– Da sam u mladosti imala svest o tome da je u životu sve premijera, možda bih imala manje propuštenih prilika. Kada se osvrnem na svoj život, mogla bih da kažem da sam srećna osoba, zadovoljna, jer sam ostvarila snove, nade i želje. Što sam starija, ponavljam – nekada glasno, a nekada u sebi – nekoliko floskula, koje bih mogla da nazovem svojom mantrom: što seješ, to žanješ, sve što činiš, činiš sebi i sreća je u davanju i davanje je najbolje primanje. To su moja obeležja, moje lampice.
Ovim rečima počinje priču Ljiljana Dizdarević, viša medicinska sestra u Ambulanti 5, koja ima 45 godina radnog staža. Uslov za penziju će steći 14. maja, kada će napuniti 65 godina.
Od onkologije do preventive
Ljiljana je rođena u Banjskoj kod Kosovske Mitrovice, živela je u Kraljevu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Svoj radni vek počela je sa samo dvadeset godina, kada je završila Medicinsku školu u Kraljevu. Put je 1980. odveo na prvo radno mesto u Klinici „Dr Mladen Stojanovićˮ u Zagrebu, gde je radila dve godine.
– Jedna mlada i neiskusna devojka, iz male sredine, otišla je u veliki grad. U Zagrebu su me lepo prihvatili i imala sam divne saradnike. Radila sam u Zavodu za plućne bolesti i tuberkulozu. Imala sam divnu glavnu sestru i načelnika koji su prepoznali moj dar za negu pacijenata. Mnogo lepih uspomena nosim iz perioda svoje mladosti, kada sam učila ovaj zanat, jer biti sestra jeste jedan veliki zanat, priseća se Ljiljana.
Iz Zagreba je 1982. godine prešla je da radi na odeljenju onkologije u Kragujevcu. Sa 22 godine je zatekao težak i ozbiljan posao, gde je kao mlada gledala „smrti u očiˮ.
– U danu je bilo po tri-četiri smrtna slučaja na ovom odeljenju. Ali, kada podvučem crtu, i tamo mi je bilo lepo. Imala sam divne kolege, a jedna koleginica mi je sadašnja kuma. Nas dve smo znale da okupamo sve pacijente na odeljenju i osećale smo se radosno jer smo uspevale da damo doprinos u teškim momentima za pacijente i njihovu porodicu, priča ova medicinska sestra.
S obzirom na to da je rad na onkologiji težak i da, kako kaže sagovornica, treba da dočeka penziju, potrudila se da uloži u svoje znanje. Da bi prešla u Dom zdravlja i patronažnu službu, preduslov je bio da završi višu školu. To je učinila i prešla je u patronažu u Dom zdravlja 1. novembra 1984. godine.
– Bila sam u patronaži u naselju Lipe (kod petrovačkog zatvora), gde je populacija uglavnom iz Sjenice, Tutina i Novog Pazara. Tu su se deca još uvek povijala u povoje i imala drvene kolevke. Vrlo brzo su me prihvatili i bila sam sastavni deo njihovih porodica. I danas kada se sretnemo, uvek se lepo setimo kako je bilo to vreme, kaže Ljilja.
Bila je glavna sestra u polivalentnoj patronaži i kaže da kakav utisak pacijenti steknu o patronažnim sestrama, takvo mišljenje imaju i o Domu zdravlja.
– Raditi u patronaži je veliki izazov i smatram da na tom mestu treba da rade visoko školovane sestre. Uvek sam htela da pokažem da malo više znam, jer kada sestra završi višu školu, ona ne završava samo zbog toga da bi bila glavna sestra, nego da bi imala više znanja, kako bi radila komplikovanije intervencije, tvrdi sagovornica.
Kada je prešla u patronažu, vrlo brzo je postala predsednica Saveza zdravstvenih radnika Srbije za šumadijski kraj, gde je provela četiri godine. Učestvovala je u formiranju Komore medicinskih sestara u odboru Šumadijskog okruga. Bila je aktivna u akcijama Crvenog krsta i četrdeset godina je provela u akciji „Selu u pohodeˮ. Zajedno sa dve koleginice i načelnicom, otvorila je školu za trudnice, gde je radila deset godina.
– Škola je bila veoma poznata širom Srbije, a bile smo i edukatori u Domu zdravlja Niš. Tada je bila milina raditi, ali nimalo lako.
Iz patronaže je prešla u socijalnu medicinu, gde je radila kao sestra na promociji zdravlja i tu je provela četiri godine. Tu joj se ukazala prilika da sestra sa višom školom treba da postoji i u preventivnom centru, gde do danas radi i odakle će otići u penziju. Preventivni centar nekada je bio u starom ATD-u na spratu.
– Preventiva je najvažnija stvar na kojoj Dom zdravlja treba da se zasniva. Nažalost, preventiva je skrajnuta i zato sada svi insistiraju da se ona vrati. Davnih osamdesetih, u školi sam učila šta znači preventiva i zdravstveno vaspitanje i tada su Norvežani učili od nas, a sada je došlo vreme da mi učimo od njih, što mi je malo žao, navodi Ljiljana.
Preventivni centar je koncipiran tako da se obilazi radno aktivno stanovništvo. Posećuju se radne organizacije, radnici se pregledaju i savetuju.
– Po mom mišljenju to i dalje treba da se radi, jer radno sposobno stanovništvo nema vremena da dođe kod lekara. Tu sam bila do početka kovid pandemije. Kada je počela korona, sve je prestalo. Bila sam aktivna sve četiri godine korone. Prošli smo trnovit put, ali je i to bilo zadovoljstvo raditi, jer su učestvovali kvalitetni, dobri i mladi ljudi, koji nisu bežali od posla, priča ona.
Imala sam svoje „jaˮ
Ljiljana ima uspešan brak sa suprugom Radetom, decu Stefana i Milenu, zeta Miloša i unuka Despota. Da postane medicinska sestra zahvaljuje pokojnoj majci, koja je primetila njene sposobnosti, želju da pomaže i empatiju.
– Oduvek sam volela ljude i želela da pomažem drugima. Ovom poslu me je privukla empatija i ljubav prema pacijentima. Kada sam sa onkologije prešla u Dom zdravlja, moji pacijenti su prestali da jedu, jer nisu mogli da poveruju da sam otišla sa odeljenja. Zbog toga sam povremeno odlazila tamo da pričam sa njima i tešim ih. Najvažnija je lepa reč, osmeh i toplina, jer to pacijenti uvek prepoznaju, navodi Ljiljana.
Privlačile su je nepoznate stvari i trudila se da usavršava svoje znanje. Sve što je radila u životu trudila se, kako kaže, da radi kako treba i misli da je ostavila veliki trag u svom poslu.
– Uvek sam bila dosledna, ostajala pri svojim principima i imala sam svoje „jaˮ, ali znanje je bilo primarno. Nema kongresa na koji nisam otišla i stručnog saopštenja kojeg nisam dala. Imala sam poziv da budem opisana u knjizi o znamenitim medicinskim sestrama, ali sam odbila, jer je moja satisfakcija to što me Kragujevčani prepoznaju.
Ljiljana kaže da su joj najveći uspeh to što ima dvoje dece i unuka, dobar brak i mnogo prijatelja, a što se tiče karijere, dobila je mnoga priznanja iz različitih polja interesovanja. Od ličnih postignuća izdvaja priznanje za naj-damu grada Kragujevca 2011. godine, kada je od tri hiljade glasova imala dve hiljade. Ima i srebrni i zlatni znak Crvenog krsta Srbije, diplome za Dan sestrinstva…
– Sve je to lepo, ali prolazno. Najveća nagrada ovog posla je kada me sretnu pacijenti i prepoznaju na ulici. Pored svega toga, aktivni sam član planinarskog društva „Žeželjˮ i svakog vikenda smo na vrhu neke planine. Volim da kažem da ne osvajamo mi planine, nego one nas.
Sestrinski posao je veoma izložen fizičkom i emocionalnom naporu, pa smo sagovornicu pitali kako se tolike godine borila sa tim?
– Teško je kada vidite čoveka koji je kao „gromadaˮ, a za mesec dana ga nema. Pored toga, treba pričati sa njegovom porodicom. Koliko god je to teško, najpre treba biti profesionalac. Svaki osmeh, zagrljaj i stisak ruke veoma znači pacijentu i njegovoj porodici. Trudila sam se da kada završim radno vreme, ne prenosim emocije sa posla na kuću. Na poslu se treba „datiˮ i raditi sa pacijentima, a posle radnog vremena čekaju me neke druge obaveze i zaduženja, objašnjava Ljiljana.
Ono što poručuje mladim kolegama je da uče i da nadograđuju svoje veštine, jer je medicina nešto što stalno napreduje, da imaju empatije i da nastave put koji je davno započela Florens Najtingel.
Ljiljana završava životopis zahvalnicom svim saradnicima.
– Ovaj trenutak je došao brže nego što sam mogla da zamislim. Bilo je najlepših, lepih i manje lepih trenutaka, ali je uvek bilo posebno biti deo kolektiva Doma zdravlja Kragujevac. Hvala kolegama, doktorima i zdravstvenim saradnicima, spremačicama, direktorima, glavnim i nadzornim sestrama na pravljenju ovog mog puta ne zaboravnim. U meni će imati najvećeg prijatelja i podršku, kao što sam je uvek imala od njih. Veoma sam srećna što sam imala puno prijatelja i zahvalna sam i mojim neistomišljenicima. Jednog dana bićemo samo uspomene drugim ljudima, dajte sve od sebe da budete lepa uspomena, a ja se nadam da ću vam ostaviti lepu uspomenu. Ponosna sam na saznanje da su mnoge sestre poželele da kada porastu budu Ljilja Dizdarević.
Piše: Maja Đorđević
