Postoje godine koje prođu kao loše vreme – bučne, neprijatne, ali bez dubokog traga. A postoje i one, koje razdvoje život na „pre“ i „posle“ i ostave neizbrisiv trag u istoriji jednog društva, ali i u ličnim biografijama svakog pojedinca. Godina iza nas u kojoj su studenti izašli na ulice, u kojoj je strah počeo da gubi svoju moć, a tišina da puca po šavovima, pripada ovoj drugoj vrsti. Ona je godina preokreta.
Ništa u ovoj zemlji nije nastalo iznenada. Ni nasilje koje se normalizovalo, ni poniženja koja su postala svakodnevica, ni nestručnost i bahatost, ni režim Aleksandra Vučića koji se već godinama hrani kontrolom, podelama i proizvodnjom straha. Sve su to strukturni i ideološki izdanci starih vremena.
Ono, pak, što je novo jeste da se nešto u društvu iznenada pomerilo. Kao da je dugo potiskivana nelagodnost najzad pronašla jezik, glas i lice – lice mladih ljudi koji više ne pristaju na ulogu statističke mase, i koji govore glasom pravde i dostojanstva koristeći jezik pristojnosti i ljudskosti.
Režimi poput ovog opstaju ne samo silom, već i slomljenim kompasom društva. Kada se izgubi osećaj za pravdu, kada se nasilje relativizuje, a laž postane prihvatljivija od istine, tada autoritarna vlast ne mora ni da objašnjava svoje postupke. Ona samo upravlja maglom. U toj magli su se izgubile institucije, profesije, čak i elementarni moralni kriterijumi. Ono što je nekada bilo skandal danas je vest, a ono što je nekada bila vest danas je zaborav.
U takvom ambijentu studenti su postali retka pojava. Ne zato što su savršeni, već zato što su odbili da se pomire. Njihovi protesti nisu samo reakcija na pojedinačni čin korupcije ili nasilja, niti samo bunt protiv jednog ministra, jedne odluke ili jednog lažnog saopštenja. Oni su mnogo dublji: to je pobuna protiv sveta u kome je normalizovano da se ćuti, trpi i snalazi. To je odbijanje da se odraste u sistemu u kome su podobnost i lojalnost važniji od znanja, rada i dostojanstva.
Zato su studentski protesti opasni za režim. Ne zato što imaju politički program, već zato što imaju moralni impuls. A autoritarni sistemi se najviše plaše upravo toga – ljudi koji više ne pristaju da budu saučesnici. Vučićev režim može da kontroliše medije, da disciplinuje sudove, da zastrašuje pojedince. Ali teško može da se izbori sa generacijom koja ne želi da investira svoju budućnost u njegove laži.
Reakcija vlasti na studente govori sve. Umesto dijaloga – diskreditacija. Umesto razumevanja – etiketiranje. Umesto odgovornosti – pretnje i policija. To je jezik režima koji zna da gubi tlo pod nogama. Jer kada se vlast suoči sa mladim ljudima koji ne traže privilegije, već dostojanstvo, sva njena propaganda deluje prazno.
I tu dolazimo do najvažnije tačke ove godine: ponovnog pronalaženja kompasa. Društvo koje je dugo lutalo između cinizma i apatije odjednom je dobilo signal da drugačije ponašanje postoji. Studenti nisu rešili sve probleme Srbije, ali su uradili nešto važnije: pokazali su da je moguće ne pristati. Da je moguće reći „dosta“ i ne biti sam.
U tom smislu, njihova borba je mnogo šira od univerzitetskih zgrada i blokada. Ona se tiče svakoga ko je ikada osetio da je ova zemlja krenula pogrešnim putem, ali da nije znao kako da se tome suprotstavi. Energija koja se danas vidi na studentskim i građanskim protestima podseća nas na nešto što smo skoro zaboravili: da politika nije samo prljava igra moći, već i prostor borbe za smisao, drugačije mišljenje, pravdu i budućnost.
Aktuelni režim može još neko vreme da opstaje. Može da pojačava represiju, da proizvodi nove neprijatelje, da ucenjuje, da manipuliše strahom. Ali ono što se desilo prošle i ove godine ne može se poništiti. Jednom kada se kompas ponovo pronađe, teško ga je opet izgubiti.
Zato je ovo godina preokreta. Ne zato što je sve gotovo, već zato što je nešto počelo. A to „nešto“ ima lice studenata koji su odlučili da njihova mladost neće biti potrošena na ćutanje. U zemlji u kojoj je nada dugo bila luksuz, oni su je ponovo učinili mogućom.
Piše: Dr Nikola Vujčić, profesor Filološko umetničkog fakulteta – FILUM
