Nema samo Vrnjačka Banja svoju priču o učiteljici i njenoj velikoj ljubavi oficiru. Ima je i Kragujevac. Ovo je priča o učiteljici Oliveri i njenom suprugu Stevanu Tomaševiću oficiru, inženjeru, rođenim Kragujevčanima, koja traje već sedam decenija i koji dan više. Proslavili su 23. oktobra platinastu svadbu i guraju dalje, pa dokle dobace. Privilegija je da sa nekim dočekaš duboku starost, obično jedan od partnera premine ili se razvedu. A njima, kao da je bilo suđeno da im se putevi ukrste.
Stevan ima 95, a Olivera 90 godina. Rođeni su u siromašnim radničkim porodicama. Stevanov otac je bio radnik Vojno-tehničkog zavoda, streljan je 1941. godine, kada je on imao samo 11 godina. Ostala je majka Jelena udovica sa dvoje male dece. Imao je mlađeg brata. To je bila ratna godina, siromaštvo, beda. Oliverina majka je bila domaćica, a njen otac pitomac, ali je vrlo rano umro od tuberkuloze. Taj deo života je njima ostao u vrlo lošem sećanju, ali su gurali oboje napred.
– Mi nismo imali šta da jedemo. Komšiluk nas je hranio, sažalili se na decu. Mama nigde nije mogla da radi, čuvala je nas. Kada se rat završio trebalo je da upišem prvi razred Gimnazije, mama me je terala da idem na neki zanat. Bio sam odličan đak u školi „Kralj Petar”, danas „Đura Jakšić”. Tetka i ujak su odvraćali moju majku od te glupe ideje. Rekli su pusti dete neka uči Gimnaziju. U petom razredu je bila agitacija da se veliki broj dečaka i devojčica preorijentišu iz Gimnazije u tehničke i ekonomske škole. Došlo je oslobođenje zemlje. Pedesetak nas je prešlo u Tehničku školu. Škola nam je bila u Učiteljskoj školi. Završio sam 1949. godine, bio sam odličan đak i imao stipendiju, zato što je to bila Vojna škola, kaže gospodin Stevan.
On je inače i jedini od maturanata stipendista koji je ostao u Kragujevcu. Raspoređen je u Institut 11 u kome je ostao do kraja radnog veka, zahvaljujući uzornosti, stručnosti, a i talentu za tehničko crtanje. Uz rad je završio Mašinski fakultet.
– Iz Vojne fabrike su me forsirali. Prvo sam morao da učim i polažem nemački jezik u Beogradu, pa su me upoznali sa brojnim predstavnicima koji su dolazili u fabriku. Dobio sam čak i stipendiju Organizacije Ujedinjenih nacija, tri meseca u Švajcarskoj i tri meseca u Norveškoj. Kroz moje ruke prošlo je svo streljačko naoružanje, do mitraljeza koje smo završili devedesete godine, kada sam otišao u penziju, kaže s ponosom gospodin Stevan.
Ali kao najplodonosniji istiiče period od 1975. do 1980. godine kada su radili projekat fabrike u Iraku. Bio je određen za glavnog tehnologa, koji je radio raspored mašina u fabrici.
Preko brata upoznala muža
Olivera je završila Učiteljsku školu u Beogradu. Nakon diplomiranja, vraća se u Kragujevac, kod brata i mame, jer joj je tata umro rano od tuberkuloze. Imao je samo 28, a ona tri godine. Kasnije je završila i Višu učiteljsku školu.
– Stevana sam upoznala preko brata. On se s mojim bratom družio. Brat mi je završio Srednju građevinsku školu, posle otišao na studije i završio Građevinski fakultet. Stevan je bio lep, zgodan, visok, igrao je odbojku 30 godina za „Radnički” i dopao mi se i tako smo počeli da se zabavljamo, kaže gospođa Olivera.
A njeg suprug dodaje:
– Čim smo se sreli, mi smo se zavoleli. On je bila mlada, lepa devojka, a u Kragujevcu nije imala društvo.
A on je u to vreme završio Tehničku školu i počeo je da radi, što je uticalo na život njegove majke i brata. Imao je dobru platu, ostajalo je i za putovanja.
– Zabavljali smo se dve godine i oktobra 1955. smo se venčali. Ćerku sam rodila 1957, ona je diplomirani ekonomista i živi u Beogradu sa suprugom. Ima kćerku koja je pilot kapetan, radi za mađarsku kompaniju „Vizer”, sa sedištem u Skoplju, jer nije bilo mesta za nju u Beogradu. Bila je u Moldaviji, Gruziji, u Temišvaru, Tirani… Gde nije imala sve premeštaje. Stefani je lepa, pametna, odgovorna, hrabra, govori nekoliko svetskih jezika… Završila je dva fakulteta, oba u Beogradu, za pilota je baš bio pretežak. I tek od 6. januara se vraća Beograd. Sin Saša je mlađi. Rodila sam ga 1962. godine. On je ekonomista i on ima dva sina. Mi smo srećni s našom decom i unucima, privija ruke na grudi dok ovo priča gospođa Olivera ponosna na potomke.
– Došla sam ovde, u ovu kuću da živimo. Imala je samo kuhinju, sobu i predsoblje. Posle smo je dograđivali. Sada imamo četvorosobni stan, a samo nas dvoje, priča Olivera sa setom.
Srećom, dolaze deca i unuci, obilaze ih, ali voleli bi da je poseta još više jer to ih drži do novih susreta. I smeta im što i kad dođu ne ispuštaju telefon iz ruku i imaju sve manje zajedničkih tema.
Čitav svoj život proveli su na istoj lokaciji na Stevanovoj očevini. U istom kraju gde su oboje odrasli. Opstali su toliko dugo jer su održali ljubav i pažnju, poštovanje, uz napomenu da je nešto ponekad moralo i da se proguta.
Na pitanje ko je uvek popuštao i ko je više pravio kompromise gospođa Olivera kaže kroz smeh – oboje smo tvrdoglavi. Oboje smo ponosni i niko neće da popusti, ali opet mora da se razgovara, planira, imamo dvoje dece…
– Jedini nedostatak je bio što sam puno puta bio odsutan od kuće, a ona je ostajala sa decom. Deca su odrasla uz babu i majku zato što je ona radila. Imala je manje obaveza, ali je veliki posao bio. Volela je i da igra i da izađemo, idemo na izlete, ali nije mogla, priča Stevan.
Razlog njegovog čestog odsustvovanja od kuće nije bio samo posao nego i odbojka čiji je veliki zaljubljenik. Bio je vrhunski odbojkaš. Zvali su ga da pređe u Beograd, ali nije hteo da napusti Kragujevac.
– Jedini sam odbojkaš u Kragujevcu koji ima zlatnu značku Odbojkaškog Saveza Srbije. U tom periodu života na mene se ona mnogo ljutila. I jednom prilikom mi je rekla: Stevo ja ću tebe da napustim. Moraš da se odlučiš, ili ćeš mene ili odbojku. I kažem na kraju – više odbojku volim. Ona, kaže, ja ću onda da te napustim. Ali to se nije desilo, iako je to bio problem. To je život, kaže Stevan.
Najlepši period u njihovom zajedničkom životu bio je, kažu u glas – kada su putovali. Obišli su celu Evropu, njih dvoje ili sa decom. I to im je ostalo u najlepšoj uspomeni. Posebno Španija, Rusija, a London i nije nešto naročito.
Oboje su voleli da plešu i kao plesni par osvajali nagrade za valcere u gradovima iz okruženja. To i ne čudi jer je gospođa Olivera igrala i pevala u „Abraševiću“, čak i kao trudna. Pevala je i na radio Beogradu 2, zadržavali su je da ostane u Beogradu kao član, ali je odbila. Vukao ju je Kragujevac.
Bila je malo i ljubomorna na svog supruga i to ne krije. Kaže da joj je on uvek bio na prvom mestu. Vreme upotpunjuju tako što imaju podeljene obaveze, mada im pomaže i žena po kući. Olivera više gleda serije i filmove na svom televizoru, a Stevan u svojoj sobi sportske emisije i utakmice. Olivera čita knjige, ali i to sve manje, izdaje je polako vid i sluh. I dalje je više u kući od svog supruga koji sastanči i dalje sa ljudima iz sveta sporta. Zamera mu kad se po dva sata ne pojavi iz sobe da vidi šta ona radi.
– Ovaj deo života ide sve teže, vid i sluh slabi, kretanje isto tako i stvara komplekse kod čoveka i utiče na raspoloženje. Sve se manje smejemo, kaže Stevan.
A Olivera dodaje – danas se poljube samo za rođendane i za slave, a i to je mnogo, kaže šaljivo.
Piše: Elizabeta Jovanović
