ŠTA (NE) MOŽE AKADEMSKA ZAJEDNICA: Kad stanu blokade, vreme je za pravu borbu

To što avgust nije bio ’mrtav mesec’ samo po sebi predstavlja svojevrsni odgovor građana aktuelnom režimu.

Najveći deo društva time pokazuje da je potpuno svestan da je ovo poslednji pokušaj režima da opstane i ostane prepreka normalizaciji celokupnog društva. Zato i svedočimo činjenici da protesti ne samo da nisu zamrli tokom letnjih odmora, već su po intenzitetu i masovnosti najveći u istoriji zemlje. Ne samo da se može očekivati repriza ovih skupova – oni se već svakodnevno održavaju u svim gradovima.

Jedan od svežijih primera je skup u Kniću. Pored biciklista, vozača i meštana, učestvovalo je i nekoliko desetina nas koji smo put do Knića prešli pešice. Kada se sagleda masovnost skupa u tako malom mestu, i to usred leta, postaje jasno kako će protesti izgledati za samo nekoliko nedelja širom Srbije. Iako režimu to nimalo ne odgovara, jesen je – što se protesta tiče – već uveliko tu.

Režim će se surovo i grčevito boriti do samog kraja. Nema potrebe da gledamo daleko u budućnost, jer dok pišem ove redove represija režima dostiže svoj vrhunac tokom devet meseci protesta. Štaviše, toj represiji se ne nazire kraj, niti postoji dobra volja vlasti da se sa tom praksom prekine. Naprotiv, vlast najavljuje zatišje pred buru i još agresivniji odnos prema nezadovoljnim građanima.

Među svima nama koji smo na ulici i dalje postoji bojazan – koja nas nikada nije ni napustila – da će vlast pribegavati još većoj agresiji, ali i perfidnijim metodama, poput ubrzanih suđenja, podmetanja i targetiranja pojedinaca koji nisu spremni da se sklone pred tom mašinerijom zla. Oduvek sam govorio, a vremenom i naučio od kolega sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, da za uspeh jednog pokreta nije presudan kvantitet učesnika, već kvalitet – njihova odlučnost i spremnost da se za cilj bore. Sa sigurnošću možemo reći da je i veći i odlučniji deo društva spreman da uloži sve što je potrebno za promene.

Nema sumnje da svakodnevne tenzije direktno potiču od režima, a još preciznije – od samog Aleksandra Vučića. Nasilje dolazi upravo od ljudi koji se nalaze iza policijskih kordona, a koje vlast naziva „pristalicama SNS-a”. Međutim, potpuno je jasno da se ne radi ni o kakvim aktivistima, već o organizovanim falangama režima. Dokazi za to su brojni, a među najupečatljivijima su događaji u Vrbasu i Valjevu. Na tim primerima jasno se vidi sprega vlasti, policije i kriminala. U nastojanju da javnosti predstave iskrivljenu sliku, nosioci vlasti, kao i mediji pod njihovom kontrolom, neprestano zamenjuju teze, optužujući suprotnu stranu za izazivanje nemira.

Protesti u Kragujevcu oblikovani su aktuelnom situacijom. Brojnost okupljenih na većini skupova bila je iznenađujuće velika, a atmosfera od početka do kraja maksimalno pozitivna. Ako je cilj bio da se izazovu incidenti ili sukobi, to se nije dogodilo, a verujem da se u Kragujevcu i neće dogoditi. Razlozi za to su brojni, ali pre svega leže u potpunoj političkoj beznačajnosti lokalnog SNS-a. Jednostavnije, dok je u drugim gradovima lokalni SNS često generator mržnje i sukoba, u Kragujevcu je ta organizacija drugorazrednog značaja, a njeni čelnici ne predstavljaju faktor od važnosti za partijsku centralu. Upravo zbog toga smatram da su, kada je reč o brojnosti i očuvanju entuzijazma, protesti u proteklih mesec ili dva u potpunosti ispunili očekivanja.

Centralno pitanje svakako su izbori i termin njihovog održavanja. Samim tim, sve češće se pominje studentska lista i njeno formiranje. Povremeno postoje diskusije sa kolegama na tu temu, ali poštujemo stav studenata da se o tome javno ne govori. Iskreno, dugo sam promišljao šta učiniti ako poziv za listu stigne, ali to se nije dogodilo. U svakom slučaju, mislim da ne bih pristao da se na njoj nađem, jer smatram da je ideološko određenje svake politike od suštinskog značaja. Nisam rad da se politikom bavim po onom biblijskom: ‘Blaženi oni koji ne videše, a poverovaše’.

Jedan od najvećih strahova jeste da bi ideološki ekstremi na listi mogli dovesti do toga da studentskoj listi, u slučaju nereferendumske atmosfere, zafali određeni procenat za potpunu pobedu. Ipak, u ovom trenutku studentska lista nameće se ne samo kao najbolje, već i kao jedino rešenje za izlazak iz krize. Za takvo stanje krivi smo mi stariji, ali i najobrazovaniji, koji se politikom nismo bavili u meri u kojoj je to bilo potrebno. Da smo to činili, društvena apatija i kriza ovih razmera verovatno se nikada ne bi dogodile.

Suština je da su kod nas zapravo ugroženi sami temelji društva, a da su studenti to instinktivno prepoznali i reagovali. Sviđalo se to nekome ili ne, politika traži i aktiviste i političare, pa se nadam da će se studenti ubuduće ranije setiti svih onih koji su ove proteste pokrenuli. Neki od njih, poput Lazara Dinića i Marije Vasić, i danas se nalaze u privatnim zatvorima svojih domova. Zbog svega već sada se postavljaju mnoga pitanja o tome šta će se dogoditi u slučaju pobede studentske liste. Nadam se da grešim, ali oročeni mandati, ad hok kreirana strukovna udruženja i politički diskontinuitet usled nepostojanja opozicije prvi put u modernoj Srbiji ne zvuče kao čvrsti temelji za reformisanje društva.

Iako ovaj protest u mnogo čemu odstupa od prethodnih – upravo je jesen bila vreme započinjanja ili prelomnih trenutaka svakog pokreta. Prema saznanjima koja dolaze iz različitih organizacija sa kojima sam, prirodom stvari, poslednjih meseci u saradnji – poput Ujedinjene prosvete Srbije (UPS), Zajedno uz studente (ZuS), Društvenog fronta (DF) i sličnih – očekivanja svih od jeseni su velika. Može se očekivati novo nezadovoljstvo prosvetnih radnika. To bi, posledično, moglo da posluži za novi talas štrajkova i šire građanske pobune.

Pod senkom svih nemira širom Srbije Univerzitet u Kragujevcu nastavlja da preživljava. Sve ono što je do novembra bilo naš ponos postalo je naša slabost. Logistička razjedinjenost studentskog pokreta onemogućavala je stvaranje udarne igle studentskog bunta u Kragujevcu. Dodatni izazov predstavlja činjenica da je Univerzitet u Kragujevcu u suštini „krnji univerzitet“ – bez društvenih fakulteta koji tradicionalno čine ideološku okosnicu većine protesta. I pored toga, protesti u Kragujevcu bili su jedni od najmasovnijih u odnosu na broj studenata koji su mogli da organizuju pobunu. Studenti su svoj deo posla uradili i zaslužili maksimalnu ocenu. To se, ipak, ne može reći za akademsku zajednicu našeg univerziteta.
Od početka blokade rektorata bilo je jasno da su pozicije fakulteta različite i da podrška studentskim protestima nije ravnomerna niti potpuna. Sada, kada su blokade utihnule, vreme je za pravu borbu, ali tek pošto svedemo račune. Svima nam je bilo jasno da podrške rukovodstva Univerziteta za proteste nema. To je postalo očigledno nakon prvog saopštenja, za koje do danas nije utvrđeno ko ga je pisao i potpisao, a u kojem se već u prvim danima decembra studentska pobuna svaljuje na kolege, dok se protestu dodaje politička konotacija.

Zabluda u koju smo kao profesori uvučeni jeste „podrška“ rukovodstava naših fakulteta. Već sam u javnoj raspravi rekao dekanici Ekonomskog fakulteta da je svakom razumnom bilo jasno da je zvučni top, koji je Aleksandar Vučić ispalio na narod, bio znak svima njima da se ponovo vrate na istu onu stranu na kojoj su ideološki oduvek bili. U tom smislu, nema nikakve dileme da je svaki od dekana odigrao ulogu „profesorskog ćacija“, a priča se da su neki profesori u Ćacilend odlazili i u okviru radnih obaveza koje su valjano naplatili. Nesumnjivo je da je trebalo, u skladu sa stihovima narodne pesme, pribeći metodi „svaki svoga smenite ćacija“, ali – kako studentska poruka kaže – „Treba malo i da smeš“, a kadar našeg Univerziteta očigledno tome nije dorastao.

Tužno je, s ljudske strane, posmatrati sva ta izbegavanja rukovodstava, kako univerziteta tako i fakulteta, da pozovu ikoga na odgovornost. Ostali su nemi na vezivanja studenata za krevete, hapšenja po fakultetima, retoriku države protiv univerziteta, a na kraju i na pretnje silovanjem jednoj studentkinji. Ostali su nemi i na činjenicu da jedan student UKG-a sedi utamničen u svojoj kući na Stanovljanskom putu.

Dobra vest je okončanje talačke krize – kako je to nazvao kolega iz Slobodnog univerziteta Kragujevac (SUKG) – naših kolega i koleginica, održavanjem stručnih veća. Kao profesor Fakulteta inženjerskih nauka ponosan sam što je značajan deo kolektiva bio i ostao uz studente tokom čitavog trajanja blokade i verujem da će ta podrška biti jednaka i na jesen. Vrlo je verovatno da će, u skladu sa pritiscima vlasti i njihovim sve represivnijim merama, odgovor studenata biti povratak u potpunu blokadu – kako fakulteta, tako i pojedinih institucija. Pored toga, treba imati na umu da na fakultete dolazi „sveža krv“ u liku maturanata, koji sa sobom donose plamen ovog protesta i već dobro razumeju šta znači borba za pravdu na ulici.

Preživljava i Slobodni univerzitet Kragujevac (SUKG). Neformalna grupa ujedinjena oko studentskih zahteva i kreirana sa puno elana od samog nastanka nalazi se u nezavidnom položaju. Sa ove vremenske distance, jasno je da je pokretanje nečeg takvog predstavljalo ogroman izazov i čin hrabrosti svih nas – naročito u „post-zvučno-topovskoj eri“, u trenutku kada je došlo do pada energije studentskog pokreta, ali i zamora sve nervoznijih građana.

Ipak, kreativna energija, akcije, a pre svega rad na terenu sa građanima i javni nastupi SUKG-a, čuvali su i još uvek čuvaju ono malo dostojanstva akademske zajednice našeg grada. Od samog početka bilo je jasno da je SUKG važan šraf u mašineriji studentskog bunta, ali ipak samo jedan od mnoštva šrafova. Mogu jedino da izrazim nadu da će uloga SUKG-a u narednom periodu biti integrativna – da ćemo, u skladu sa prirodom naše profesije, okupiti i organizovati najšire i najrazličitije slojeve društva oko zajedničkog cilja. Nije tajna da to nikada nije bilo jednostavno, niti je uvek nailazilo na odobravanje svih.

Počevši od prvomajskih radničkih protesta, svrstavam se među one koji su javno zagovarali ideju jedinstvenog fronta svih koji se bore protiv režima – studenata, profesora, radnika, seljaka. Danas tu ideju vidimo oličenu u Društvenom frontu (DF). Pad energije i smanjeni broj ljudi na protestima doveli su do specifične situacije u kojoj je bilo neophodno objediniti sve snage. U tom duhu sam, od samog početka, zajedno sa mojim bivšim studentima iz IT blokade, vodio razgovore o nužnosti ujedinjenog nastupanja svih organizacija na nivou grada. Danas sa ponosom možemo reći da je upravo Kragujevac jedan od prvih gradova u kojima je ovakav front uspešno uspostavljen.

Dolaskom septembra pojavilo se više zastava i grafita koji karikiraju poruku o povratku vojske na Kosovo, a koji glase: „Kad se narod sa odmora vrati.“ Iako ova bitka ne pripada nikome osim generaciji koja je trenutno vodi, kao neko stariji mogu samo da se nadam da će slogani uskoro glasiti: „Svanuo je šesti oktobar“ ili „Lustracija za sve“. U suprotnom, sve ovo izgubiće smisao.

Piše: dr Vukašin Slavković (Autor je docent na Fakultetu inženjerskih nauka u Kragujevcu)