… i misliti Srpski, zašto svi narodi ne počinju s jedne strane misliti o stvarima …
Vuk Stefanović, iz predgovora Srpskom rječniku
Ma koliko o tom faktu retko raspravljamo, a o njegovim konsekvencama još ređe, voleli to da priznamo ili ne, mi smo, uglavnom, malograđani. Niti tamo, nit ovamo. Sa bar po jednim ali ili ipak, uz svako naše za. Gledano načelno, po takvom stavu i držanju u svetu, malograđani su, naravno, skeptici.
Međutim, još je interesantnije kako se, uprkos opštem značaju i dodiru s dušama miliona, izvan akademskog rezervata i uskog prostora filozofije kao struke, o skepticizmu premalo govori i zna. Pironova škola sumnje, iz helenističkog razdoblja antike, daleko je manje poznata opštoj kulturi od drugih škola istog razdoblja, stoika, recimo, ili Epikurovih hedonista. Kao da je i danas ostala neumanjeno subverzivna, Pironova se škola, uglavnom, prećutkuje.
Skeptike čak neopravdano retko pominju i najdirektniji korisnici njihovog nasleđa, sami hrišćanski filozofi. Svakako, ima u tome i razumljivih razloga. Recimo, neodrživa bi bila teza da su skeptici organizovano i svesno pripremali put ranohrišćanskim apologetama, ili da su ovi potonji učili od njih. Međutim, niko nije tako radikalno podlokao tradicionalno tle paganske grčke učenosti, te sledstveno, prokrčio put uticaju i širenju bliskoistočnoj religioznosti, kao sami skeptici.
Moglo bi se reći kako ovu figuru iz kulturne istorije ideja do dana današnjeg ponavljamo, svako ponaosob, u ličnom duhovnom iskustvu. To se događa iznova, i iznova. Uvek, gde god nastupi metanoja, čim neko dodirne tajnu natprirodnog prisustva u istoriji, svetu i ličnom životu.
Sumnja ili put ka veri
Sve helenske filozofske škole pozne antike, dakako i rimske, dominantno su bile posvećene pitanjima ispravnog načina života.
Bejaše to razdoblje prve globalizacije. Grci su već bili stvorili multietničko i multikulturno carstvo na tri kontinenta, prefiguraciju onog carstva koje će potom osvojiti Rimljani (Romani). Grci su “pod okupacijom” bili ponosni i uzoriti Rimljani, a kako su ovi u svemu, pa i u državno-političkim stvarima, tako dosledno oponašali Grke i verno sledovali njihovom načinu, uopšte ne čudi što su izrazito većim delom istorije toga carstava jedini Rimljani i bili, zapravo, Grci (Romeji).
Već u tom razdoblju, naučno rubriciranom kao epoha helenizma, iščezao je ne samo polis, nego se raspala većina drevnih, tradicionalnih formi osmišljavanja zajedničkog života. Kolektivni misterijski rituali, lokalnog karaktera, u kojima su znali učestvovati svi meštani, svakog statusa, pola i uzrasta, ili skupna većanja odraslih muškaraca na agori, sve to behu davne, prevaziđene i zastarele prakse. Uz centralizovanu mega-državu, globalnu politiku, te socijalnu atomizaciju i jedno duboko lično osećanje, periferijalnosti vlastitog iskustva, osamljenosti i individualne beznačajnosti, uvuklo se u tkivo života i sveta starih.
U takvoj socijalnoj i kulturnoj klimi, kosmopolitske tolerantnosti na svakakve različitosti i bez osećaja čvrste pripadnosti nekom kolektivu i etosu, sasvim nalik našoj mondijalističkoj savremenosti, vodeće pitanje svih pitanja moralo je i biti, sasvim egocentrično, pitanje lične sreće. NJenog sadržaja i njene dostupnosti.
To da je orijentacija na individualnu sreću jedini smislen i ispravan način života, nije moglo biti dovedeno u razumnu sumnju. Jedino je otvoreno pitanje, međutim, šta je to uopšte sreća i kako se takvo stanje postiže, nepomućeno i po mogućnosti trajno.
Doksografi toga doba, antički istoričari filozofije, ostavili su zapise o predanju prema kojem je mudri Piron prvi uočio kako naše nesreće, razočaranja i porazi najčešće dolaze od naivne lakovernosti. Olako smo poklonili bili svoje poverenje nekoj nepouzdanoj pretpostavci, prividnoj istini, koju je život potom razobličio, demantovao, pokazao iluzornom i varkom nedostojnom našeg verovanja.
Zato je jedino mudro sumnjati u svaku pretpostavku, u bilo koji iskaz znanja, i sasvim dosledno, biti suzdržan od svakog tvrđenja i životnog stava. Zarad dostizanja i praktikovanja sreće, Pironov sledbenik, skeptik, otuda ne tvrdi ništa, ne veruje ni u šta i nikada se ne opredeljuje niti zauzima bilo kakvu poziciju. Sva njegova intelektualna i životna aktivnost iscrpljuje se u pronalaženju dovoljnih razloga za sumnju u bilo koji teorijski iskaz i svaki praktični stav.
E, sad, kako su skeptici konstruisali svoje čuvene trope, argumentacione figure kojima se dovode u sumnju čitave klase iskaza znanja, kako su podlokali generalnu saznajnu paradigmu i dezavuisali saznajne ambicije čoveka, te kako su pokazali da su sva pitanja otvorena i svi odgovori neodlučivi, to ipak ostaje za neki napredniji nivo razmatranja. Takođe, studioznijem proučavanju ostavljamo i najteže praktično pitanje: kako skeptik, sa takvom filozofijom suzdržanosti i nebaziranosti, uopšte opstaje u svetu, iole konzistentan?
Ovde nam pažnju privlači jedna uzgredica doksografa. Tvrdnja da su prvi, najraniji skeptici, sprovodeći usrećiteljsku praksu suzdržavanja, neretko, umirali zbog dosledne primene svoje filozofije.
Naprosto, neverovanje nije realni modus egzistencije. Izjaviti da u nešto ne verujemo samo je jedna logička mogućnost, gramatička konstrukcija.
Egzistencijalno, to znači nešto mnogo više, da, zapravo, verujemo u suprotno.
Mi ne možemo ni da koračamo bez pretpostavke da će nas tle dočekati ispod nogu. Pritom, to se ne može dokazati kao nužno, i uopšte nije nemoguće da se zemlja otvori pod nama. Važno je, međutim, uočiti da svaki korak, koji smo ikada učinili, napravili smo ne tek zato što nismo verovali da će se zemlja otvoriti pod nama, već upravo zato što smo verovali da neće.
Kako će to uobličiti najveći katolički bogotražitelj, novovekovni francuski filozof Blez Paskal, mi živimo hazarderski. Samim bivstvovanjem i neizbežnim postupanjem mi se svakoga trena kladimo u neku pretpostavku, suštinski nedokazivu. U krajnjem zbiru, u pretpostavku Boga. Permanentno se kladimo na Boga i Njegovu egzistenciju, odnosno, na žalost mnogo češće, protiv Njega.
Dakako, skeptici su poslednji za koje bi se moglo reći da su zagovornici vere. Međutim, oni zaista jesu prvi koji su, makar i nesrećno, ne želeći to, ipak otkrili neizbežnost verovanja, i suštinsku pripadnost vere egzistenciji čoveka. Oni nisu otkrili Boga, međutim, idući graničnom linijom krajnjih mogućnosti čoveka, oni su naleteli na NJega. Kao na zid u tami.
Antropološka sinteza Pironovog nasleđa nesumnjivo je pesimistična. Obespokojavajuća za nas, malograđane. Čovek je u njoj svodiv na biće koje ne zna. Čak i gore. Čovek zna da ne zna. Međutim, što je najgore, čovek zna da ne zna, ali svejedno, on permanentno mora postupati, baš kao da zna, upravo to što zna da ne zna.
Po bogojavljensku vodicu
Kada lekar potceni njegovu bolest i propiše mu, po slobodnoj proceni pacijenta, neadekvatno slabu terapiju, kojekakve vitamine i aspirine, naš čovek ume da kaže kako je, umesto pravih lekova, dobio neku „bogojavljensku vodicu”. Hoće reći, nije dobio ništa stvarno, tek nešto kobajagi, da se zamažu oči. Da nije baš skroz bez išta.
Istovremeno, kad se o Bogojavljenju osveštava voda i deli narodu, u crkvenoj porti ljudi se hiljade. I mlado i staro okuplja se i tiska oko bogojavljenske vodice, što se toči iz cisterne, jer ona je nesumnjivo korisna i lekovita.
Ni u jednoj od dve navedene situacije, u kojima je naš čovek zatečen, on ne laže. Podjednako iskreno on ispoveda i svoju veru i svoje neverije.
Premda izgleda kontradiktorno, možda bi se razrešenje paradoksa dalo naslutiti ako kažemo da u dva pomenuta slučaja ne učestvuje isti subjekat. Postupanje pacijenta je reakcija individualne osobe. Ispoljavanje njene nedovršenosti, sumnje i neodlučnosti, jedno prilagođavanje poziciji u pretpostavljenoj komunikativnoj zajednici.
Neko drugi se, međutim, pojavljuje u crkvenoj porti na Bogojavljenje. Tu se i došlo da bi se stopilo i slilo u jedno više, stabilnije i pouzdano biće. Po bogojavljensku vodicu došao je narod.
Pletene brojanice umesto narukvica, drveni krstići oko vrata, na prostome koncu, koji se više ni na plažama ne skrivaju, već se nose kao sastavni deo ličnosti, stavovi pijeteta o porodici, Kosovu i Istočnom frontu, samo su deo jedne široke strukture socijalnih fenomena koji ne čine ni modu, ni trend, ni duh vremena, niti kakav konformizam. To je potpuno osvešćeno traganje za svojim narodom i pripadanjem njemu.
Upravo to biće naroda predstavlja naš izlaz iz malograđanske nedovršenosti i Pironove antropološke provalije. Videti u tome anahronizam, ili čak regresiju, znači biti slep za hiljade godina kulture kojom smo posredovani i u kojoj nalazimo pouzdan oslonac. Baš to je ono što nas i drži usidrene u središtu Istočnog pitanja, te u čemu je i njegova neprolazna aktuelnost.
(Nastaviće se)
Piše: Saša Milenić
