Na pešačkom prelazu mladić istrčava iz kola i nasrće na čoveka koji bi po godinama mogao da mu bude otac. Udarci, psovke, guranje. Stariji gospodin pada, pokušava da ustane. Mladić nastavlja sa udaranjem i vređanjem. Nasilje je direktno, brutalno, javno. Desetak prolaznika zastaje. Neki se sklanjaju. Jedan vadi telefon. Snima. Ne zove policiju. Ne oglašava se. Ne ulazi u sukob. Samo snima. Istog dana, snimak završava na društvenim mrežama. Komentari se nižu: „Gde je policija?”, „Šta je sa ovim društvom?”, „Zašto niko ništa ne preduzima?”
Pitanja ostaju bez odgovora, a na licu mesta niko nije zucnuo, pokušao da prekine iživljavanje, da zaštiti slabijeg. Makar da se oglasi, da zamoli… Svaki od svedoka imao je „opravdanje” – opasno je! Ne bih da ja budem sledeći! Nije to moj posao. Možda će neko drugi reagovati? Ravnodušnost, pasivnost i potpuno odsustvo solidarnosti ne ogledaju se samo u nedostatku akcije, već i u prećutnom odobravanju nasilja. U prvi plan se stavljaju sopstvena zadnjica, Instagram i Tiktok, a ne briga za slabijeg. „Snimatelji” ne razmišljaju da bi se uskoro i oni mogli pojaviti na društvenim mrežama, ali u ulozi žrtve.
Politika kao nešto tuđe
U savremenom društvu sve više dolazi do normalizacije političkog povlačenja. Građani gube interesovanje i volju da učestvuju u demokratskim procesima, da glasaju, pa čak i da se redovno informišu. Politika se ne doživljava kao nužna realnost od koje zavisi egzistencija, već nešto prljavo i zlo od čega treba bežati, kao od nečastive sile ili toksične materije. Ovaj proces nije počeo juče niti je naprasno uspavao ljude, radi se o dugotrajnoj eroziji poverenja u političke institucije, u predstavnike vlasti, u medije, kao i u vlastitu sposobnost da se bilo šta promeni.
Političke odluke se donose daleko od nas, na jeziku koji ne pripada svakodnevici, među ljudima koji deluju odvojeno od realnog života. Osećaj da se naše mišljenje ne čuje, glasački listić ne računa, da su izbori samo forma bez efekta postao je emotivna konstanta u svesti političkog apstinenta – „svi su isti”, „neću više da se nerviram zbog njih”, „samo neka me puste da radim svoj posao i živim kao čovek”. Takve izjave zvuče kao krik očajnika u pokušaju da zaštiti već načeto mentalno zdravlje. U stvarnosti, one predstavljaju pristanak na političku nemoć jer građanin, svesno ili nesvesno, prepušta sudbinu onima koji računaju upravo na tu tišinu.
Političke elite su se odvojile od običnog sveta i nekadašnjih birača, jezik vlasti postao je birokratski suvoparan, namerno zakukuljen i nejasan. Realni problemi poput visokih cena, korupcije, rada pod ugovorom, loše zdravstvene zaštite institucionalno se razvodnjavaju i guraju pod tepih. Nezadovoljstvo građana zbog takvog stanja je jedinstveno, ali su reakcije različite. Mali broj razočaranih se odlučuje na borbu, dok većina pokazuje hroničnu ravnodušnost. Prestaju da traže promenu politike, odgovornost, smenu vlasti, uvlače se u svoje oklope, tihuju, a kritike iznose anonimno preko interneta. Građani se pretvaraju u pasivnu zajednicu svedoka koji registruju, komentarišu, ali ne intervenišu. U klimi opšte apatije bude se oni najglasniji i najagresivniji, a politički vakuum po pravilu popunjavaju konzervativni nacionalisti ili ksenofobni rasisti.
Društvene mreže i mediji ohrabruju polarizovani narativ kloneći se smislenog dijaloga. Ako je svaka rasprava unapred sukob, onda je najlogičniji izbor – izbegavanje. Nije potrebna diktatura da bi se ugasila demokratija, dovoljno je da većina poveruje da je sve već odlučeno.
Povlačenjem građana i slabljenjem poverenja u institucije centralna pozornica se ne prazni, već se samo transformiše. Umesto rasprava o društvenim vrednostima, strateškim planovima, ekonomskim ciljevima, politika se fokusira na ličnosti. Prestaje sučeljavanje oko vizije budućeg društva i sve se pretvara u sajam narcizma, paradu kiča, gde je jedino važno čiji je ego veći.
Politika prestaje da bude uzbudljiva predstava sa raskošnom scenografijom i dobrim glumacima, već niskobudžetna monodrama sa samo jednim akterom. Fenomen personalizacije politike nije nov, ali u današnjem medijskom okruženju ovaj proces je doveden do savršenstva. Društvene mreže, algoritmi i neprekidna cirkulacija vizuelnih sadržaja učinili su da političari postanu brendovi, a ne predstavnici vrednosnih ideja i ideoloških pravaca. Umesto čitanja programa, prati se kako kandidat gestikulira, koga pominje, s kim se slika.. Govor se svodi na poruke od nekoliko sekundi, dizajnirane da se „kliknu”, a ne da objasne.
Tako i politička diskusija prelazi iz sadržajne u kvazi estetsku sferu. Izbor više nije između liberalnog i konzervativnog i levog i desnog, već između – „ovaj deluje kao običan čovek iz naroda, a onog drugog očima ne mogu vidim”.
U želji da osvoje širi spektar birača, političke stranke gube ideološki identitet i doslednost, izbegavaju da se opredele pa se vlast i opozicija gotovo ne razlikuju po sadržaju, već po nastupu, tonu i stepenu udvoričkog odnosa prema narodu. Političko odlučivanje tako se pretvara u medijsku utakmicu između ličnosti, gde građani više ne biraju ideje, već lica sa malih ekrana.
Ovakav proces dodatno potiskuje odgovornost jer ako politički izbor ne zavisi od programa, onda ni neuspeh ne povlači naročite posledice. U najekstremnijim slučajevima, a takvih je u poslednje vreme sve više, politički lider postaje sveobuhvatan simbol. On više nije samo funkcioner, već organizacija, zakon, ideja, moralni autoritet.
U takvim režimima, institucije su obesmišljene a vođa postaje tumač stvarnosti. Društvo više ne funkcioniše kao zajednica zasnovana na proceduri i podeli odgovornosti, već kao produžetak volje jednog čoveka i male grupe njegovih čankolizaca. Takav diskurs ne toleriše kritiku – jer ona ne pogađa ideju, već nepogrešivog vođu.
U malom gradu pred lokalne izbore, jedan od kandidata (neka bude Milenko), privlači pažnju na društvenim mrežama: pomaže komšinici da ponese kese, hrani pse lutalice, popravlja klupu u parku. Njegovi postovi imaju hiljade pregleda. Komentari su pozitivni i puni simpatija.
Milenkov politički program, međutim, nije objavljen. U predizbornoj debati koristi opšte fraze: „Mi se borimo za bolju budućnost. Za naš grad i otadžbinu.”
Ispred zadruge, vodi se sledeći razgovor:
„Šta misliš, za koga da glasamo?”
„Onaj Milenko je dobar. Vredan je i zna šta hoće!”
„Pa šta predlaže?”
„Ne znam, ali mi nekako uliva poverenje.”
A kada Milenko na izborima pobedi, beri kožu na šiljak!
U političkom okruženju gde utisak zamenjuje sadržaj, dovoljno je da neko uliva poverenje i izgleda da zna šta hoće, programi prestaju biti tema izbora a primat preuzimaju površna zapažanja. Građani ne biraju racionalno, već afektivno pa politički identitet postaje samo produžetak sopstvenog karaktera. Predsednika glasamo kao što biramo paradajz na pijaci. U takvoj atmosferi, promišljeni razgovori deluju dosadno a racionalna argumentacija zvuči kao slabost.
Empatija kao jedino rešenje
Kada postoje oštre političke podele, pokušaj da se razume druga strana ne bi trebalo da predstavlja gest nemoći, već čin hrabrosti. Nažalost, u dominantnoj retorici, empatija prema neistomišljeniku doživljava se kao nedoslednost. U retorici savremene politike preovlađuju fraze poput: „S njima nema šta da se priča.”; „Ma kakav razgovor, batina je iz raja izašla!ˮ; „Robijaćete!ˮ Umesto da se problem sagleda kao posledica socijalne, ekonomske i psihološke dinamike, on se tretira kao moralna devijacija. Empatija u ovom kontekstu ne znači traženje kompromisa sa štetnim idejama već analitički pristup bez etiketiranja. Društvo koje ne pokuša da razume uzroke populizma i autoritarizma osuđeno je da se s njima neprestano iznova suočava. Empatija ne donosi uvek pomirenje, ona je samo mudriji vid otpopra jednoumlju pošto se ne može se osporiti ili promeniti ono što se ne razume. Ona nije ni slabost ni pasivnost već odbijanje da se složena politička realnost pojednostavi do tačke nepotrebnog prezira. Nije neophodno praštati, dovoljno je razumeti suprotnu stranu kako bi se moglo politički delovati.
Kada pasivnost postane dominantna reakcija na političku frustraciju, kada idelopoklonstvo zameni ideologiju a empatija prema neistomišljeniku postane neprihvatljiva – tada se ne stvara haos. Naprotiv, nastaje stabilan sistem niskog intenziteta, koji formalno funkcioniše, ali suštinski reprodukuje status quo. To je sistem u kojem izbori postaju ritual, a ne sredstvo promene, politički akteri se smenjuju dok matrica ostaje ista. Građani se dele na navijače i cinične posmatrače a ne na učesnike sa različitim vizijama.
U takvom sistemu moć ne proizlazi iz zakona i institucija, već iz kontrole narativa koji diktiraju mediji pod uticajem onog ko ima najveću moć koja je obično obrnuto proporcionalna mudrosti i toleranciji. Sve ovo ne znači da se politika ukida. Ona samo menja oblik: umesto foruma, postaje platforma za stalno upravljanje percepcijom koju ne oblikuju argumenti, već algoritmi. Politička budućnost se tako ne projektuje kroz analitičko planiranje već kroz masovnu produkciju konfliknih emocija.
U Srbiji jedna od najdubljih linija podele nije nužno partijska, već kulturološka – između tzv. „elite” i „ćacija”, između obrazovane, urbane srednje klase koja teži evropskim vrednostima i radikalizovanog dela biračkog tela koji se doživljava kao „nepismen”, „krezub”, „lakoveran”. U toj podeli, često prisutnoj u medijima i među intelektualcima, gubi se mogućnost da se čuje zašto ti ljudi biraju autoritarne opcije i kako doživljavaju vlast.
Bez te analize, ostaju samo prezir i nipodaštavanje koji samo produbljuju rovove neslaganja i mržnje.
Promenu ovog obrasca neće doneti vlast kojoj trenutno stanje odgovara, povratak u normalu biće spor i mukotrpan, a preobražaj će doneti neki novi klinci. Trenutno stanje deluje i kao svojevrsna kazna za nas – pripadnike poslednje dve-tri generacije, koji smo nemo posmatrali kako nas korak po korak uvode u beznađe. Novo poglavlje neće početi neki novi vođa svojim čarobnim štapićem već dubinske promene u političkoj kulturi naroda.
U bliskoj budućnosti, Srbiju očekuju vanredni izbori, pa one koji tvrde da misle svojom glavom treba posetiti da im defetizam i apstinencija neće dobro doneti. „Ne zanima me politika“ u prevodu na jezik realnosti znači „meni nije stalo do promene!“. Čuveno retoričko pitanje „dobro, slažem se da ne valja Vučić, ali ni ovi drugi nisu bolji!“, jednostavno ne odgovara istini jer ko su ti drugi? Zar ova garnitura ne vlada od vremena kada su studenti polazili u osnovnu školu?
Kad smo kod osnovne škole, i savet da se ne svađamo sa „ćacijima“. Jedini način da se tim nesrećnim ljudima pomogne da na dan izbora donesu pravu odluku jeste razumvanje. Ako pobedi inat, sirotinja će večno verovati u TV bajke a ne u muku koju oseća na svojoj koži. Pružimo im ruku i pokažimo razumevanje… a za pomirenje, videćemo kasnije.
Piše: Dejan Krstić
