Profesor FILUM-a Nikola Popović rođeni je Sarajlija, u gradu kraj Miljacke je proveo detinjstvo. Još uvek neguje i ijekavski izgovor. Studije italijanistike završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji smatra svojim drugim gradom, gde i danas živi. Zaposlen je već više od decenije kao nastavnik italijanskog jezika na Odseku za muzičku umetnost u Kragujevcu. Oblasti interesovanja su mu savremena italijanska književnost i kultura. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Preveo je knjige Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i objavio brojne prevode italijanskih pisaca u književnoj periodici.
Ali, i sam je pisac, autor četiri dela. Za „Priče iz Libana” dobio je inspiraciju boraveći u toj zemlji, doduše u mirnodopsko vreme, i pisao ju je „kao Balkanac sa osetljivošću za Levant, predeo na razmeđi kultura”. Zatim je objavio „Skice za plovidbu”, „San Kosmosa Skaruha”, a nedavno „Veče uoči predstave” u izdanju Matične biblioteke „LJubomir Nenadović” iz Valjeva.
Kragujevačka publika imala je priliku da se upozna sa Popovićevim literarnim stvaralaštvom na večeri održanoj u galeriji ovdašnje Univerzitetske biblioteke, gde je promovisana knjiga „Veče uoči predstave”.
– Knjiga je putopisna, njome nastavljam poetiku iz prethodnih knjiga, i sledi moju italijanističku žilu, kaže autor, koga za Italiju vezuju studije u Parmi, ali i draga prijateljstva. Imao je priliku da lično upozna pisce Etorea Mazinu, Antonija Tabukija, Valeriju Parelu i druge italijanske autore koje je prevodio, što je po njegovom kazivanju za prevodioca najveća radost i privilegija.
Ovaj četrdesetpetogodišnjak je i autor kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja, koje je obišao uzduž i popreko.
Njegov prvenac – putopisna knjiga „Priče iz Libana”, povezuje različite kulture: bliskoistočnu, mediteransku, arapsku. I odmah je ponela nagradu Akademije „Ivo Andrić”, a za „Skice za plovidbu” dobitnik je nagrade „LJubomir P. Nenadović” u kategoriji „Najbolja putopisna knjiga na srpskom jeziku” 2020. godine. Iste godine dodeljena mu je treća nagrada za prozu „Tragom Nastasijevića” za priču „Soko Muhamed Ali” koju dodeljuje biblioteka „Braća Nastasijević”.
Popovićevi tekstovi su prevođeni na više jezika – engleski, mađarski, portugalski, makedonski…
Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja „Bosanska vila” u Sarajevu. Svira klasičnu gitaru i arapsku lautu.
Nikola je otac dvanaestogodišnjaka Adama i devojčice Dane od devet godina, koje je dobio iz braka sa Stefani, rodom iz Bafala, grada na severu Amerike.
Priče iz vremena korone
O svom literarnom opusu profesor Nikola Popović kaže:
– Likovi u mojim pričama pripadaju svom ambijentu, ali njihova misao prevazilazi okvire ličnog ugla gledanja. Govor tih likova uvek je pomalo sentenca, bez velikog komentara. Takav govor je u tradiciji našeg narodnog govora. Likovi u mojim pričama postaju na neki način mudraci, ali oslobođeni bilo kakve želje da drugog zadive ili začude. U pričama ima dosta dijaloga. Vino se pamti po zaukusu, a priča po dijalogu. U priče je utkana moja autopoetika kroz poetske komentare – to je direktno obraćanje čitaocu kome se saopštava kako pisac vidi priču. A to je uvek pitanje o smislu putovanja kroz život.
Na Popovića je veliki uticaj imao italijanski grad Trst u kome je boravio jedno vreme nakon završenih master studija u Bolonji i Parmi.
– Trst je grad u kome se dodiruju dva sveta, romanski i slovenski grad na rubu države, a tu su uvek prožimanja kulture najveća, i samo u takvom gradu Italo Zvevo, mogao je napisati „Zenovu svest”. Svaka kultura plod je prožimanja i spoja različitosti, a ne zagledanosti u sebe. Meni je svaki grad koji ima more uvek mio srcu, iako sam Sarajlija rodom, to je grad usred planina, ali okrenut onom što ja zovem: plovidba. Tuda su vodili trgovački putevi, i kao i Bejrut, imao je najbolje momente produktivnog sjedinjavanja različitih religijskih i istorijskih tradicija, nažalost i nevesela vremena, ratne događaje i razaranja dugo građenog, objašnjava Popović.
Profesor sebe pre vidi kao pisca, ali ne bi, kaže, mogao pisati ovako da nije italijanistike, da nije prevođenja, da nije njegove struke i naročito posla u Kragujevcu, na FILUM-u, gde predaje studentima italijanski jezik. To su studenti solo pevanja, kojima je italijanski jezik obavezan, ali i drugim instrumentalistima – (violinisti, klaviristi, teoretičari…). Bave se operskim libretom, oni sa muzičke strane, a on sa filološke, pa se, kako kaže, nađu na sredini puta. Iz tog posla delom je i nastala ispiracija za priču „Veče uoči predstave”, koja se bavi jednom operskom fabulom, i ujedno je predložak za pripovetku.
– U budućnosti sebe vidim najviše kao pisca, a iskustvo sviranja uplelo se i u moju prozu, zvuk klasične gitare i arapske lutnje, koju takođe sviram. Mislim da je dobro za pisca da se druži s ljudima izvan književnog kruga. Drago mi je što mi je na promociji, osim kolege sa fakulteta, sa katedre za srpsku književnost, profesora Dušana Živkovića, govorio i Zoran Dragoljević Žorž, Kragujevčanin, autor monografija o vinu. On je u mojoj knjizi našao vinske motive. A kolege muzičari čitaju „Veče uoči predstave”, iz svog muzičkog ugla, možda i kao sinopsis libreta, kaže Popović.
Obradio je koronu iz vremena pandemije na sebi svojstven način, kroz „zbirku” individualnih priča svojih junaka.
– To je bilo vreme tišine i snova. U knjizi ima i nekoliko sarajevskih priča, o divljim konjima sa Romanije, o šumskom bilju i starim jelima za koje se tad imalo vremena. U knjizi „San Kosmosa Skaruha” ljudi se nadaju da svet neće doći na rub – ni bolesti ni rata, iako ono što gledamo oko nas, ne uverava da je tako. U vreme korone puno se pisala intimistička, dnevnička proza, a ja sam svoje zapise objavljivao na „Ajfelovom mostu”, književnom blogu Miljenka Jergovića, najvećeg živog pisca sa ovih prostora. Ajfelov most je u našem regionu, koji i pored podela i različitih imena jezika, i dalje govori istim jezikom i pišu tematski podudarno, virtuelna književna „ćuprija” gde se okupljaju ljudi i tekstovi. Bili smo usamljeni u vreme epidemije, ali smo shvatili da će sveta biti dokle je žive i pisane reči, svet je tu da bude napisan i ispričan, a mnogo toga još je neiščitano, objašnjava Popović.
Kao autor Popović smatra da je lirizam najjača vrsta književnog angažmana, kako kaže, možda pomalo i naivno, i utopistički, ali se nada da u svetu baš nije nestalo nežnosti.
Putovanja mu obeležila život
Putovanja su njegova lična karta, a putopisi logičan sled stvari. Na sebi svojstven način uspeo je da napravi čitavu seriju o svojim putešestvijama.
– Putovanja su me predodredila i za putopis, formu koja je hibridna i objedinjujuća. Putopisna priča može imati elemente klasične novinarske reportaže, književni postupak pripovetke, spaja elemente dokumentarističke proze i elemente fikcije. Iskustvo života na različitim meridijanima, dinamika i poetika selidbe, odredili su me kao pisca koji je u pokretu, kaže profesor Popović.
Mnogo toga zapisano je isprva u fragmentima, a kasnije, kako kažu sladokusci, apetit dolazi jedući, tako i poetika dolazi pišući, i ono što pisac sam nije slutio, kritičari i čitaoci otkrivaju.
„Tumaranje” svetom mu je donelo i ljubav za čitav život, poznanstvo sa suprugom. Ona je iz druge kulture – američke, a njihovo dvoje dece su bilingvali, govore srpski i engleski, što smatra svojim najvećim uspehom kao nastavnika jezika. Dobro je biti otvoren ka dve strane, smatra Popović, a i sam je pomalo bilingval: govori i ekavski i ijekavski, piše i sanja dvojako.
– Ne može čovek da obiđe sve od ogromnog sveta, iako se danas lakše i brže putuje. Ali, moja je želja da oplovim Mediteran. Voleo bih da vidim Siriju i neke zemlje Magreba u kojim nisam bio, da se ponovo vratim u Portugal i Španiju, i naravno u Italiju, koje mi nikad nije dosta, kaže Nikola Popović.
Po njegovim rečima, samo na Siciliju, čovek može ići svake godine po mesec dana i opet je malo.
– Dobro sam se osećao u Libanu. Bio sam tamo sa porodicom i u Bejrutu mi se rodila kćerka. Imali smo terasu s pogledom na more, dolazili su nam prijatelji svako veče, znajući je kod nas otvoreno. Bio sam mlađi, možda veseliji. Bilo je lepo i u Italiji za vreme studija i za vreme studijskih boravaka u Firenci, Rimu, Toskani… Obišao sam sve gradove vezane za pisce koje sam učio na fakultetu. Meni je, naime, dobro svuda, i u Kragujevcu na fakultetu mi je dobro, bitno je s kim je čovek u društvu. Mesta se pamte po dobrim ljudima, a ja sam svuda nailazio na dobre ljude, ali sam takve i tražio, zaključuje Popović.
Piše: Elizabeta Jovanović
