni dobijali su odeću, obuću i knjige, a neki od njih i mali džeparac.
Učenici su u internatima imali obezbeđena sva tri obroka, doručak, ručak i večeru, a četvrtkom i nedeljom su uz obroke dobijali malo voća ili kolača. Iako su jela uglavnom pripremana na srpski način, učenici su se često žalili na lošu hranu. Najviše im je smetala količina hleba koju su dobijali, što je razumljivo, jer su kod kuće navikli da jedu puno hleba. Tom nedostatku se i Vladeta žalio u svojim pismima. Međutim, ovi problemi mu nisu smetali da se među đacima izbeglicama istakne i na kraju biva proglašen za đaka generacije. U oslobođenu Srbiju se vraća kao maturant i u Kragujevcu završava školu.
Osnivač Istorijskog arhiva Kragujevca
U Beogradu Vladeta prvo upisuje Medicinski fakultet, ali kada su stigli časovi anatomije, po sopstvenom priznanju, uvideo je da ovaj poziv nije za njega. Sledeće godine upisuje Filozofski fakultet. Izabrao je grupu za francuski jezik iz poštovanja prema zemlji koja ga je primila kao đaka izbeglicu. Studije je završio 1924. godine i ubrzo kao suplent počinje da radi, prvo u Kragujevcu, a zatim i u Aleksincu. Iz Aleksinca se vraća u Kragujevac, gde će provesti ostatak svog i radnog i životnog veka. Kao profesor gimnazije položio je i državni ispit 1932. godine.
U periodu do Drugog svetskog rata vodio je biblioteku pri Kragujevačkoj gimnaziji. Kada je Nemačka u Aprilskom ratu napala Kraljevinu Jugoslaviju Vladeta je kao rezervni oficir uzeo učešća u odbrani zemlje. Kapitulacijom i predajom jugoslovenske vojske Rajičić se našao u nemačkom zarobljeništvu. Brzo je odveden u Nemačku, gde je u logorima boravio do maja 1945. godine.
Po povratku u zemlju ponovo počinje sa radom u Gimnaziji, gde predaje francuski jezik i jugoslovensku književnost. U periodu od 1950. do 1952. godine upravljao je Narodnom bibliotekom u Kragujevcu. U istom periodu je bio i honorarni upravnik Arhivskog središta u Kragujevcu. Za rad u arhivu ga je preporučila njegova sklonost da skuplja od naroda informacije i priče iz prošlosti.
Večiti optimista i uvek raspoložen za priču ulivao je poverenje kod običnog naroda koji mu se rado poveravao. Svojim radom i zalaganjem, ali Opštim zakonom o državnim arhivima Jugoslavije donetim 1950. godine, Vladeta Rajičić je uspeo da Arhivsko središte preraste u Istorijski arhiv grada. Zadnju deceniju svog radnog veka proveo je kao nastavnik i pomoćnik direktora Osnovne škole „Svetozar Marković”. Tu je dočekao penziju marta 1962. godine. Vladeta Rajičić umro je u Kragujevcu1968. godine.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
