Srbi su se, sticajem istorijskih okolnosti, oslobodili komunizma, ali se nisu oslobodili samih sebe. Kad razgovarate s ljudima, niko nije za ovu vlast. Naročito intelektualci neće da priznaju da su za ovu vlast. Tako je bilo i u Miloševićevo vreme. Strašno je to što su oni tiha većina i ovi stvarno dobijaju većinu na izborima. Nisu tu glavna muljanja na izborima, mada ih neosporno ima.
Kad se baci pogled na bivše komunističke zemlje, vidi se da su one mahom bile slovenske, s tim da su slovenske zemlje koje nisu bile pravoslavne (tj. katoličke) uglavnom silom uvučene u sve to.
Dakle, nas pravoslavne Slovene odbija individualnost kapitalizma, a privlači nas kolektivnost komunizma, te smo mi zdušno bili za komunističku formalnu egalitarnost. Verovatno zbog naše sabornosti, koja potiče još iz vremena pre velike seobe naroda kad smo se pojavili na istorijskoj pozornici (dakle, mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, mada se pojam sabornosti sada vezuje za pravoslavlje).
Prema jednoj hipotezi ime Sloven je prvobitno značilo čovek, jer smo mi bili velika grupacija plemena (otud nam je sabornost u krvi, primetili ste da naši seljaci, ponekad kad im se obratite sa „vi“, odgovaraju sa „mi“) i mislili smo da su ljudi samo oni koji govore praslovenskim jezikom. Posredna potvrda toga je što svi Sloveni zovu Germane (a oni su bili prva različita velika grupa plemena s kojom smo se sreli) – Nemci, odnosno oni koji su nemi, ne govore kao ljudi (Sloveni).
Mi, Srbi smo u 19. veku proterali kodža Miloša jer nam je prvobitna akumulacija kapitala pod njim bila isuviše prljava. Potom smo između dva rata opet osujetili takav jedan proces, priklanjajući se komunističkoj utopiji. Ustvari mi, kao i svi pravoslavni narodi, smatramo da je trgovina, zbog toga što narušava egalitarnost, samo muljavina i prevara.
Ne zaboravite da trgovinu u srednjem veku ni katolici nisu mogli da prihvate, tek su je protestanti uključili u svoje društvo kao važan element razvoja. Sve dotle je korišćen argument prljave vode, tj. sa prljavom vodom prevara, koje idu uz trgovinu, izbacivana je i beba koristi koja se ima od trgovine, te je preduzetnički duh bio zadavljen. Poznato je da su do renesanse bankarstvom smeli da se bave samo Jevreji, sa izuzetkom Templara kojima su hodočasnici davali novac na čuvanje, te su ga ovi okretali, pa su tako postali veoma bogat i moćan red, čak im je i francuski kralj Filip četvrti Lepi dugovao pare, zbog čega ih je na kraju i uništio.
Dakle, nama Srbima komunizam je uvek bio blizak. Mnogo više nego našoj zapadnoj braći, jer je pravoslavlje sa svojom indukovanom sabornošću podržavalo taj egalitarni pogled na svet, dok je katolicizam uvek bio više sklon individualizmu. Tako da se mi grčevito držimo komunističke kvaziegalitarnosti.
A šta povezuje naš sadašnji režim sa komunizmom? Pa autokratija, to što imamo jednog jakog čoveka koji o svemu odlučuje! Jer, formalno naš vlastodržac je antikomunista (izašao je iz Šešeljovog šinjela); s druge strane, koji je najlakši način da postaneš Šerif iz Notingema? Pa da zadržiš mehanizme komunističkog autoritarizma (u komunizmu/socijalizmu smo imali samo diktaturu i autokratiju). Zato se vratio komunistički narativ o tome da su nam svi neprijatelji, da strane službe vršljaju, da se opozicija isključivo bori za vlast (a za šta se bori „pozicija”?).
Kako mu onda prolazi sve otvoreniji antikomunizam. To se on zaigrao, verujući u svoju svemoć – on se stavi na čelo bilo kog pokreta i taj pokret pobedi. Samo biće da se preračunao ovoga puta. Uostalom videćemo, izvući će se on, opet! Pustiće on Šapića, koji je prvi zakukurikao protiv naše komunističke prošlosti (čak ni on nije govorio protiv Slobodana Miloševića, jer ipak je tog nekadašnjeg šerifa nasledio ovaj novi, znači treba im čuvati obraz), niz vodu, ako zatreba.
Ali „čaša žuči ište čašu meda”, gde je tu sada Robin Hud?
Opozicija!?
Ja kao ubeđeni ateista, moram da kažem neka im je „bog u pomoći”. Nikad ni jedna autokratija nije skinuta na izborima, a narodna volja za „ulicom” drastično je opala posle 5. oktobra.
Čitajući Kanetija možemo da zaključimo da je masa u svojoj manifestaciji kao gomila GLUPLJA OD SVOG NAJGLUPLJEG ČLANA, a posmatrajući ova sadašnja previranja, zaključujemo da se i masa kao politički entitet najčešće tako ponaša. Prema tome, raskopavanje takve planine da bi se kroz nju pustila bujica promena iznad je mogućnosti naše opozicije.
Dakle, Aleksandar Jovanović Ćuta, koji bi bio prvi opozicioni kandidat za tu ulogu, nikako ne može biti naš Robin Hud.
Jedini kandidat koji nam preostaje jeste Zlatko Kokanović, koji je tokom ovog perioda izrastao u pravog narodnog tribuna. Sad, šerif od Notingema je normanski prostak, a prostak je i ovaj naš, te otud Robin Hud treba da bude iz starog, saksonskog plemstva, a Kokanović je seljak, ali veoma civilizovan, te ostajemo pri njemu kao Robinu Hudu.
A da je naš šerif prostak može da se vidi u svakom njegovom intervjuu na nacionalnim frekvencijama. Uzmite samo kako se ponašao prema novinaru Zoranu Stanojeviću u nedavnom intervjuu za RTS. A i neobrazovan je, brate. Jer on, student generacije na beogradskom Pravnom fakultetu, nije mogao da razume Stanojevićevu jednostavnu kritiku logičke greške zvane argumentum ad hominem. Ustvari, čovek nikad nije siguran da li on stvarno ne razume ili se pravi da ne razume. Stanojević ga pita o nekim kritikama projekta Jadar i ovaj govori sve najgore o ljudima koji su izneli te kritike, ne polemišući sa njihovim stavovima, nego pominjući njihove greške iz prošlosti, tipa „Boža Đelić je bio najgori ministar finansija od 2000. na ovamo“.
Kad mu Stanojević kaže da treba oceniti Đelićeve stavove, a ne njegovu prošlost, Šerif odgovara: „Šta, hoćete da kažete, da Đelić nije bio najgori ministar finansija?” i time trijumfalno završava taj deo razgovora, tretirajući jedan sud procene (asertorički) kao neopoziv (apodiktički) sud, što je bazična logička greška SKOKA U DRUGU VRSTU.
Piše: Vladimir M. Ristić
