Priču o Radiši Miniću, najpoznatijem graveru sa ovih prostora, koji neumorno stvara i u sedmoj deceniji života, isključivo manufakturno, je ne samo zanimljiva nego i poučna. Za godinu dana uspeo je da finišira tri unikatna krsta za veliki verski praznik Krstovdan. Kakva simbolika – svetog trojstva. Svaki od njih je po mnogo čemu jedinstveni i iza svakog stoji veoma interesantna priča. Iako je autoru teško da se izjasni koji mu je rad posebno mio, ipak izdvaja krst od maslinovog drveta koje je posadio još car Dušan na Hilandaru pre više od šest vekova.
– To je krst koji predstavlja objedinjenu dinastiju Nemanjića i Svetu Goru, Atos. Na krstu se nalaze sva nemanjićka obeležja kao i Svete Gore. Sve sam to sjedinio po nekom svom nahođenju. Koliko sam to dostojno i pravilno uradio, to nek zaključe čitaoci, kaže Minić dodajući da je oblik krsta bio uslovljen veličinom komada drveta do kojeg je došao slučajno, a ideju je dobio u trenutku, kao mnogo puta do tada.
– Taj krst od drveta je sa preko dvadeset elemenata od srebra sa pozlatom. Prva simbolika je da je visok 33 centimetra, što simbolizuje Hristove godine. Zatim, na krstu se nalazi nekoliko Bogorodica. Prva koje je meni najvažnija, a u kontekstu je Srbije i Srba, je ikona Bogorodice Trojeručice, pa onda Bogorodice Mlekopitateljice, pa ikona Bogorodice Atonske i četvrta Bogorodica o kojoj će biti reči malo kasnije. Na krstu se nalaze Sveti Sava i njegov otac Simeon, grbovi nemanjićki, pečat i krst Svetog Save, zatim molitva Bogorodice Trojeručice, dva citata iz Biblije i na kraju jedna moja posveta kao autora, kaže Minić.
Dodaje da se krst nalazi na postolju od kamena, ne bilo kog, nego koji je uzeo svojom rukom ispod pirge kralja Milutina na Hilandaru.
Maslina stara šest i po vekova
– To nije bilo koja maslina, nego drevno drvo zasađeno još 1346. godine koje i danas rađa, posle šesto i kusur godina, objašnjava glavni junak ove priče.
U to vreme u Evropi je vladala kuga i mnogo je odnela ljudskih života. Car Dušan se sa svojom suprugom i elitom sklonio na Svetu Goru.
– Carica Jelena iz poštovanja prema Bogorodici koja je zabranila ženama da dolaze na Svetu Goru nije nogom kročila na tle, već su je sluge nosile od luke do manastirskih odaja. I za vreme čitavog boravka kretala se samo po svojoj keliji. Kada je prošla epidemija kuge i bilo bezbedno da se vrate u Srbiju, isto su je nosili do luke. Na povratku car Dušan je na pola puta od obale mora posadio drvo masline koje i dan danas postoji i rađa. Preko puta te masline, u znak sećanja da je on tu bio urađen je spomenik u obliku krsta od kamena, kao rozeta koji se zove Dušanov krst. Ja sam imao tu sreću kada sam došao na Hilandar da je ta maslina orezana, da bi mogla bolje da napreduje. Uzeo sam jedan trupac od koga sam napravio krst, objašnjava Minić.
On podseća na još jedan njemu važan detalj sa tog krsta, a to je magare koje je sa zadovoljstvom izgravirao, jer je ono nosilo natovarenu ikonu Bogorodice trojeručice iz manastira Studenica do Hilandara, koja je sačuvana. Naime, u to vreme u Studenicu su ušli Turci i sve živo pobili. Monasi su videli, objašnjava autor, da su gotovi i pokušali su da spasu najveću svetinju koju su imali, a to je bila ikona Bogorodice Trojeručice. Vezali su je za magarca i lupili ga po sapama da beži, pa kako bude. E, to magare je po predanjima došlo do Hilandara i tu palo mrtvo. Na mestu gde je skončalo nalazi se mermerna ploča. Niko ne zna kako je ono prevalilo toliki put samo, sam Bog ga je vodio kroz Srbiju, Makedoniju, Grčku sa sve ikonom.
Na postolju drvenog krsta piše starocrkvenim jezikom „Blagoslovenije svetoga manastira Hilandara”, a iznad „Priđite čeda moja srpska pod okrilje svetog manastira i gospoda Hrista”. Tu je simbol Srba – hrastov list i maslinova grana, krst studenički, krstovi i kruna nemanjićka, njihova dva grba sa dvoglavim orlom, dva anđela i vinova loza koja je suimbol Hilandara. Ovaj krst će krasiti Minićevu vitrinu i nikada ga sigurno neće prodati, a da li će on biti nasleđen od strane njegovog pokolenja ili će ga zaveštati nekom muzeju, ima još vremena za odluku.
Možda jednog dana, napominje autor, taj krst i okuje srebrom, ali i bez toga mu je to nešto najdraže što je do sada uradio. Kaže da nikada ne započinje novi rad dok prethodni nije završio.
Trag ostavio svuda
Graviranje je veoma zahtevan posao. Opisani krst je radio desetak meseci u kontinuitetu alatom za rezbanjrenje i ne koristeći struju.
– Moja ideja, moja kreacija, moj rad… To je moje kapitalno delo, pored putira sa Hilandara koji sam ranije uradio. Ovaj krst, kao i svi drugi moji radovi, nisu zahtevni što se tiče materijalnih stvari, znači nemaju neku veliku materijalnu vrednost, ali imaju duhovnu, veću nego bilo kakav novac. Zamislite koliko drvo ovog krsta vredi jer ga je posadio lično Car Dušan i staro oko 660 godina. E, to za mene ima neprocenljivu vrednost, a za nekoga je to samo parče drveta. Svakako uložen je veliki rad, utrošeno oko 300-400 grama srebra, ali ideja i kompozicija, duhovnost, to je nešto što još niko do sada nije izmislio niti uradio, tvrdi naš sagovornik. To važi i za ostala dva krsta.
Za Minića je vrhunac duhovnog i umetničkog spoja u tri rada koje je napravio u proteklih godinu dana. Iza svakog njegovog rada sledi novi koji je bolji od prethodnog. Najavljuje da će sredinom godine početi novi projekat za čiju izradu će mu biti potrebno dve godine, ali o tom potom. Obećava da će to biti neprevaziđeno delo, a za to je potrebno da posluži zdravlje i mirna ruka.
– Ovaj posao me održava u životu. Malo sam i zapostavio svoj život, jer sam dosta distanciran, izolovan, ne krećem se puno, a i kada idem negde to obično bude Novi Sad, Beograd, Pančevo, Grčka, manastiri Dečani, Đurđevi Stupovi…, kaže Minić, koji se uzda u Boga da će biti uz njega dok u narednih pet godina ne bude uradio to nešto posebno.
Na pitanje kako se naoružava tolikim strpljenjem za graviranje, u vremenu kada gotovo svi žive pod „punim gasom”, Minić kaže da je on po prirodi hiperaktivan čovek, ali da mu ništa ne pada teško, recimo da sto puta ustane od radnog stola, savije se da uzme nešto, ili da ustane usred usredsređenosti na detalje. Ali, ovaj posao ga smiruje i ne može da prođe dan da ne uđe u svoju radionicu. U njoj nije samo ako je negde otputovao. Fokusirao se isključivo na duhovnost i ta duhovna crta provejava kroz čitavo njegovo stvaralaštvo.
Druga dva krsta, koja su nedavno izašla iz Minićeve radionice autor smatra takođe kapitalnim i komplikovanim. Naredni koji je izdvojio sastoji se od više preklopljenih krstova sažetih u jednom na čijoj sredini je razapet Isus Hristos.
– Taj rad je izuzetno kompleksan i vrlo zahtevan za rad. Čovek mora da bude izuzetno strpljiv i uravnotežen i da ima ogromnu motivaciju da bi to mogao da uradi. Taj rad nikome nisam posvetio, ali ne postoji sličan rad, nigde ga nisam video, jednostavno to je bilo samo moje nadahnuće, spontano nastalo. Kada sam počeo da ga radim nisam planirao da izgleda kako je na kraju ispao, zato što sam radeći ga dobio inspiraciju, objašnjava Minić.
Treći krst je posvećen četvorici jevađelista – Jovanu, Luki, Marku i Matiji, koje je hteo da ovekoveči citatom u sredini posvećen Isusu Hristu. „Krstu tvome poklanjam se vladiko i sveto vaskrsenje tvoje pevamo i slavimo”.
Osim krstova Radiša Minić radio je u trenucima predaha još neke po njemu sitnije stvari koje ćemo samo pobrojati i to nekolicinu – okovano jaje od oniksa sa raspećem Isusa Hrista, medaljon sa likom Cara Konstantina, koji je bio naše gore list – rođen u Nišu, i rozetu Manastira Ravanica. Trenutno radi ručne okove svetih manastira, oreole, krune, zvezde…
Inače, Radiša Minić je već deset godina redovni posetilac sajma zlatarstva u Novom Sadu, kao počasni član Unije zlatara Srbije i uvek ima obezbeđen štand, 2022. godine je osvojio prvu nagradu za najbolji rad u Srbiji – džepni sat „lonžin” iz 1912. godine sa motivima manastira Hilandar, gde je čak u mehanizmu izgravirao Bogorodicu Trojeručicu. Taj sat se nalazi u riznici Hilandara.
Njegovi radovi se nalaze u Jerusalimu – Hristovom grobu, manastiru Hilandar, po drugim manastirima u Srbiji…
Za kraj poručuje:
– Volite život jer to je jedini poklon koji ne možete primiti dva puta.
Piše: Elizabeta Jovanović
