Koreni urbanističkog razvoja centra Kragujevca sežu 300 godina unazad. Prva faza urbanizacije zabeležena je kroz izgradnju utvrđenja „Šanac Kragujevac”. Drugu fazu predstavlja izgradnja Miloševog dvora, na mestu starog Apelacionog suda pored Narodnog muzeja uz intenzivnu izgradnju njegovih dvorjana koji svoje za to doba bogate kuće grade duž današnje Ulice Svetozara Markovića.
Treća faza urbanizacije se odvija između dva svetska rata uz obnovu Kraljevine SHS novcem od ratne reparacije dobijene na Versajskoj konferenciji (1919 – 1920), od koje se u Kragujevcu obnavlja vojna industrija (VTZ), ali i u fazama grade javni objekti (na pimer, Tržnica, 1929). Ta situacija posredno podstiče pozitivnu poslovnu klimu, koja se ogleda u izgradnji privatnih palata u samom centru Kragujevca (Peko, Prosveta, zgrada sa Atlasima…).
Četvrta faza nastaje 60-ih godina prošlog veka, sa izgradnjom objekata internacionalnog stila u arhitekturi, koji se i dalje mogu videti u zoni „Prodor”, od objekta Skupštine grada do Hotela „Kragujevac”, ali i delom u Ulici Aleksandra I Karađorđevića (palata „Pionir”) .
U petoj fazi, koja se odvija 80-ih do 90-ih godina prošlog veka dominira postmoderna arhitektura kao instrument obnove objekata javnih funkcija uz obradu staklom mnogih detalja na fasadi i krovu, što se često završavalo sa objektima koji su bili na granici kiča.
Šesta faza koja je započeta pre jednu deceniju u užem centru grada još uvek traje. Primetno je da se ona veoma oslanja na četvrtu fazu, uz korišćenje modernih materijala i zelenila, pa se internacionalni stil iz 60-ih godina prošlog veka na taj način dopunjuje u najboljem svetlu.
Drugoj i šestoj fazi zajednički imenitelj je Ulica Svetozara Markovića. Nju karakteriše pet kuća balkanske arhitekture orijentalnog tipa na strani Osnovne škole „Radoje Domanović”. Urbanističko planskom dokumentacijom za tu zonu definisana je maksimalna spratnost objekata koji se mogu graditi sa prizemljem, pet spratova i povučenim šestim spratom, uz ambijentalnu zaštitu.
Po Zakonu o kulturnim dobrima, te kuće su pod zaštitom i niko ih ne sme srušiti. U praksi to znači da se oko njih može graditi po planu, a da se kuće ne smeju ni dograđivati ni nadgrađivati. Jedina zaštita koja za njih realno postoji je zaštita kroz sanaciju koju izrađuje Zavod za zaštitu spomenika kulture Kragujevac . Međutim, to malo vredi, jer Srbija još uvek nema zakon po kojem se oni koji ulažu u obnovu istorijskog nasleđa oslobađaju poreza ili dodatno subvencionišu, što bi i te kako pomoglo vlasnicima da objekte makar iznutra prilagode svojim potrebama, ali i da uz pomoć subvencija pristupe hitnim sanacijama i to ne samo u slučajevima kada se desi neka vanredna šteta na objektu.
Umesto jedinstvene etno celine sa šumadijskim kućama, ukoliko se nešto hitno ne preduzme, turisti će ubuduće posetu ovoj ulici započinjati sa kućom Sime Milosavljevića Paštrmca, koja će uskoro biti okružena kondominijumom, usled čega će više ličiti na portirnicu tog bloka, nego na bogatu kuću Amidže, najodanijeg čoveka Miloša Obrenovića.
Obilazak će nadalje nastaviti preko zgarišta kuće Ilije Kolovića, viđenijeg čoveka u državi, narodnog poslanika i majora nagrađivanog od kralja Milana Obrenovića, ali i predsednika Francuske. On je kolegama lekarima u amanet ostavio Lekarsku komoru, (bio je podnosilac inicijative za „Kragujevački lekarski klub”), a njegova kuća danas je posle požara u neizlečivom stanju (uz „staklenac” iza nje, koji je dodatno vizuelno zagađuje) i bez inicijative i podrške sadašnje Regionalne lekarske komore za njenu obnovu.
Naredna u obilasku bila bi „Kosovska prizemuša”, kuća pored dograđenog dela Više ženske škole (danas Osnovne škole „Radoje Domanović”) koja retko kad izlazi iz senke objekta škole i koji za nju predstavlja kineski zid, pa tako za nju stvara nekvalitetno ambijentalno okruženje.
Sledeći u nizu je Denin konak koji predstavlja jedinu svetlu tačku te zone zbog kvaliteta arhitekture i primerenog rastojanja od objekata u okruženju.
I, konačno, obilazak bi se završio posetom kući prote Barjaktarevića koja ima višespratnu ambulantu za suseda i nalazi se na jedan metar od objekta ženskog dispanzera.
Važno je napomenuti da krivica za ta vizuelna zagušenja nije samo na jednoj strani! Ona nastaju pre svega uz činjenicu da ne postoji Studija koja bi analizirala sve parametre (urbanističke, zaštitarske, ali i pravne i ekonomske) i tako gradu predočila rešenje za urbanističko beznađe koje nas je snašlo, u kojem male šumadijske kuće postaju neprimereni „aneksi” višespratnicama, sa kojima nikako ne mogu naći vezu po stilu građenja i visini novih objekata u okruženju.
Poštovanje ograničenja izgradnje u ovoj zoni jedino se prepoznaje na parcelama preko puta O.Š. „Radoje Domanović”, na kojima su krajem prošlog veka izgrađeni novi prizemni objekti koji su projektovani inspirisani tipologijom zaštićenih objekata kuća Kneževine Srbije koje se nalaze sa druge strane ulice. Kako se gradnja višespratnica do tih prizemnih kuća sa strane prema budućoj Ulici Ljube Tadića intenzivira, slika urbanističkog haosa u ovoj ulici biće uskoro u ful HD rezoluciji .
Usled ovakvog vizuelnog zagušenja grad ispred sebe ima samo jedan instrument: rekonstrukciju ambijenta Kneževog dvora uz izmeštanje zaštićenih objekata iz Ulice Svetozara Markoviće (bar prva tri u nizu koja su najugroženija). Na taj način Kragujevac bi povratio dvor i dvorjane na autentičnu parcelu na kojoj je bio izgrađen Milošev dvor koji je porušen u bombardovanju Srbije na početku Drugog svetskog rata.
Postupak bi podrazumevao izradu Studije, izmenu planova, a zatim i rušenje objekta bivšeg Apelacionog suda (autentične lokacije Miloševog dvora). Privredna komora Kragujevca mogla bi da preuzme ulogu medijatora sa incijativom za obnovu dvora uz sinergiju sa privrednicima koji drže do svog renomea, a koji bi u ulozi sponzora – donatora direktno učestvovali u rekonstrukciji Miloševog dvora i tako bili u prilici da budu upisani kao zadužbinari za ovu pre svega kulturološku, a zatim i istorijsku obnovu. Ona bi takođe predstavljala i značajan privredni poduhvat, koji bi nadalje posredno pospešio turističku ponudu grada.
Pored nekoliko kuća iz Ulice Svetozara Markovića, u ovu zonu bi svakako bilo poželjno premestiti i kuću vojvode Petra Tucakovića (iz Bulevara Kneza Miloša), ali i Tatar konak koji se nalazi preko puta Tržnice.
Kragujevac je u decembru posetilo 4.000 turista, od kojih su retki krenuli put zone kuća Kneževine Srbije, sem ako nisu ogladneli i tako završili u podrumu Deninog konaka, pa je jasno da vremena za gubljenje više nema. Kragujevcu je, to je sada sasvim jasno, hitno potreban domaćin koji će mu vratiti dvor, ali i dostojno predstaviti kuće Kneževine Srbije, koje će ga promovisati sa svojom bogatom istorijom za sve domaće i strane turiste koji posećuju Srbiju i Kragujevac.
Imati „Milošev venac” bez Miloševog dvora je kao deo lošeg vica, u kojem ulogu dvora decenijama glumi Amidžin konak, Amidže „portira” s početka teksta i početka Ulice Svetozara Markovića.
