Najpoznatija kragujevačka rok grupa „Smak” održala je u junu 1981. godine u Rokoteci na beogradskom Kalemegdanu, tada najavljen – oproštajni koncert. Pred oko osam hiljada obožavalaca, pored ostalog, predstavili su i pesme sa novog albuma „Zašto ne volim sneg”. Prvobitno je on trebalo da bude solo „proizvod” Radomira Mihailovića Točka, ali na nagovor produkcije potpisan je „Smak”. Na njemu nije pevao Boris Aranđelović, već se umesto njega pojavljuju Dado Topić i Zoran Živanović Hoze.
Boris potom odlučuje da krene u solo karijeru i 1982. objavljuje album „Iz profila”. Radio ga je sa gitaristom Miodragom Batom Kostićem iz YU grupe, Vladimirom Furdujem, bubnjarem „Korni grupe”, saksofonistom Jovom Maljokovićem i prijateljima iz „Smaka”. Govorio je tada da tim snimcima završava svoju „rok priču”, jer je rešio da ide u Holandiju – u gastarbajtere. I otišao je.
Kragujevačka ekipa
Međutim, vuku ga i nostalgija i muzika, pa se 2000. godine vraća u zemlju i sa istom ekipom, pojačanom Nešom Japancem i Sašom Ranđelovićem Ranđom, snima drugi solo album „Milion godina”, a potpisuju ga „Boki i dinosaurusi”. Autori muzike su Točak, Bata Kostić, Laza Ristovski, većinu tekstova napisala je Marina Tucaković, a snimali su u Lazinom studiju u Beogradu.
Iz nekih svojih razloga Boris nije bio baš zadovoljan ovim drugim albumom. Govorio je: „Nije sve kako sam zamislio, nije loše, ali na ovoj ploči nešto nije po mojoj meri. Jesu sa mnom radili vrhunski muzičari, međutim moj projekat zahteva drugačiju ekipu, hoću da to budu kragujevački rokeri i da sa ovim materijalom na bolji način organizujemo žive nastupe”.
Šta je naumio – to je i učinio. U proleće 2001. godine u kafani „Stara Srbija” okuplja kragujevačku ekipu u kojoj su Dragan Urošević Uroš, Slobodan Stojanović Kepa, Saša Ranđelović Ranđa, pesnik Zoran Petrović…
Na taj sastanak danas podseća gitarista Uroš.
– Kaže mi Boris da predložim ko bi još mogao da uđe u taj novi sastav. Ja sam predložio da to budu Cvika na bas gitari i Pera Vojinović kao druga gitara. Tako su napravljeni „Dinosaurusi”. Prve sastanke imali smo u suterenu Kepine kuće u centru grada i odmah smo krenuli sa veoma ozbiljnim uvežbavanjem.
Bližilo se leto i „Boris i dinosaurusi” su vreme kada su odmarali često provodili na košarkaškom igralištu u Velikom parku. Tamo su stalno bili mladi basketaši i brojna publika. To ih je opredelilo da promotivni koncert naprave baš na Košu. Boris odlučuje da za tu priliku ekipu obogati ženskim pratećim vokalima i dovodi Jasminu Numić i Bojanu Ninković.
– Koncert na Košu bio je baš super i veoma dobro posećen. Sa nama je bio i Steva Pajić koji je obeležavao jubilej svoje popularne emisije na Radio Kragujevcu „Rok tašna”. Ovaj naš nastup bio je zapažen i van Kragujevca, pa smo dobili poziv od „Riblje čorbe” za zajednički nastup u Beogradu. Koncert je održan na stadionu „Karaburma” pred trideset hiljada ljudi. Pozvani smo i od „Bir festa” za nastup 2002. godine i usledio je niz koncerata raznih formata, seća se Dragan Urošević.
On objašnjava da je Boris bio veoma prisan sa svim članovima „Dinosaurusa”, da su se družili i posle proba odlazili u kafiće, gde su svoj rad stavljali pod lupu, sabirali utiske i dogovarali se o narednim planovima.
– Na javnim nastupima osim pesama sa albuma „Milion godina”, sa prvog Borisovog solo albuma, „skidali” smo i pojedine numere „Smaka”. To su uglavnom bile kompozicije koje su „smakovci” retko izvodili. Boris je sa svojim velikim iskustvom i veoma specifičnim glasom uvek bio oprezan u izboru pesama za javne nastupe. Znao je šta želi i šta najbolje može da izvede. Inače, svaki član benda imao je punu slobodu da predlaže kako bi valjalo nešto da uradimo, šta da promenimo, a Boris je bio oduševljen kako su „Smakove” pesme zvučale u našem novom sjaju, priča Uroš.
Borisovo i Kepino umeće
Nažalost, sa javnih nastupa „Borisa i dinosaurusa” nema sačuvanih tonskih zapisa. Neki materijal sa koncerata trebalo bi da ima Televizija Kragujevac i tonac Dragan Todorović Zeka. Zbog brojnih nastupa „Dinosaurusi” nisu dovoljno radili na stvaranju novih pesama, a onda 2004. godine Boris odlučuje da ponovo ide u Holandiju, jer je tamo imao neodložne obaveze. Bend se nikada nije zvanično rasturio, već se, kako kaže Uroš, „ugasio sledeći nužne životne promene”.
– Saradnja sa Borisom Aranđelovićem bila mi je veliko životno i muzičko isksutvo. Odlično smo se slagali i sarađivali. Takođe, kroz rad u „Dinosaurusima” bliže sam upoznao bubnjara Kepu Stojanovića koji je fenomenalan muzičar. Naučio me je dinamici svirke i on je uz Borisa držao stabilnim ceo naš bend. Džaba dobar zvuk na snimcima i albumima, ako to publika ne može uživo da čuje, zaključuje Dragan Urošević.
Kaže na kraju da je bilo zadovoljstvo raditi u „Dinosaurusima”, ne samo zbog svirke, već i zbog dobre atmosfere među članovima benda, smeha, radosti, anegdota. Jedne dogodovštine seća se Uroš.
– Nastupali smo na nekom moto skupu u Grockoj i sve vreme bukvalno smo bili u rojevima komaraca. Ujedali su nas, mi smo se češali, od muke smejali, ali u jednom momentu dok smo izvodili „Crnu damu”, baš u stihu „možda ja nisam kao Apolon”, Boris je zaćutao, nestao mu je glas. Posle koncerta počeli smo da mu prebacujemo zašto je preskočio važne reči u pesmi. On je počeo da se brani, da bi konačno rekao: „Niste, bre, videli da mi je komarac uleteo u usta”.
P.S. Boris Aranđelović umro je 27. avgusta 2015. godine u Roterdamu u 67. godini. Sahranjen je u rodnom Kragujevcu.
Tekst i foto: Miloš Ignjatović
