SRBIJA U OGLEDALU: Dogodine u Jerusalimu

Jevreji su posle rasejanja pod Rimljanima dve hiljade godina čekali povratak u Palestinu i na rastanku su se pozdravljali sa „Dogodine u Jerusalimuˮ. Kako bi naš pozdrav glasio „Dogodine u slobodnoj Srbijiˮ, ipak neka ostane Jerusalim kao simbol velikog, a nedostižnog, ili, bolje, teško dostižnog cilja. Nadajmo se da mi nećemo toliko dugo čekati, ali još će vode proteći Savom i Dunavom do tog događaja.

S druge strane, svetska kriza je sveobuhvatna, Kinezi su pokupovali pola američke privrede, a takođe u Evropi kupili su „Volvoˮ, pregovaraju i o kopovini „Folksvagenaˮ. Zapad se polako urušava i verovatno će kinesko-azijska civilizacija (obično se Hegelu pripisuje teza o kraju istorije, ustvari, Hegel u svojoj „Filozofiji istorijeˮ, govori o kraju evropske istorije i, proročki, predviđa da će vođstvo da pređe na Aziju) da preuzme kormilo u narednom periodu. Tako gledano, ispada da je dobro što mi razvijamo čvrste odnose sa Kinom i Rusijom. E, pa nije, i Rusija je u civilizacijskom smislu deo zapadne civilizacije (jer podela na politički zapad i istok sada otpada, a ona je i protiv Turaka i u dva svetska rata branila zapadnu civilizaciju) i ona će otići u drugu ligu, a i mi sa njom.

Zapadna civilizacija ( Špengler ju je zvao zapadno-evropska civilizacija, ali je u nju uključio i SAD, pa čak i Japan, ali sada, zbog dominantnog uticaja Amerike preovlađuje ovaj naziv) imala je mnoge mane, ali je imala i izvanredne uspehe – razvitak nauke i tehnike, koji je doveo i do razornih ratova, ali i do velikog skoka u kvalitetu života. Najvažniji njen doprinos jeste stavljanje ljudskih prava na najviše mesto u agendi življenja. U nama poznatim slučajevima u istoriji su se čuvala važna dostignuća predhodne civilizacije kad je smenjivana nekom novom.

Na primer, kad je zapadno-evropska civilizacija nasledila grčko-rimsku, naučna dostignuća su sačuvana (doduše, ne direktno, već preko islamskih zemalja), a i nasleđeno je hrišćanstvo, koje je odigralo ogromnu ulogu u zapadnom oslobađanju od stega robovlasničkog sistema. Zahvaljujući hrišćanskom shvatanju da su svi ljudi jednaki pred Bogom, prvo je formirana varijanta ropstva koja je ipak bila manje surova od klasičnog grčko-rimskog ropstva – kasniji istoričari su je nazvali feudalizam.

Onda je 1679. godine Engleska, posle svoje revolucije, uvela Habeas Corpus Act, potom je Francuska buržoaska revolicija uvela parolu „jednakost, bratstvo, slobodaˮ, koja je zasnivala ideju „habeas corpus-aˮ, tj. „imaj teloˮ, te ne može niko da te uhapsi bez naloga suda, što je malo po malo dovelo u žižu zapadne civilizacije ljudska prava, kao najveću tekovinu te civilizacije.

A u osnovi svega toga je pravna država i civilizacija koja dolazi trebalo bi to da sačuva. Kinesko-azijska civilizacija uveliko preuzima nauku i tehnologiju sa Zapada (Kinezi vode u trci za kvantne kompjutere, te je za njihovo sustizanje Tramp već namenio ogromna sredstva), a imamo i ekvivalent hrišćanstva – marksizam koji će da nastavi da deluje u toj novoj civilizaciji i koji je pomogao Kinezima da zadrže jednu partiju, te da pokažu i da je u jednopartijskom društvenom sistemu moguće imati uspešnu ekonomiju.

Sada se postavlja pitanje da li je Si Điping autokrata. Jer, većina autokrata (i Putin, i Vučić, i Erdogan, na primer) svoje višepartijske sisteme zamenjuje jednopartijskim, a on već ima jednopartijski. No, kineska Komunistička partija nije ono što je bila pre Deng Sijaopingovih reformi. Ona je preživela neprijatno iskustvo autokratije (koja je ubrzo prerasla u diktaturu), pod vladavinom Mao Cedunga, tako da se podelila na Dengoovu struju, koja je bila protiv neprikosnovene vladavine jednog čoveka, i struju Maove žene Đang Ćing, čiji podržavaoci su činili „Četvoročlanu banduˮ i koja je htela da zadrži Maovo nasleđe. Dengova struja je preovladala i još uvek je na vlasti (mada je snažna Šangajska struja osporavala razvoj Kine, pod vođstvom Si Đinpinga, zbog nedovoljnog i neodlučnog otvaranja prema svetu, ali je pobeđena). Tako da oni ne bi izabrali vođu koji je sklon ličnoj vlasti. Ali, on nije autokrata po kineskim kriterijumima, dok je po našim (evropskim) i te kako sklon svojoj ličnoj vlasti, čak u Kini pričaju da bi on želeo da ostane zapamćen u istoriji kao novi Mao Cedung, proglasio je sebe za doživotnog predsednika itd.

Dakle, postoje izvesne šanse da uvođenje pravne države i čuvanje ljudskih prava sačuva i ta nova civilizacija, ali to će da potraje neko vreme. Verovatno neće proći vekovi kao u Zapadnoj civilizaciji, uza svu modernu globalizaciju i povezanost pojedinih delova sveta, to će morati pre da se desi. Stoga je bitno da te vrednosti, koje najbolje čuva Evropa (zato se i zovu, barem kod nas, „evropske vrednostiˮ), budu sačuvane u što većem broju zemalja koje pripadaju Zapadnoj civilizaciji.

A mi, hteli ne hteli, pripadamo toj civilizaciji na umoru. Inače, sada smena civilizacija neće biti onako nasilna kao u petom veku, sada je težište na tehnologiji (veštačka inteligencija, kvantni kompjuteri). i velika je istorijska zasluga Deng Sijaopinga, što je shvatio da vojni sukob sa Zapadom nije uopšte potreban, te da će Kina moći da se nametne svetskoj zajednici razvijajući se ekonomski.

I još nešto, mnogo je prijatnije živeti u pravnoj državi u kojoj se poštuju ljudska prava, nego u zemlji u kojoj država davi univerzitete, dok policijsko batinanje demonstranata protiv vanrednog stanja u vreme kovida (2020. godine), zastareva i niko nije odgovarao, a i neće!

U zemlji u kojoj nadležne službe ne reaguju na to što je grupa huligana pretukla poznatog pisca i aktivistu Vladimira Arsenijevića, jer je organizovao pomen žrtvama Srebrenice.

U zemlji u kojoj predsednik predsedava i sudstvom, otkidajući tako jednu nogu pravne države.
Ili, pre svega, u zemlji u kojoj posle dve godine nije još završen postupak u vezi sa pogibijom 16 ljudi itd, itd.

Piše: Vladimir M. Ristić