Šta je to politika? Koliko je ona deo svakoga od nas, dnevno, nedeljno, životno? Postoji li šansa da je izbegnemo, koliko god pokušavali? Dok neki beže od politike, da li se ona njima bavi?
Ova pitanja otvaraju druga – kako se postaje političar? U koju školu odeš i postaneš političar, onaj isti koji odlučuje o životima svakoga od nas? Gde odeš da naučiš da preuzmeš odgovornost, da postaneš svestan koliko je ona velika? Da se spremiš za platu, koju će svako da izmeri, odmeri i da ti se kaže da je ne zaslužuješ ako se ipak odvažiš da budeš političar. Gde je mesto koje te priprema za surovost napada na tvoju porodicu, tvoje prijatelje i tebe lično?
Ovo je samo deo onoga što treba da naučiš pre nego što staneš na crtu onima koji će sve dati i uložiti u tvoj neuspeh.
Ako na izborima ipak osvojiš poverenje, postaneš parlamentar bez obzira na nivo vlasti, građani u politici traže greške, oni koji su dali poverenje to preispituju, oni drugi se slade. Koliko je vas, koji čitate sada ovaj tekst, pokušalo da nabroji šta je bilo koji političar uradio/rekao dobro? To je, čini mi se, osnovni poremećaj u tome kako gledamo na javni život – tražimo povod da nekog precrtamo, a ne povod da mu priznamo da je nešto uradio kako treba. I to sve potiče od sistema obrazovanja i kako komuniciramo ako vidimo da je neko uradio četiri od pet tačnih zadataka. U Srbiji će se uglavnom reći – pogrešio je jedan zadatak, a u drugim obrazovnim sistemima uradio je četiri zadatka ispravno.
Iz toga proizlazi i greška koju će svaki političar napraviti. Jednom glasaš u parlamentu, možda dugoročno pogrešno, a kratkoročno si ubeđen da si u pravu – i posle toga vrlo često ostaješ „prodana duša”. Referentna vrednost većine građana je vlast i kako je to dizanje ruku tada uticalo na vlast, a referentna vrednost mora biti interes građana i tu je takođe pogrešno postavljena percepcija. Često se vodimo emocijom, a u politici ne praštamo. Kao da moraš od rođenja da imaš iste stavove, iako se okruženje oko tebe menja, iako ti se menjaju saznanja i okolnosti. Ako si jednom rekao jedno, a docnije misliš drugo, to ti se pamti kao izdaja, a ne kao lični rast ili razvoj.
Znam to i lično, jer sam to osetio na sopstvenoj koži. Dugo sam govorio da nikad neću ući u politiku. Ušao sam, jer sam video da je to jedino mesto gde je uticaj dovoljno jak da nešto zaista promeniš. Nekadašnji kolega, divan čovek, koga poštujem i volim, i danas mi to prebacuje – rekao si da nećeš, pa eto te. Kao da je promena mišljenja greh, a ne prirodan tok. A ja se, priznajem, i danas na to samo nasmejem (drugo i ne mogu), jer znam zašto sam ušao i šta sam tim izborom dobio – priliku da se stvari zaista pokušaju promeniti, a ne samo prokomentarišu sa strane.
I tu dolazimo do pravog pitanja: kako uopšte izgleda razvoj u politici? Kako izgleda promena? Kako očekujemo da se nešto promeni, bilo kad i bilo kako, ako političarima ne dopuštamo da se menjaju? S jedne strane, tražimo nove ljude da uđu u politiku, a s druge, svima pričamo da je politika blato. Ne može oboje da važi. Danas nam nedostaje ljudi za skoro sve pozicije – pa gde onda te nove ljude da nađemo? Gde oni odrastaju? Gde se, u stvari, rađa političar? Decu učimo da se u politici krade, da je to prljav posao, i onda se čudimo što niko normalan neće da uđe u tu vodu.
To pitanje – gde se rađa političar – mene lično ne ostavlja na miru, toliko da sam poslednje dve godine i sam deo jednog odgovora na njega. Kroz kompaniju u kojoj radim vodim deo međunarodnog programa koji se, ne slučajno, zove baš „Getting into Politics” – rad sa mladim političkim liderima u sedam zemalja na četiri kontinenta i tu ideju promovišem od Evropskog parlamenta, Evropske komisije do State Departmenta i pripadajućih organizacija. Ideja je jednostavna, ali kod nas gotovo nepostojeća: da se u politiku ne ulazi samo kroz stranačko šlihtanje, lični kontakt i umrežavanje, nego kroz ozbiljnu, merljivu procenu liderskih veština – uključujući i povratnu informaciju od ljudi pa čak i iz suprotne političke opcije, građana, tvojih mentora, jer ko ne ume da čuje neistomišljenika, teško da će umeti da vodi bilo koga. Ako pitamo gde se rađa političar, ovo je jedan od odgovora koje pokušavam da izgradim, umesto da samo postavljam pitanje. Na taj način svaki pojedinac biće bolja verzija sebe, a onda će i ovom društvu, svojoj organizaciji, stranci… biti bolji.
Važna komponenta na kojoj radim je i poznavanje rada unutar institucija, jer danas ne znamo ni kako da se izborimo za sebe kroz institucije, jer, iskreno, mnogi od nas i ne znaju šta je koja institucija i čemu služi. Koliko nas prati budžet svoje opštine? Koliko nas ode na javnu raspravu? Ta apatija je tužna slika – i nije nastala sama od sebe. Sistem, jednostavno, ne funkcioniše. Naš obrazovni sistem ne proizvodi generacije koje imaju osnovna poznavanja šta je sve politika i još važnije kako da utičemo na nju.
Jaz između struke i politike je toliko narastao da ga je teško i sagledati. Kvalitativno smo ozbiljno opali. Intelektualci vrlo jasno prave distancu i ne pokušavaju da budu deo sistema, i teško im je zameriti. Jer, ako uradiš nešto profesionalno, bez ijednog elementa korupcije, ionako ćeš ispasti „nečiji” i kriv. Kako si dobio taj posao? A ako ne uradiš, sve će se srušiti, nastrešnice (Novi Sad), potporni zidovi (kod Centra izvrsnosti), magistralni putevi (kod Čika Dače)…
Previše je ljudi koji ne žele da budu ničiji, do te mere da više ne možemo da dođemo ni do minimalnog broja onih koji su nam potrebni da sistem funkcioniše. Zato smo sa ekipom u Novoj snazi Kragujevca od početka insistirali na jednoj jedinoj stvari: da javni interes bude ispred ličnog i partijskog. Ne zato što to lepo zvuči, nego zato što je jedini način da se uopšte sastavi tim ljudi koji nemaju šta da kriju.
Čak smo prihvatili i status inkognito člana, što je veliki poraz za politiku i građane, ali smo tako sačuvali sjajnog mladog perspektivnog i stručnog savetnika. Nakon 12 godina u politici postoji i ta pozicija da niko ne zna da si nešto dobro napisao za organizaciju koja se bavi interesima građana u temi koja je baš tog člana, pardon savetnika. Ali, imamo li danas luksuz da ispustimo bilo koga kvalitetnog ili treba možda „saviti rep”?
Veliku prepreku i pojačavanje jaza između struke i politike ima i ono što neko popularno zove projekat „Bedem” – fenomen postavljanja ljudi na pozicije koje im ne pripadaju ni po obrazovanju, ni po zakonu. Ti ljudi onda postaju živi zid sistema, onog istog sistema koji nas jede iznutra. I taj sistem dozvoljava da kum udari na kuma, ali nikad da institucija udari na sistem.
To silovanje institucija vidimo na primeru Aleksandra Lazovića, šefa kabineta i odbornika Skupštine grada, što je u sukobu interesa po mišljenju Agencije za borbu protiv korupcije. No i to nije dovoljno, iako je očigledno, on sada traži njihov stav jer mišljenje nije dovoljno, vršeći pritisak da se pokaže moć. Jer, on mora biti i jedno i drugo, kako bi se poslala poruka njihovim članovima da sistem može da se dodatno uruši, samo ako si dovoljno lojalan.
Pogledajte Kragujevac. Igra prestola i potpuna diskonektovanost od Beograda, iako postoji toliko lakih rešenja. Pedeset rupa na putu, prijavljenih za jedan dan, od hiljada rupa – i nijedan odgovoran. Ping pong između struja unutar vladajuće stranke. Nijedna rupa nije nastala juče. Dobro, ali stanje u Kragujevcu je opšte poznato već deceniju. I možda je rupa i pravi status za trenutni položaj Kragujevca.
Politika je igra interesa. Građani daju poverenje određenim grupama građana ili strankama da rešavaju interese građana ili njihove pojedinačne interese, zatim kada oni sa najvećim poverenjem postanu parlamentarni, njihov interes je da porastu, kako bi njihov uticaj porastao i kako bi ideje koje svako od njih nosi bile bliže realizaciji. Tako bi trebalo da razmišlja od svakog izabranog u mesnoj zajednici do predsednika Republike Srbije. Ovde govorim o utopističkom razmišljanju ali kao i u svakom poslu i načelima pravde, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, pa nije ni onaj izabrani odmah lopov i onaj koji je tu da samo uživa benefite.
Dobra konekcija može da postoji, i to se vidi na primeru Data centra – ali samo zato što Mihailo Jovanović vidi interes u Kragujevcu i državni Data centar ovde gura napred. Zašto ne možemo da nađemo interes drugih ministara za Kragujevac? Neka taj interes bude i samo nečiji osmeh, ako ništa drugo. Vlada potpuna diskonekcija sa građanima. Fokus je isključivo na biraču, dok traje kampanja, njemu se obraćaju – a onda se to gasi. Onaj ko „pogrešno” glasa biva precrtan sve do sledećih izbora, iako su njegova očekivanja, u suštini, ista kao i kod svih ostalih. I on ne želi rupu na putu ispred kuće, ni njegova deca ne piju zdravu vodu manje nego moja.
Palata pravde, prelepa zgrada u Kragujevcu, je napravljena sa svega 200 parking mesta, a potrebe su minimum tri puta veće. Diskonektovanost grada i države se ogleda u tome što grad hoće jedinu gradsku zelenu parcelu u tom delu grada da pretvori u parking. Zašto? Jer ne želi da priča sa Ministarstvom pravde, generatorom problema parkiranja u tom delu grada, prosto se beži od problema i kontakata.
Gde je železnica danas u Kragujevcu? Proizvodimo tramvaje i brze vozove, zar to nije osnov da tražimo da Kragujevac bude regionalni čvor, a ne da bude rupa? Umesto da ovde bude račvanje puta ka tri luke (Drač, Solun i Bar), kroz Kragujevac idu toliko brzo vozovi da se ni rampe ne spuštaju više. Ovo je dokaz nezainteresovanosti vlasti. Ne da nema razvoja, nema ni održavanja.
Ovo su neke od ogoljenih situacija i primera prikazanih onakvih kakvi jesu, bez uvijanja: politika u ovoj zemlji kažnjava doslednost promišljanja, a ne nagrađuje je. Kažnjava stručnost, a nagrađuje poslušnost. I zato se stručni ljudi sklanjaju u stranu, a mi ostajemo sa sve manjim brojem onih koji su spremni da se izlože.
Ali, baš zato mislim da je ovo trenutak da se uključite, a ne da se povučete. Mi u Novoj snazi Kragujevca smo pokazali da to ide i drugačije – da se ne postavljaju samo pitanja, nego se nude i rešenja, da tim mogu da čine ljudi iz različitih struka, nestranački, ljudi koji nemaju za kim da odgovaraju osim za građanima. Pokrenuli smo platformu „Prijavi problem” upravo zato da svako od vas ima gde da kaže šta ga muči i da vidi da se to prati do kraja, a ne da nestane u fioci. Iz istog razloga vodim i podkast „Sve je politika” – ne da bismo se još jednom posvađali pred kamerom, nego da ljudi čuju političare i javne ličnosti u razgovoru, a ne u sukobu, i vide da iza svake pozicije stoji čovek sa svojim putem, sumnjama i razlozima.
Ne tražim od vas da verujete na reč. Tražim od vas da postavite pitanja, da se posvađate ako treba, ali da se ne isključite. Grad i država se ne popravljaju sami od sebe, niti će ih popraviti ljudi koji su rešili da čekaju sa strane dok neko drugi obavi prljav posao. Ako mislite da neko treba da se izloži, budite taj neko. Ako mislite da politika treba da bude drugačija, dovedite u nju sebe, svoje znanje, svoju upornost – jer dok vi koji imate šta da ponudite ostajete po strani, mesto na tim pozicijama neće ostati prazno. Samo će ga popuniti neko ko nema ni vaše znanje, ni vašu savest.
Piše: Nikola Nešić, član organizacije „Nova snaga Kragujevca” i odbornik u Skupštini grada
