Ponekad je potrebno da padnemo kako bismo mogli da ustanemo.
Ponekad je potrebno podići glas protiv nepravde, nasilja.
Ponekad je potrebno odvojiti bitno od nebitnog.
Ponekad je potrebno otresti naslage prašine gluposti, primitivizma, zla.
Ponekad je potrebno da se suočiš sa istinom da ima pojava u ljudskom obliku kojima ništa nije sveto i koji ne prezaju ni od čega da bi njima bilo dobro.
Ponekad je potrebno prepoznati prijatelje i prihvatiti pruženu ruku.
Ponekad je potrebno spoznati da nisi sam i da ima ljudi sa kojima deliš mnogo toga zajedničkog.
Ponekad je potrebno da shvatiš da vredi truditi se zato što ima onih koji će čuti i razumeti.
Ovako je počela svoju priču za „Kragujevačke“ profesorka Suzana Rogan kojoj je pre oko godinu dana direktor TUŠ „Toza Dragović“ Ivica Miljković uručio otkaz, a sud je privremenom odlukom vratio na posao početkom školske godine. Otkaz je firmalno bio rezultat disciplinskog postupka koji je pokrenuo direktor Miljković zbog izostanka od četiri dana, ali u suštini to je bila kazna za to što je od prvog dana podržavala studente i maturante u blokadi. Profesorka je u vreme održavanja disciplinskog postupka dobila veliku podršku građana, studenata i Slobodnog univerziteta (SUKG) na skupu ispred škole, gde se, nezapamćeno, nalazio i policisjki kordon.
Suzana opisuje svoje emocije godinu dana kasnije:
– U trenutku kada sam dobila otkaz, osećala sam bes i razočaranje. Bes zato što su me oterali, verovatno, najgori u svakom smislu te reči, koji su ikada radili u toj školi, a razočaranje zato što je to bio kraj moje profesionalne karijere. To svakako nije način da završite jedno poglavlje svog života. Onda se sve to pretvorilo u prezir prema svima koji su bili deo tog, mogu da kažem, sramnog procesa. Nisam bila jedina na udaru. Onaj koji je došao u školu da upravlja njome, morao je da zamahne batinom: maturante koje je nazvao organizatorima kaznio je jedinicom iz vladanja, a protiv kolega koje su podržale maturante i bile u obustavi pokrenuo je disciplinski postupak, čisto da ih opomene.
Sud ju je 16. septembra prošle godine privremenom odlukom do okončanja postupka vratio na posao što je, kako danas priča, bilo neočekivano i prijatno iznenađenje. S druge strane, sam povratak u školu u kojoj je provela tri decenije bio je težak, jer je sumnjala da će se pritisci direktora nastaviti.
– Na posao sam se vratila 26. septembra. Bilo je mučno vratiti se među one koji su se potrudili da me oteraju. Znala sam od momenta kada sam se vratila da me neće ostaviti na miru, kaže Rogan.
Ne pristajem na ćutanje
Profesorka je duže vreme ukazivala na to da je škola u kojoj radi poslednjih godina postala „poligon za zapošljavanje stranačkog kadra i oruđe u rukama poslenika stranke koji je interese grupacije kojoj pripada stavio iznad interesa obrazovanja, učenika i zaposlenih“. Ona smatra da su svi koji su javno govorili o tome ili su se na bilo koji način suprotstavili takvom vođenju škole bili na udaru.
– Mislili su da su me se rešili i da ću biti dobar pokazni primer svakome ko se usudi da bilo šta kaže protiv direktora ili bilo kog njegovog poslušnika. Očekivali su da su me zaplašili i da ću ovog puta ćutati, priča profesorka.
Opisujući kako joj je protekla školska godina, Suzana kaže da su se u školi organizovali da budno prate svaki njen korak, od pomoćnih radnika, preko nastavnika do učenika. Tražili su samo jedan njen „pogrešan“ korak da ponovo krene „hajka“ na buntovnu profesorku.
– Pratili su kada počinje čas, kada se završava, šta kažem u nastavničkoj zbornici, šta na hodniku, šta govorim učenicima na časovima. Nisu se ustručavali da kao razredne starešine ispituju učenike da li na časovima govorim o politici, ne razumevajući da je politika deo života i da se književnost i život prepliću, pa i priča o životu i politici. Oni ne prave razliku između strančarenja i politike i misle da je politika rezervisana samo za njih. Ne smeta im da rade u interesu stranke i time uništavaju obrazovanje, niti da drže propagandni materijal u svojoj kancelariji na vidnom mestu, ali daleko bilo da se učenici obrazuju tako da kritički i slobodno razmišljaju, govori Suzana Rogan.
Suzana kaže da je su pritisci na nju različiti, da se koriste i „niski udarci“.
– Posle sastanka Nastavničkog veća, održanog 10. novembra, na kome sam rekla nešto što im se nije dopalo, narednog dana sam zatekla automobil u ulici u kojoj živim posut zemljom, navodi Suzana.
Ona kaže da je direktor kritikovao zbog „nepoštovanja kodeksa oblačenja“, čime navodno ruši ugled škole.
– Pre oko mesec dana sam dobila mejl od direktora u kome kaže da me po drugi put opominje, što uzgred nije tačno, to je prvi mejl takve sadržine, da su pojedine koleginice i kolege, a i on lično, primetili da ne poštujem kodeks oblačenja i da time urušavam profesionalni ugled škole. To je dosta zanimljivo, s obzirom da se isto oblačim od početka rada u školi i u svoju odbranu moram da kažem da je dužina koju nosim, kao i način odevanja u skladu sa onim što je pristojno, govori profesorka.
Ona zato pita – da li o nečijem radu govori stečena diploma i stručnost ili dužina suknje?
– Prošle godine, kada sam podnela zahtev za uvid u diplome 17 novozaposlenih, iako je to informacija od javnog značaja i institucija u kojoj radim je državna, direktor je objasnio da to nije moguće. Od 17 diploma na uvid sam dobila svega dve, navodi Suzana.
Nekim koleginicama u školi je zasmetalo to što profesorka nosi bedž „Studenti pobeđuju“, pa su je prijavile. Direktor je proširio priču da mora da prestane to da čini, jer je to politička propaganda i da će doći inspekcija koja će je kazniti zbog toga.
– Oni ne razumeju da to nije politička propaganda, da su studenti društvena grupa i to najbolji deo ovog društva i čudno je da im to smeta, pa valjda su i sami bili studenti ili možda nisu, govori Suzana.
Prijava protiv direktora
Profesorka Rogan podnela je prijavu protiv direktora škole odeljenju Ministarstva prosvete u Kragujevcu, jer smatra da je prekršio zakon, kada je u njeno odeljenje sa 22 đaka, koje već ima dva učenika koji rade po posebnom programu, prebacio i trećeg.
Ona navodi i da je problem što učenika koji radi po posebnom programu nije dobro prebacivati iz jedne sredine, na koju se navikao, u drugu, kao ni da mu se pred kraj školske godine menja smer koji pohađa.
– Problem je i što, kada dobijemo takvu decu, trebalo bi da ih pratimo bar dva meseca kako bismo znali šta i kako da radimo sa njima. Pored toga nismo stručni, niko od nas o tome nije učio, a seminari koje pohađamo su smešni i nedovoljni za tako ozbiljan i delikatan posao, kaže Suzana Rogan.
Na njenu prijavu Ministarstvo prosvete u Kragujevcu nije odgovorilo.
– Nema odgovora, kao ni prošle godine kada sam ga prijavila inspekciji rada i inspekciji Ministarstva prosvete zbog mobinga. Oni se prave mrtvi kada je on u pitanju, bar što se tiče mojih prijava, kaže Rogan.
Profesorka Suzana Rogan kaže da su se pritisci na nju pojačali pred kraj školske godine.
– Sve što mi se dešavalo protekle godine nije bez posledica. Sve češće imam problema sa gušenjem i bolom u grudima. A ovo što trenutno rade je poražavajuće i mislim da ću morati da tužim direktora. Strašno je što oni ne prezaju ni od čega, da me blate i oteraju, zaključuje profesorka Suzana Rogan.
Piše: Gordana Mirović
