Na većinu savremenika knez Miloš Obrenović je ostavljao utisak prirodnog i veselog čoveka koji je znao ljubazno da razgovara sa svima. Ljubaznost je naročito iskazivao prema strancima. Njegovi govori su bili kratki, ali gromoglasni. Osobe koje su sa njim dolazile u dodir zapazile su njegovo izuzetno pamćenje. Svi poslovi, kako spoljne tako i unutrašnje politike, prolazili su kroz njegove ruke. Pošto je bio nepismen, svu prepisku je diktirao iz glave svojim brojnim pisarima i sekretarima koji su morali doslovno da prenose perom na hartiju njegove reči.
Iako nepismen, on je težio da dođe u dodir s naukom i znanjem i da bude uvek i potpuno u toku događaja. Kako se priča, njemu su svakoga dana čitane mnoge strane novine: „Augsburške novine”, „Gazeta Peterburška”, „Austriski opservator”, jedine grčke novine „Otomanski Moniter” i „Konstitisionel”. Sem toga, bio je redovni pretplatnik „Novina Serbskih” koje su izlazile u Beču, imao je veliku biblioteku s leksikonima, zatim nemačkim, latinskim i srpskim knjigama, pravnog, filozofskog, političko-ekonomskog i istorijskog sadržaja. I te knjige čitane su mu svaki dan.
Radni dan kneza počinjao bi veoma rano. Pošto bi se umio nad koritom i pomolio, krenuo bi u kancelariju, gde se dogovarao sa sekretarima o tekućim poslovima. Tada bi diktirao naredbe, pisma, sudio i izdavao naredbe.
Uz kafu i čibuk naredio bi nekom od pisara da čita neke od novina. Oko deset sati bi se oglasila zvona na Staroj crkvi, što bi označilo da je vreme za ručak i čitanju bi bio kraj.
Čudo jedno – mleko u kafu
U njegovoj radnoj sobi bio je sto za novine, globus, karte najrazličitijih zemalja u Evropi, lepi bakrorezi koji predstavljaju niz starih srpskih vladalaca i portreti znamenitih lica iz novijeg vremena. Tu je bilo nekoliko ruskih careva i Napoleon. Oko kneza Miloša su uvek bili ljudi, ne samo oni koji govore sve evropske jezike, već i prvi ljudi koji su u tadašnjoj Srbiji nešto predstavljali na književnom polju.
I njegova braća idu za primerom kneza Miloša i prosto se utrkuju u tome ko će više da uradi na kulturnom polju. Naročito Jevrem Obrenović. On je živeo vrlo otmeno i decu lepo vaspitavao. Čak i kći Jevrema Obrenovića Ana ogledala se u književnosti.
Ali, ma koliko da je knez Miloš, zajedno sa svojom najbližom okolinom, želeo da u Srbiju, prodru sve blagodeti civilizacije, ’ipak, one nisu prodirale tako brzo. Doduše, one su brzo primljene kod Miloša, ali je zato ostali narod na sve novine gledao s nepoverenjem ili podsmehom.
Iako je težio za blagodetima civilizacije, ipak je knez Miloš bio skroman u potrebama. Čak i kneginja LJubica se namerno trudila da ograniči raskoš kod srpskih žena. Ono što je na Miloševom dvoru smatrano za neophodno u narodu je smatrano kao luksuz. Zbog stranaca u kragujevačkom konaku kneza moglo se među namirnicama naći i ono čega u kragujevačkim domovima nikada nije bilo. Čokolada, piškote, suvo grožđe, fina brašna, razna vina… I salama je u Kragujevac prvo pristigla u Milošev dvor. Sam knez je više voleo domaće vino ritopečko od stranih, a od jela najviše bi se obradovao čorbi, paprikašu, kiselom kupusu i ćevapima. Kada nije bilo nekih uglednih gostiju jelo se iz bakarnih tanjira i priborom sa drvenim drškama. Oko stola je služila kneginja Ljubica sa drugim ženama. Od 1834. godine kneginja je sedala sa gostima.
Sekretar kneza Miloša Dimitrije Davidović često je pričao o tome kakvo je to čudo bilo kada su građani u Kragujevcu čuli da on meša kafu sa mlekom. Sam knez kada je čuo šta mu sekretar radi, pozvao je Švrću sebi kako bi prozvao Davidovića. Miloš je čak i probao ovakvu verziju kafe, ali mu se nije svidela govoreći da ne treba da se kvari ono što je dobro.
Neki od građana su posećivali mehane koje je posećivao Davidović samo da vide kako sipa mleko u crni napitak. Po popisu iz 1836. godine u Kragujevcu je bilo 72 mehane na 600 kuća i 2.000 žitelja. Te godine u većini mehana već nije bilo čudo zatražiti mleko uz kafu.
Stil oblačenja kneza Miloša
Sve do 1823. godine u Beogradu nije bilo pravih pekara. Tek tada došao je prvi pekar u Beograd i počeo je da peče zemičke. A već mesec dana kasnije, knez Miloš je naredio, pošto je zemičke probao i pošto mu se dopale, da mu se svake nedelje šalje po 20 zemički u Kragujevac. Ta želja kneza bila je ispunjena.
Ubrzo u Kragujevcu se otvara pekara gde su se pravila ova peciva za kneza. Postoje podaci i o tome da je knez Miloš u jednoj prilici, očekujući neke ugledne goste, morao da pozajmi od svojih prijatelja nove svilene jorgane jer sem svojih druge nije imao.
Knez je dugo nosio tursko odelo, zamenivši ga posle sticanja autonomije starim srpskim odelom višnjeve boje sa samur kalpakom na glavi. U turskom odelu knez Miloš je prisustvovao velikoj javnoj svečanosti čitanja Hatišerifa i berata, koja je održana u Beogradu, na Tašmajdanu, 1830. godine. Pošto je ovim dokumentima sultan Mahmud drugi dao Kneževini Srbiji autonomiju, a Miloša proglasio za naslednog kneza, knez je svoje odevanje prilagodio novonastaloj situaciji.
U periodu posle 1830. godine najčešća reprezentativna odeća kneza Miloša bila je dolama od crvene čoje, ukrašena vezom metalnom niti i gajtanima, uz koju je nosio kalpak od krzna s perjanicom. Fotograf i litograf Anastas Jovanović zabeležio je da knez govoraše da su se tako u staro doba Srbi nosili. I „Novine srpske” tokom prve vladavine kneza Miloša u svojim izveštajima označavaju ovo odelo kao staro srpsko odelo.
Kada je Miloš promenio stil oblačenja želeo je da drugi slede njegov primer. Mnogi jesu, ali imalo je i onih koji se nisu odricali turskih odela. Jedan od njih je bio i Milošev „Gazda”, nadimak koji je sam knez nadao Tomi Vučiću Perišiću. Često je Tomu zbog toga knez Miloš grdio:
More Gazda, reći će jednom Miloš Vučiću, baš sramota; ti si toliko vreme u mojoj službi, pa ideš u suknenim čakširama, a čibugdžije moje i konjušari obukoše se u čohu i svilu. Što se i ti ne odeneš bolje?
Od Tome je dobio odgovor:
Gospodaru, ja sam u tvojoj službi, i ti veliš da te dobro služim; a moje su čakšire u mojoj službi, i one mene lepo služe!
U svečanim prilikama oblačio je rusku, potom srpsku generalsku uniformu sa ordenjima koje je dobio od ruske, turske, austrijske i grčke vlade.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
