Budio ga je pisak parnjača koje su prolazile kroz Lapovo ili manevrisale u ovom velikom železničkom čvoru. A uspavljivalo kloparanje teretnih kompozicija koje su jurile prevozeći materijal za izgradnju zemlje koja se još oporavljala od ratnih rana.
Rođen je Dobrivoje Braca Ninković u Konjicu (BiH), ali je rano detinjsto proveo na najvećem železničkom čvoru između Beograda i Istanbula. Otac je bio po zvanju mašinovođa, a po dužnosti šef Ložionice u Lapovu. To je bio železnički pogon u kome je radilo 2.500 ljudi, i u kome je uvek na popravkama, dopunama ugljem ili vodom, bilo po 65 parnih lokomotiva.
Prve razrede osnovne škole učio je u Lapovu. Zauvek će zapamtiti nastavnika Opštetehničkog obrazovanja Danila Kostića, koji ga je, prepoznavši u njemu sklonost ka tehnici, uveo u svet radioamatera. Bilo je to vreme, kako će danas Braca reći, žive vannastavne aktivnosti, gotovo svi đaci su bili u nekoj od sekcija, učeći nešto i mimo školskog programa.
Sa 12 godina porodica se seli u Kragujevac. Školovanje nastavlja u školi „Đura Jakšić“. I, gle čuda, tu ponovo sreće nastavnika Daču, koji ga odmah uvodi u Radio klub. Pamti Braca da su preko zime donosili ugalj u džakovima da bi ugrejali prostor u kome su učili Morzeovu azbuku, saznavali kako deluju kratki a kako dugi radio talasi i uspostavljali vezu sa nepoznatim ljudima na dalekim svetskim adresama. Da bi se to ostvarilo trebalo je učiti strane jezike. Braca je engleski naučio kao autodidakt – samostalno. To mu je trebalo i da bi mogao da čita strane knjige o elektronici.
Višestruka interesovanja
Braca se pridružuje i Aero-klubu u kome prave zmajeve i jedrilice, čak i u ono vreme sa telekomandama (danas se to naziva dronom) i Foto klubu. Napravio je nekoliko jedrilica. Klub je od polovine 60-ih bio smešten u zgradi koja je nekada pripadala porodici Bojadžić (preko puta Doma samoupravljača), a probe letilica su se obavljale na Aerodromu, tada velikoj praznoj livadi, na čijem obodu su bili hangari. Nad tom livadom su leteli zmajevi i jedrilice napravljeni rukama mladih entuzijasta i zaljubljenika u tehniku.
Prvi radio sa tri lampe Braca je napravio u osmom razredu osnovne škole i na času fizike ga predstavio svojim vršnjacima.
Sasvim prirodno je bilo da posle osnovne škole izabere tehničku za dalje obrazovanje. Tu je bio svoj na svome. A u toj školi koja je bila istinski model dualnog obrazovanja o kome se danas mnogo priča, svaki učenik je morao da prođe kroz limarsku radionicu i napravi tepsiju za burek, koju je škola kasnije prodavala buregdžijama, ručno izradi navrtku, na strugu obradi bar jednu šahovsku figuru, sve do livenja u kalupima koje su đaci pravili od peska.
– Imali smo odlične nastavnike u toj školi, naglašava Braca.
Sve mu je išlo od ruke, ali nisu ga zadovoljavali samo školski predmeti i programi. Bio je i dalje aktivan radioamater, održavao je opremu prvim gradskim rok grupama, koje su imale problema sa pojačalima i prvim električnim gitarama. Tu se „navukao“ na rok i bluz, a pod uticajem svoje devojke, kasnije supruge Gordane, upoznao je i zavoleo klasičnu muziku.
Dobrivoje Ninković svakako je bio najbolji đak u svojoj generaciji u Tehničkoj školi, ali nije formalno bio đak generacije, uspeh mu je pokvarila četvorka iz geografije u trećem razredu?! Međutim, Braca je bio ponosan da ga je kao najboljeg đaka prepoznavao dugogodišnji direktor škole, čuveni Velimir Velja Milivojević, koji će kasnije doći na odbranu njegove doktorske disertacije.
Prošle su četiri godine srednje škole i Braca se seli stotinak metara dalje, na Odeljenje mašinskog fakulteta iz Beograda.
I tu se njegova ljubav prema tehnici, posvećenost, upućenost u svetska kretanja u nauci kroz praćenje stručnih časopisa, domaćih i inostranih, otvorenost prema novim znanjima, iskazuju u redovnom polaganju ispita i sticanju visokih ocena. Kod jedine šestice koju mu je dao profesor Ivan Kolendić na predmetu Motori, koji je voleo, smatrao je da je zakinut. A kada je hteo da ukaže na previd u ocenjivanju i da će tražiti da se poništi ispit – profesor ga je grubo isterao iz kabineta.
To nije smetalo profesoru Zoranu Zariću, akademiku, da ga primi za asistenta na predmetu Termodinamika, koju Braca smatra „caricom nauke u mašinstvu“. Profesor Zarić je bio inspirativan – imao je dva doktorata na Sorboni, govorio je pet jezika, a predavao predano na fakultetu u Kragujevcu. Bracu je podstakao da odmah po diplomiranju prevede jednu stručnu knjigu sa ruskog na engleski jezik, a kasnije još dve.
U Termodinamici, koja je sveobuhvatna, srećemo se i sa Drugim zakonom termodinamike, koji ne upravlja samo materijalnim stvarima i procesima već i živim bićima. Ona je obezbedila industrijsku revoluciju. Za razliku od Mehanike fluida, Termodinamika se razvijala znatno sporije, tako da je tek krajem 19. veka rešen problem „zvučne barijere“, tj. prelaska strujanja gasa iz dozvučnog u nadzvučno strujanje, što je omogućilo dalji razvoj Gasne dinamike.
Kao asistent Braca je učestvovao u istraživačkim projektima na Fakultetu, pogotovo tamo gde se radilo o merenjima i analizi signala. Zaslugom prof. Ace Stamatovića, Mašinski fakultet je 1977. godine dobio „mini kompjuter“ (orman visine dva metra), čime su se otvorile do tada neslućene mogućnosti za merenja i obradu rezultata. Dolaskom personalnih računara počela je istinska revolucija na tom polju.
Iskustva stečena na projektima, magistraturi, doktoratu i tokom boravka na Imperijalnom koledžu u Londonu i Univerzitetu u Mančesteru otvorili su put Braci prema jednoj od najvećih industrijskih fabrika u Evropi.
Ali to ima svoju predistoriju.
Zašto je otišao iz Kragujevca
Početkom oktobra 1989. u kragujevačkoj „Svetlosti“ osvanuo je naslov „Zašto je otišao dr Ninković?” U tekstu se navodi „da se grupi mladih stručnjaka koji su odlučili da posao potraže u inostranstvu pridružio i dr Dobrivoje Ninković, docent Mašinskog fakulteta u Kragujevcu, predavač predmeta Primena računara na drugoj i Upravljanje procesima na četvrtoj godini. Ukratko – pisao je kolega Miloš Pantić – sa Mašinskog fakulteta otišao je stručnjak za računare i automatiku, koji je svojim doktorskim radom ‘Optimizacija sistema centralnog grejanja primenom digitalnog upravljanja’ (regulisanje temperature u zgradi uz minimalnu potrošnju energije – primenom račinara i automatike, objašnjenje za laike) skrenuo na sebe pažnju naučne javnosti i van granica naše zmelje.“
Otišao je Ninković, jer od 1985. kada je završio eksperimentalni deo doktorata, nije imao mogućnosti za bilo kakve eksperimente, a onda nema šansu da nastavi započeto, mora da stagnira.
– Kod nas su postojala dva načina za obezbeđivanje sredstava za naučna istraživanja. Jedan je preko Zajednice nauke, a drugi preko direktne veze sa industrijom. Umesto da se definišu teme za istraživanja projekti se dele prema ljudima, govorio je tada Ninković. I naveo da se preko Republičke zajednice sredstva obezbeđuju jako teško, „i za bolje od mene, na primer profesora Kojića, koji je mnogo uradio za privredu“. Sredstva za prethodne eksperimente od „Zastave“ obezbedio je ličnim vezama
– Nastupila je praznina u radu, osećaj da ja ovde nisam potreban!, naveo je tada Braca.
Tako se Dobrivoje Ninković od 5. septembra 1989. obreo kao specijalista za merenja u timu za razvoj u fabrici klipnih kompresora velikog švajcarskog koncerna Sulcer (Sulzer) u Vinterturu blizu Ciriha. Firma je tražila mašinskog inženjera koji može samostalno da vrši merenja na njihovim mašinama, što zahteva i poznavanje elektronike. Na početku je doživeo mali šok kada je video da laboratorija za kompresore ima samo dva elektronska merna instrumenta, a u Kragujevcu je od početka 80-tih vršio merenja korišćenjem računara.
– Polovinom 90-ih u firmu je došao novi tehnički direktor koji je uzburkao ceo odsek Tehnike, priseća se Braca. Između ostalog, hteo je da jedan iznajmljeni (skup) program zameni sopstvenim razvojem. Ideja je bila da se jedan program kojim se služila cela nemačka motorna industrija dopuni specifičnim modelima kompresora (u oba slučaja radi se o klipnim mašinama) i tako obezbedi samostalnost na tom polju.
Prva verzija programa, na kojoj Braca nije puno radio, nije prošla ni osnovni test i direktor je hteo da se dobije korektno rešenje. Braca je rekao da ima ideju i zatražio godinu dana ekskluzivno za taj projekat, kao i rukovodstvo projektom. To je odobreno i on se našao u naučnoj oblasti koju na fakultetu nije učio – Gasnoj dinamici. Ta oblast predstavlja kombinaciju dva najteža predmeta na Mašinskom fakultetu: Mehanike fluida i Termodinamike. Kod nas se već odavno nije predavala, a ni na čuvenoj Visokoj tehničkoj školi u Cirihu.
Realizacija projekta je išla paralelno sa osvajanjem novih znanja na plodnoj podlozi dobijenoj na Mašinskom fakultetu (naglasak na fundamentalnim naukama). Od koristi je bilo i znanje ruskog jezika jer je SSSR na tom polju bio ispred Zapada.
Nova verzija programa je proradila i dala očekivane rezultate, ali je to bila tek osnova za dalji razvoj do kompletne aplikacije. Na žalost, firma je 2000. godine zapala u poteškoće i Braca je prešao u ABB Turbo Systems u Badenu. Radilo se o fabrici tzv. turbo punjača za velike motore, koji omogućavaju da se dobije višestruko veća snaga bez promene njegove veličine. Taj koncept je patentiran još 1905. godine u Vinterturu, a firma Braun Boveri (preteča firme ABB) je 1924. godine isporučila prvi komercijalni turbo punjač koji je ugrađen na jedan brodski motor. Danas svaki moderni automobil ima motor sa turbo punjačem.
Kruna karijere
Braci je prelazak u novu firmu bio veliki izazov jer je zamenio šefa razvoja softvera za proračun turbo-punjenih motora iz čijih je radova učio gasnu dinamiku, a koji je otišao u penziju. Tim povodom Braca ističe:
– Krunom svoje karijere smatram potpuno novu verziju tog softvera za koju sam se u firmi izborio 2007. godine, kada su me iz straha od kompleksnosti projekta napustila dva saradnika. Dokazao sam prednosti sopstvenog razvoja, dobio odobrenje, primio tri nova saradnika i u jesen 2012. godine program je ušao u upotrebu u svim filijalama firme pod imenom ACTUS (Advanced Computation of Turboscharged Systems). Tada sam već šest meseci bio u penziji, ali sam i dalje radio na projektu kao spoljni saradnik, sve do kraja 2018. godine.
Osobenosti tog programa su unikatna arhitektura i primena izvesnih originalnih koncepata i modela koji su došli iz ruske literature i koji su i danas skoro nepoznati na Zapadu. To se videlo kada je na seminaru na temu gasne dinamike, koji su u firmi održala dva profesora sa MIT (Em-Aj-Ti – Masachusetts Institute of Techology – Boston), Braca u diskusiji pomenuo dva od tih koncepata (objavljena 1943. godine na Univerzitetu u Novosibirsku), poznati profesor Grejcer rekao da su mu nepoznati. Dve nedelje posle seminara poslao mu je poruku da bi seminar drukčije izgledao da su mu tada bila poznata ta dva koncepta.
Rezultate svojih istraživanja i radova objavljivao je (koliko su to firme dozvoljavale, da se ne odaju tajne) na stručnim skupovima i seminarima u Nemačkoj, Engleskoj i SAD, a redovno je izlagao na Kongresu MVM u Kragujevcu i DEMI u Banja Luci. Bilo je i više predavanja na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu i Beogradu, na primer dvodnevni seminar na doktorskim studijama u Beogradu 2013. godine.
Posle penzionisanja vratio se svojoj „prvoj ljubavi“ – elektronici. Sarađuje na četiri foruma za elektroniku, po jednom srpskom, američkom, ruskom i kineskom. Komunikacija nije problem, jer uz srpski, nemački, koji je naučio u osnovnoj i Tehničkoj školi, govori odlično engleski, služi se ruskim i uči italijanski. Kaže, voli operu, a kako ćeš bez tog jezika u Milansku skalu.
Dosta samouvereno tvrdi da je lažna priča iz klimatologije o rastu ugljendioksida u atmosferi posledica ljudskih aktivnosti, jer je serviraju oni koji bi na tome da zarade. Smatra da se sadržaj ugljendioksida u atmosferi menjao kroz vekove i menjaće se i da se tu ne treba mešati u prirodne procese, kao što to predlaže Bil Gejts.
Dovoljno je znati da su pri definisanju rasta sadržaja ugljendioksida polovinom 50-ih godina prošlog veka ignorisana sva prethodna merenja (1825, 1857. i 1942. godine) kada su vrednosti bile bliske današnjim. Ne smatra koincidencijom to da su braća Rokfeler u isto vreme osnovala „zeleni“ pokret, ništa manje od hiljadu organizacija po celom svetu, sigurno ne iz altruističkih poriva.
Smatra takođe da masovni prelazak na električna vozila bar za sada neće proći, jer se počelo od vozila, a ne od celovitog rešenja. Ni jedna država na svetu ne raspolaže ni izdaleka kapacitetima za proizvodnju tzv. „obnovljive“ električne energije, a još manje razvodnom mrežom za masovno punjenje akumulatora. Pored toga, kapacitet sadašnjih litijumskih akumulatora je nedovoljan i ne vidi se neko bitno poboljšanje.
S tim u vezi ubeđeni je protivnik iskopavanja litijumske rude u Srbiji jer bi to dovelo do ekološke kataklizme i uništavanja izvora pijaće vode u svim nizvodnim mestima. Za ekstrakciju planirane količine litijuma potrebno je oko 500.000 tona sumporne kiseline godišnje, što sa svim ostalim otpadom završava u jalovini koja se sigurno neće sama od sebe razložiti u bezopasne sastojke.
Šokiran je nivoom korupcije u klimatološkim i medicinskim naukama – obe grane su pod potpunom kontrolom svetske finansijske oligarhije. Uglavnom se objavljuje ono što odgovara narativu koji diktira kapital – umesto diskursa koji rezultira napretkom nauke.
Ocenjuje da svet ide u opasnom pravcu i da ga u to, u sve ove ratove i sukobe gura svetska finansijska oligarhija.
Njegovu porodicu u Švajcarskoj, uz suprugu Gordanu, koleginicu po struci, čine i dve ćerke: starija, rođena 1977. je lekar internista, a šest godina mlađa sa master obrazovanjem zbrinjava one bez zdravstvenog osiguranja. Tu su i 14-godišnja unuka, 12-godišnji unuk i trogodišnji pas-tragač Tea.
Piše: Miodrag Stojilović
