Hranjenje pasa u Velikom parku na relaciji do muzeja, za penzionerku Gordanu Mijović, njenu kćerku Tinu i još nekolicinu Kragujevčana, ljubitelja pasa, među kojima je i jedan stariji bračni par, preraslo je u rutinu. Ne preskaču ni jedan dan u godini, bez obzira na vremenske uslove. Ne smetaju im ni kiša, ni sneg, ni paklene vrućine.
Redovnost deljenja obroka i vode, provera zdravstvenog stanja nisu manjkali ovim psima ni u doba korone, kada je bilo ograničeno kretanje. Gordana je našla način da njeni ljubimci budu siti i u nepredviđenim okolnostima. Umesto nje, često su ih hranile nekadašnje kolege s posla i obavezno slali poruku – „banda je jela”, zbog spokoja ovih brižnih ljudi.
I tako iz dana u dan već sedamnaest godina, ali poslednjih devet je baš „dala gas” i ne samo ona nego i grupa ljubitelja pasa, koji redovno proveravaju da li ih treba odvesti kod veterinara, kada treba da prime vakcine, ima li novih pasa ili prinova, ko će udomiti štence, što je, mora se priznati, najteži deo posla.
Gordana Mijović, inače, ne pripada ni jednom udruženju za zbrinjavanja životinja, niti od bilo koga traži donacije za potrepštine ostavljenih pasa. Najveća nagrada za tu požrtvovanost joj je ljubav koji psi uzvraćaju za svaki zagrljaj i zalogaj. I ne samo njoj nego svima koji su na istom „zadatku”. I ovo nije priča samo o Gordani, nego o svim ljudima dobre volje koji brinu o napuštenim životinjama.
– To je dug period, a moja porodica, a najčešće ja, dolazim svakodnevno. Često je sa mnom i moj suprug Bane, kaže Gordana.
Do sada su sterilisali oko 30 pasa, prošle godine pet, a od početka ove godine već četiri. Najveći deo troškova snosili su sami i ne žale zbog toga. Ne smatra to opterećenjem, jer je to njihov izbor. Poenta je, kaže, da svi koji imaju životinje, ili samo vole životinje, treba da se staraju o njima u svojoj okolini.
– Mi smo udomili dve kuce – jednu, zato što je bila povređena, a drugu jer je bila agresivna, braneći svoje štence. Mi smo je sterilisali i odveli je kod nas kući, gde je okružena ljubavlju i pažnjom, kaže Gordana dodajući da imaju još i pudlu od osamnaest i po godina.
Crni i Crna
Sve je počelo 2009. godine kada se Gordana preselila u Glavnu ulicu, blizu Velikog parka. Svakodnevno šetajući od kuće do muzeja sa psom, ili vozeći bicikl viđala je pse koji su joj prilazili. Već tada je bila penzionerka i planirala je da svakog dana ide da ih nahrani.
– Kuce koje i danas hranimo nazvali smo Crni i Crna (mužijak i ženka – brat i sestra). Pre devet godina smo ih zapazili u donjem delu Parka i tada smo čuli da su izbačeni iz kasarne jer su im roditelje odveli u azil, a štence ostavili same da se snalaze. Crna i Crni su ostali zajedno svih ovih godina. Postali su maskota ovog dela parka, priča Gordana.
Pre mesec dana mužjak je nestao. Šta se desilo sa njim niko ne zna.
– Mislili smo kada se bude nešto desilo njima da ćemo to jedva preboleti. A sada smo fokusirani samo na Crnu i na uspomene. Kada nas vidi jako se obraduje, priča Gordana.
Druga parkovska junakinja bila je labradorka Tea, koja je uginula pre nekoliko godina, a bila je miljenica mnogih.
– Brinuli smo i o njoj i ona je celu družinu pasa odvela u kuću gde je ona boravila, kako bi bili uz nju. Stalno sam ih obilazila i kada je labradorka uginula, toga dana je stigla nova kuca, priča Gordana.
Inače, najveći Gordanini strahovi su kako će se životinje na otvorenom snaći kada je mnogo hladno, ili pretoplo. Ipak, one uvek nađu zaklon. Tako, na primer, Crnka se oštenila iznad Muzeja u jednom grmu, na temperaturi od minus sedam. Okotila je četiri šteneta koji su, srećom, udomljeni.
Preslišavanje u Komunalnoj inspekciji
Gordana napominje da ljudi često ostavljaju svoje pse kod Velikog Parka, a neki od njih postali su jako agresivni, pa su ih prolaznici prijavljivali nadležnim službama.
Komunalna policija je opominjala i Gordanu zato što im ostavlja hranu na ulici.
– Ja sam išla kod njih na razgovor i objasnila da nikada ne ostavljam hranu, već sačekam da pojedu. I da kuce, koje su, po tada važećim propisima, nakon sterilizacije vraćene na stanište, neko mora da hrani. Onda im je bilo jasno da je to u skladu sa zakonom o dobrobiti životinja, kaže Gordana dodajući da je bilo i drugih zamerki.
Bilo je i čestih prozivki od vlasnika pasa koji joj obično postavljaju pitanje zašto ih ne uzme, nego ih hrani na ulici.
– Da mogu ja bih ih uzela. Ne uzima ih ni on da ih nahrani. Ne može sve da se očekuje od države, male su mogućnosti službi koje to rade. Onda se to ograničava čak i na neki minumum primene zakona o dobrobiti životinja. Ja sam za to da pse koji završe u azilu sterilišu i ponovo vrate tamo odakle su dovedeni ili na drugu teritoriju. Psi se prilagode, a uvek ima ljudi koji će ih paziti, ubeđena je Gordana.
Recimo, iako je kasarna „Radomir Putnik” blizu parka i uvek ima ostataka hrane, zbog propisa ne smeju da hrane pse u krugu kasarne. Ali po izlasku ih nahrane i uvek obaveste Gocu i njene „saborce” u kakvom su stanju psi.
Gordana kaže da oni koji ne vole životinje nemaju pravo da ih maltretiraju niti da osuđuju one koji ih vole.
– Kada smo morali da sklonimo jednu kucu sa ovog mesta, jer je jurila za biciklama, što je bilo neprijatno, ostale smo smestili u privremeni pansion. Prvog meseca su svi učestvovali finansijski, ali posle toga više niko, objašnjava Gordana, koju je najviše pogodio stav – pređi brigo na drugoga.
Njena ćerka Tina kaže da kada majka ne nađe trajni smeštaj za psa sama plaća pansion. Nekad joj neko pomogne, ali to se retko dešava.
Za Gordanu i njenu porodicu najvažnije je da su psi zdravi. Crna i Crni su imali mnogo povreda, ali su sve uspešno sanirane. Gordana napominje da je najteži deo posla preventiva. Treba obezbediti da se na vreme zaštite od krpelja i bolesti, ali je posle prve intervencije teško privoleti pse na odlazak kod veterinara.
Inače, ovi dobri ljudi koji brinu o napuštenim psima upoznali su se tokom svoje misije i svi imaju isti odnos prema životinjama. Jedan stariji bračni par dolazi svakodnevno, promene vodu, donesu šta mogu. Po istom principu funkcionišu i ostali – donesu šta mogu i kad mogu i to se ustalilo. Oni pre podne, a Gordana popodne, kada dolazi i gospođa koju je pomenula na početku priče i deli obroke .
Jedno vreme, objašnjava naša sagovornica, često se moglo čuti da je neka crna kuca napala prolaznika u parku da bi se uzela odšteta od grada, ali to nikada nije bilo potvrđeno.
– Nisu to učinile ni još dve žute. Sve prijave koje su podnošene – dokazano je da nisu bile istinite, niti su to učinile ove kuce, tvrdi Gordana.
Piše: Elizabeta Jovanović
