Page 28 - kragujevac 2015

28 Четвртак, 1. јануар 2015. www.kragujevacke.rs
Својеручно

ВРЕМЕ ПРОШЛО, ВРЕМЕ САДАШЊЕ

Рука у руци је већ нешто друго

Пише Јелена Максимовић

АДА чујем најаве неких наших
савременика, мени се у Нову
Кгодину нешто и не улази. Не
могу више да селим мозак испочет-
ка. Нити да се навикавам на нове ша-
рене лаже и илузионистичка сванућа
за које је сигурно да неће доћи. Јер,
ако нисте приметили, овде одавно
траје ноћ. Дужа од поларне.
Ипак, ја сам неизлечиви оптими-
ста. У вакуму у коме се налазимо
још увек се надам да нисмо побрка-
ли стране, где излази, а где залази
јарко сунце, ко је уз нас (ако таквих
уопште има), а кога се треба курта-
лисати. Кокетирали смо са најгори-
ма, тражили најбоље, пребирали и
мора нам се признати да нисмо по-
пуштали много. Било нам је тешко.
Биће још теже. данашња деца, мислили бисмо да У синеплексима љене звезде и љубавнике закопчаног шатрије, случајно падала преко ње.
Занимљиво је да више никоме не је почео рат. Плакало се уз Тому, данас имамо чак шлица. Данас знамо шта је ко доруч- Да се разумемо, не жалим ја за
пада на памет ни да нас макар ла- давала обећања, помишљале жеље. ковао, коме је стао ауто, ко је ишао на тим временима и нисам од оних који
же како ће година пред нама бити Наредних дана цео град је мирисао и спојена седишта утакмицу, на клик смо од мудрости, цвиле да је некада све било боље. Не,
успешнија. Срећнија будућност и на купус и расо, пубертетлије су за заљубљене од Тагоре до Дучића. Него, где је ту само је некада било топлије, људ-
бољи стандард се више не спомињу. препричавале доживљаје са својих топлина? А љубав? Где се затурио по- скије, смиреније и смисленије. И,
Не дају нам ни лажна обећања. Ваљ- првих журки, срећници су се враћа- парове, ал’ некако глед, додир руке? Сајбер простор је ако ћемо поштено, ни кокице нису
да зато што не може да буде црње од ли са путовања, а поштари доноси- баш фали онај бледа замена за животну магију. као некада. Сада су са укусом путе-
црног, тужније од тужног, ни сиро- ли одоцнеле честитке, које смо са Е, у томе је ствар: ново, ово наше ра. Неке укусе, ипак, не треба мења-
машније од сиромашног. посебном радошћу писали и слали, наслон између време, које сада живимо, начисто ти. Ни допуњавати.
Толико мало никада нико није али и примали их. Била су то нека на који је женска је изгубило животну магију. Ако Овим подсећањем на нека без-
тражио од Нове године. И у најгора друга времена када смо мислили да је нешто модерније, савременије, брижнија времена хтела сам, запра-
времена увек смо јој се некако ра- нам боља тек стижу. рука била, шатро, не мора да значи и да је у сваком во, да кажем да је све данас отишло
довали. Нарочито када треба да про- нехајно наслоњена, погледу боље. Погледајте биоскоп, дођавола. Могла бих сада нашироко
слављамо њен долазак. Искрено, ни- Д СВЕГА, најпре нам је сти- на пример. Технички, нема се шта да распредам о друштву које је из-
када нисам нешто посебно држала до гао напредак. У техничком а његова, још замерити синеплексима: врхунска губило моралне вредности, језивим
тог празника зато што никада нисам Осмислу. Интернет је, стварно, шатрије, случајно слика, јасан звук, удобна седишта. трагедијама младих људи, алкохолу,
утонула у колективну депресију, па срушио све границе. Како простор- падала преко ње Идеално и - стерилно! насиљу на сваком кораку, беспари-
ми је добрих провода и лепих трену- не, тако и емотивне, визуелне и све Кад зажмурим, непогрешиво мо- ци, лоповима који су се намножи-
така сасвим довољно и током године. друге. Девојке више не исписују кре- гу да осетим онај сутуренски мирис ли, бескрупулозним политичарима,
Увек је добра ствар весеље без неког оном за очи број свог телефона на „Пионира”, да видим платно док се беспослици, сиротим просветарима,
конкретног разлога. Ако човек уме рукама напаљених младића, који, гвири из ложа у „Шумадији”, да осе- поплављеним кућама, уништеним
да ужива, и врући чварци који се то- пак, сада дахћу у инбоксе средовеч- тим како се хрпа семенки лепи за животима, да оплетем по овој јадној
пе у устима су врхунско задовољство. них госпођа. Данас фејсујемо, есе- ђонове док се излазило из „Раднич- Србијици до бесвести. ..
Ипак, предпразнична гунгула ми месујемо, твитујемо, скајпирамо се. ког”, јединог биоскопа који је успео Е, МЕНИ је мука од те колективне
је пријала, нарочито када сам била Док не постанемо скалпирани! Оно да споји Змајево гнездо, Емануелу и кукњаве. Да ли је лако? Није! Биће
дете. Тада сам мислила да су ново- што је некада значило „нема ни ку- Козару. Биоскоп је био попут плоча: и теже. Далеко од тога да треба жи-
годишњи празници одлична прили- чета, ни мачета” данас је преформу- оне су имале драж кад зашуште, а вети у прошлости. Али је сулудо
ка да се сви добро наједу и напију. лисано у нема ни спејса, ни фејса! биоскоп када дежурни филмофил предавати се залима која вребају у
Деца су се радовала новогодишњим Можда је сам Бог умешао прсте и из првих редова викне: Пусти тон! садашњости. Хоћу рећи, колико год
пакетићима које им је поклањала вр- послао нам интернет. Толико смо се да звучи безнадежно, нада мора да
хунска копија Деда Мраза. А у паке- отуђили, да је, ваљда, смислио начин ДАНАС? Е, па сада имамо постоји. Безнађе се распршује тако
намргођене билетаре који нас
тима - чудо! Бајадере, ледене коцке, да нас поново зближи. Људи се брзо Данас фејсујемо, А што не престајемо да се надамо.
тути-фрути чоколаде, животињско упознају, размењују најинтимније пуштају у салу три минута пре Рођење, брак, дете, смрт, то је ос-
царство, читав асортиман из Горњег ствари за кратко време, некако су есемесујемо, почетка филма, а онда наредних два- новно. Све између те четири ствари
Милановца, почев од еурокрема па искренији онлајн, скраћује се време твитујемо, десет гледамо рекламе. Чини ми се дужни смо сами да попунимо нечим
до свих издања Дечијих новина. По- за проналажење партнера... Руку на да садашња публика и не заслужује лепим. Имамо илузију да постоји ве-
следњег дана одлазеће године, куће, срце, некада нисмо имали ни интер- скајпирамо се... бољи третман. Пуне им руке некак- лика срећа, а ње нема. Среће су увек
па и читаве улице, мирисале су на нет, ни мобилне телефоне, па смо се Оно што је некада ве хране. Добро, кокице, оне су и мале, а њихов збир чини велику
сарму (за коју се, у старту, знало да одлично (с)налазили. С друге стране, измишљене због биоскопа, али они срећу. Човек може да осети оноли-
је боља други дан), руску салату, пе- та „бесконтактна борба” је кудикамо значило „нема само печено пиле што не изваде. ко, колико може да дохвати рукама.
чење, ситне колаче... лакша. Треба се наћи лицем у лице! ни кучета, ни И сви нешто коментаришу наглас, Све остало је илузија. И скоро све је
У фрижидерима су се хладили А опет, не може свако да „умишља” и звоне им телефони, типкају пору- у нашим рукама.
„Рубинов” вињак, „Звечево” коњак, пише. Писана реч утиче на емоције, мачета”, сада је ке. Најгоре је што се намножио број Никада нисам била савршена ни
Фрушкогорски бисер. Окупљала се нарочито ако постоји нека врста „до- преформулисано у оних који сами иду у биоскоп. у чему, и то је део мог шарма. Да ли
родбина, комшије, пријатељи, све- писне везе”. У бисокоп се, некада, ишло са сам срећна? Без престанка радим
чано обучени за играње до зоре и Ипак, виртуелни простор је мека за „нема ни спејса, друштвом. Сваки заљубљен пар је на томе. Јер волим живот и људе, и
пад под сто. Мирис „Ларисиног” ла- лењивце, спортисте из фотеље, умиш- ни фејса” морао да прође фазу биоскопа. Е, трудим се да доносим срећу где год
ка за косу на свежим ондулацијама тај тренутак пољупца у мраку до сам. И да направим такав провод да
скоро да је доминирао над мирисом данашњих дана ништа није успело људи не желе да оду. Зато госте увек
хране. На телевезији су се ређале да замени. Биоскопски пољубац је дочекујем дотерана, кувам, месим,
највеће звезде сада суседних држа- на посебном пиједесталу. Девојке су отварам разна вина. И такав је цео
ва. За разлику од данашњих хиљаду, дрхтале ишчекујући тај тренутак, а мој живот - покушај да максимално
на којима нема ништа, ондашња два и момци су се, бога ми, презнојава- уживам упркос свему, јер верујем
канала су трештала од програма. ли. А тек тренутак када његова ру- да ништа не постоји ако се сами око
Чкаља, Седморица младих, дотера- ка, уместо преко, пређе испод њене тога не потрудимо. Ми више нема-
ни гдин Залепугин, Јосипа, Арсен, мајце! За тај крупан корак није био мо ни времена, ни нерава да очаја-
Силвана. Углађени Млакар, са све довољан један филм. Испод мајце се, вамо. Само да зграбимо та ситна за-
Хелгом и Карапанџом. Цртаћ у се- неретко, стизало тек након неколико довљства која често и не видимо од
дам и петнаест био је обавезан и уо- заједнички одгледаних пројекција. великих брига. Зато ме је, право да
чи празничног Дневника, који је, то Али то је био најјаснији знак да веза вам кажем, баш брига што најављују
вече, почињао здравицом друга Тита. добија озбиљне конотације. У сине- тешку годину. Да плачем? Живот
Знали смо и где чекају Нову годину плексима данас имамо чак и споје- сузама не верује! Јер у том живо-
и он и Јованка и сви остали другови. на седишта за заљубљене парове, ал’ ту је од фактографије хиљаду пута
Градовима су одјекивале сиро- некако баш фали онај наслон између важнија интерпретација!
тињске петарде и „жабице”. Да нам на који је женска рука била, шатро, (Ауторка је списатељица
је тада неко бацио ово што користе нехајно наслоњена, а његова, још с правим идентитетом Лепа Јела)