Kragujevačka premijera predstave „Jelena Anžujska“ po tekstu Jelene Kajgo u režiji Tatjane Mandić Rigonat zakazana je za utorak, 8. oktobar kada će svečano biti otvoren 19. Međunarodni pozorišni festival JOAKIMFEST u Knjaževsko-srpskom teatru.
Ova drama osvetljava život i lik jedne od najznačajnijih ličnosti srpskog srednjeg veka, kraljice Jelene Anžujske, žene kralja Uroša I.
U ulozi Jelene Anžujske pojaviće se Marija Bergam. Kralja Uroša igra Nikola Milojević, lik sina i kralja Milutina pripao je Avramu Cvetkoviću, drugog naslednika (kralja Dragutina) tumači Bogdan Milojević, ćerka Brnča je Nadežda Jakovljević, poverenik Radan je Branko Vidaković, a unuk Stefan Dečanski – Ilija Ivanović.
Tatjana Mandić Rigonat pored režije potpisuje i dramaturgiju, izbor muzike i koncept scenskog prostora predstave. Scenograf je Vesna Popović, kostimograf Stefan Savković, muzički saradnik je Elio Rigonat, a za video-rad je zadužena Jelena Tvrdišić. Dizajn svetla potpisuje Radomir Stamenković.
Predstava je nastala je u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra, festivala „Ćirilicom“ u Budvi, Narodne biblioteke Budva i „Kultura sada“ iz Beograda.
Pred budvanskom publikom premijera drame „Jelena Anžujska“ izvedena je 7. i 8. septembra.
Reč rediteljke
Režirati praizvedbu domaće drame, posebna je radost a drama Jelene Kajgo, za mene je višestruko inspirativna, uzbudljiva i važna.
Jelena Anžujska je fascinantna istorijska ličnost koja širinom svojih pogleda na život i svojim delima prevazilazi okvire srednjeg veka. Ali, život Jelene Anžujske prekrila je tišina vekova. Drama je inspirativna zbog odnosa prema istorijskim činjenicama i istorijskim prazninama koje pokreću maštu. Drama je mozaičke strukture, s akcentom na porodičnim krvavim odnosima zbog otimanja o vlast – krunu. Moglo bi se reći da je to drama o Jeleni, ženi, majci, vladarki i svima oko nje, mužu, sinovima, unuku, kroz istorijske datosti. Očevi i sinovi, braća, ispisuju jednu šekspirijansku hroniku. U drami postoji i lik Jelenine kćerke Brnče, i taj lik za mene je bio impuls za građenje strukture predstave, jer je u potpunosti sazdan na fantaziji. Tako da sam predstavu oblikovala kao scenski životopis ili žitije Jelene Anžujske po njenoj kćerki Brnči, s akcentom na prosvetiteljskom radu Jelene Anžujske i poetskoj istini o njenom životu. Tu liniju potenciram i uvođenjem latinskih i grčkih citata, jer je Jelena bila poliglota i vanredno obrazovana žena koja je govorila pet jezika. Inspirisana njenim veličanstvenim životom, napisala sam pesmu o njoj, i delovi te pesme postali su sastavni deo predstave, ugrađeni su u njenu dramaturgiju kao i delovi Tropara Svetoj Jeleni Anžujskoj. Srednjovekovna umetnost, freske, njihova ornamentika i boje, bili su inspiracija za estetski oblik predstave kao obreda sazdanog od fantazije, lepote, krvi i istorije.
