Sudski pozivar ovdašnjeg Osnovnog suda 20. novembra uručio je presudu Vladimiru Marinkoviću iz Stanova i to posle ravno 12 godina, a petnaest od saobraćajne nezgode u kojoj je učestvovao. Sudija Amela Babović Vasić, proglasila ga je krivim u odsustvu i naloženo mu da treba da isplati izvesnu sumu novca sa pripadajućom kamatom svom osiguravajućem društvu DDOR iz Novog Sada, kod koga mu je auto bio osiguran, a koje je obeštetilo ostale učesnike u nezgodi. Danas osiguranje traži povraćaj tih sredstava uz pripadajuću kamatu i to putem posrednika, plus troškove vođenja sudskog procesa.
Naime, 2009. godine sudarila su se tri putnička automobila, računajući i Marinkovićevo – jedno taksi vozilo i auto drugog fizičkog lica. Sve se završilo, srećom, samo na materijalnoj šteti na kolima, i spor je vođen kao male vrednosti – zbog štete od 135.450 dinara. Presedan je samo što je presuda putovala 12 godina tri kilometra, iako dotični, po sopstvenom kazivanju, nije uopšte menjao adresu niti se selio iz porodične kuće, koja se nalazi u Osmajskoj ulici broj 36 u naselju Stanovo, što nije preko sveta.
U prispeloj presudi piše da je Vladimir Marinković prihvatio i obećao da nadomesti štetu vlasnicima vozila, Aleksandru Stanišiću i Nenadu Marinkoviću, ali da to nije učinio, pa je teret pao na njegovo osiguravajuće društvo, koje sada zahteva i zateznu kamatu počevši od 31. decembra 2009. godine, pa do konačne isplate.
– Ja sam hteo da im platim, ali oni su sami odustali od toga, jer su mislili da će od osiguranja izvući više novca. Čak je i gospodin koji je vozio floridu i njome taksirao, prihvatio najpre da mu popravim kola, ali je odustao.
Na pitanje da li ima ideju zašto je presuda toliko dugo putovala do uručenja Marinković kaže:
– To ne bih umeo da objasnim, kako presuda putuje tri kilometra dvanaest godina. Jer ni jedan poziv nisam dobio za to suđenje, niti sam u međuvremenu pozvan. Vidite da mi je suđeno u odsustvu.
Uručenju presude su, napominje naš sagovornik, prethodili učestali pozivi advokatske kancelarije Aleksić sa saradnicima iz Beograda na ime naplate duga. Sumnja da tu postoji neka sprega našeg suda i tih moćnih beogradskih advokata.
– Počeli su da me zovu intezivno od prilike pre tri meseca zbog naplate tog duga koji je sa njihovom kamatom premašio 400.000 dinara. I od tada jednom nedeljno me pozivaju. Pristao sam da platim glavnicu na rate. Međutim, oni na to ne pristaju, traže ceo iznos u kešu i to odmah, da bi otpisali kamatu. A ukoliko ide na rate, obavezan sam da platim 400.000 dinara i više umesto nekih 150.000 dinara, objašnjava Marinković.
Po njegovim rečima ti pozivi su se intezivirali pre nego što mu je uručena presuda, jer je DDOR prodao toj agenciji dug. I sada oni vrše naplatu u njihovo ime i stiskaju.
– Sa tom kućom nisam uspeo da postignem nikakav dogovor iako sam imao dobru volju da skinem tu bedu sebi s vrata, mada i sada pristajem da platim u ratama po presudi, ali to sa njihovom kamatom je dvesta posto više. A ja nemam pravosnažno rešenje, kaže Marinković, koji se u međuvremenu konsultovao sa svojim advokatom.
Inače, ne seća se ni da je primio poziv za glavni pretres 8. oktobra daleke 2012. godine, kada je i doneta ova presuda, iako piše u njoj da je uredno bio pozvan, a da se nije pojavio na sudu, niti opravdao svoj izostanak.
– Sticajem okolnosti ja sam 2012. proveo šest meseci u petrovačkom Okružnom zatvoru, po drugom osnovu, tako da je sudska pošta mogla da stigne i tamo, jer čuvari odvode na suđenja zatvorenike i vraćaju. Tamo sam bio od 21. maja 2012. do 21. novembra 2012. godine. Znači, ja nisam mogao da kažem ja ne želim da se pojavim na ročištu. Bio sam faktički sprečen da prisustvujem suđenju na kome je doneta ovakva presuda, objašnjava Marinković.
A šta će biti njegov sledeći korak, kaže uz gorak osmeh, traženje rupe u zakonu, ako je zastarelo – zastarelo je, a ako ne, mora da se plati, nema druge, jer će to na kraju da stigne do izvršitelja i tek ništa nije uradio.
Inače, Vladimir je orac dve maloletne ćerke, kojima je i staratelj.
Piše: Elizabeta Jovanović
