Sigmund Frojd ne samo da je zadužio čovečanstvo svojim revolucionarnim obrtom u psihologiji, nego je i uveo jedan pojam iz logike – reklamni silogizam. To bi vam bilo ono: „Ako vas alarmira prostata, postupite kao pravi muškarac, uzmite taj i taj lek” ili „Šveps piju ljudi s karakterom”, odnosno nametanje premise koja je puka tvrdnja, kao neopozive istine. Manje obrazovani Srbi bi to nazvali „zamenom teza”.
Ogden Neš je još tridesetih godina prošlog veka (dakle, pre skoro sto godina) ismevao reklamu u kojoj se kaže da određene cigarete puše ljudi koji znaju! Mi to imamo i u politici: Bez Vučića bi Srbija propala, dakle kad branimo „Acu Srbina”, mi branimo Srbiju. I taj stav, koji je puka tvrdnja, jeste za dobar deo glasača u Srbiji jedan apodiktički (neopoziv) sud.
Kako razbijati tu zabludu? Malo, po malo, korak po korak. Prvo treba uočiti da je Srbija zaista nešto napredovala ekonomski u vreme Vučićeve vladavine, ali da je on, kao loš administrator, taj napredak usporio toliko da je Srbija koja je u Jugoslaviji ekonomski bila odmah iza Slovenije i Hrvatske sad pala ispod Crne Gore i upala u ligu Bosne i Hercegovine i Makedonije (Severne) – tek tu malo odskačemo!
Međutim, mi kao da padamo u protivrečnost kad tvrdimo da je Vučić loš administrator, a da je Srbija pod njegovom vlašću napravila izvestan napredak. Kako objasniti taj efekat, odnosno napredak Srbije pod lošim administratorom.
Tako što ni jedna zemlja u tranziciji nije napredovala pod prvom tranzicionom vladom, jer su samo neke kasnije vlade bile stabilne zbog ekonomskog oporavka koji je, posle sveopšte privatizacije i profunkcionisavanja društva posle nje, tek tad dolazio.
U svim bivšim komunističkim zemljama imate u nekom periodu stabilokratske režime. Termin „stabilokratija“ smišljen je za takva društva i podrazumeva „poluautokratski režim u demokratskom društvu, gde se zarad stabilnosti tolerišu nedemokratske prakse“. I po pravilu se javlja kasnije – treća, četvrta,… administracija – (osim u Severnoj Makedoniji gde je Gruevski zajašio odmah u startu, odnosno u Sloveniji u kojoj je Drnovšekova administracija već drugi mandat protegla na desetak godina – i Hrvati su imali Sanadera dosta rano, ali zato su Poljaci čekali Kačinjskog mnogo duže, a i Mađari Orbana).
Obratite pažnju i da je Putin treći administrator u Rusiji, pod Gorbačovom je propala komunistička ideja, pod Jeljcinom se raspao Sovjetski Savez, a ekonomski oporavak Rusije počeo je pod Putinom, koji se našao na pravom mestu u pravo vreme i izvukao iz toga dividende kod ruskog naroda koje i sad krcka i pored svog avanturističkog ponašanja u Ukrajini. U osnovi rata s Ukrajinom (kao i u osnovi mnogih ratova u istoriji) takođe je reklamni silogizam – „Ukrajina predstavlja opasnost za Rusiju“ jeste jedan asertorički sud, sud procene koji je vojna intervencija pretvorila u apodiktički (neopoziv) sud za ruski narod.
Aleksandar Vučić je kad je postao premijer 2012. bio predsednik treće srpske Vlade od pada socijalizma (Đinđić i Živković prva Vlada, mada oni nisu vladali zajedno, ali je Đinđićev mandat tako naglo i rano prekinut, da ih računamo kao jednu Vladu, Tadić i Cvetković druga), tranzicija je taman bila prešla 50 posto i privredni oporavak je otpočeo, ali još nije mogao dovoljno da se oseti zbog recesije iz 2008. Taj oporavak bi se osetio i da je Tadić ostao na vlasti 2012. godine, jer je to ekonomska zakonitost. I sam Tadić nije bio neki administrator i to ga je koštalo.
Ipak, ono što je učinio Mirko Cvetković, kao ministar finansija, ostalo je i novoj administraciji i osnov je sve dalje ekonomske politike Srbije (Mali je samo žvrljao ispod Cvetkovića, koji se i sam nije pokazao bogzna kakvim administratorom kao premijer). U Vikipediji pod Mirko Cvetković stoji da je njegova vlada bila jedanaesta (to od 1990. i uvođenja višestranačja), ipak mi ostajemo pri našoj računici – tek druga administracija zajedno sa Tadićem, od pada Miloševićevog režima. Uočimo da od njega potiče početak oporavka Srpske privrede.
Priče o bankrotu koje pušta u opticaj Vučićeva administracija još su jedan reklamni silogizam, pošto se tu zahteva da se jedna puka tvdrnja prihvati kao apodiktička (neopoziva) istina. To prolazi kod zdravorazumskog razmišljanja, ali je za razumski (naučni) pogled na svet neprihvatljivo. Navešću primere iz univerzitetske prakse: Mnogim asistentima na matematici i fizici dešava se da im student preda zadatak koji ima tačan krajnji rezultat, ali pogrešne postavke (tj. pogrešne premise!). Takvi zadaci se ne priznaju, jer su sticajem okolnosti, tj. zahvaljujući slučaju, došli do ispravnog rezultata.
Naime, po tim istim kriterijumima, za koje Vučić tvrdi da su osnova za zaključak da je Srbija 2012. godine bila pred bankrotom ova je vlast mnogo bliže bankrotu. Unutrašnji dug nam je sličan onom pred „fiskalnu reformu“ iz 2015, kad su nam smanjene penzije, a i neke plate, dok je spoljašnji dug mnogo veći. Možda nam i sada spremaju smanjenje penzija i plata!
Čini se da je to proširenje argumentacije „praznog frižidera“, koja je, reklo bi se, urodila plodom. Jer je režim morao da pribegne izbornim manipulacijama da bi se održao na vlasti. To jest, opozicija je, u datim uslovima, postigla izvanredan uspeh.
Sećate se predizborne kampanje u kojoj se govorilo „svaki glasač, kad otvori svoj frižider, što je sve prazniji i prazniji, daje ocenu ovoj vlasti“! To je kampanja koja ukazuje na administrativnu nesposobnost ovog režima i, kao što rekosmo, urodila je plodom.
