Mihel Anhel Asturias je bio veliki gvatemalski književnik, koji je 1967. godine dobio Nobelovu nagradu, još pre latinoameričkog buma u književnosti, te nije toliko poznat. Asturias je odrastao u vreme diktatora Kabrere, te je dobro poznavao tu vrstu vladavine i opisivao ju je u svojim knjigama, od kojih izdvajamo „Zelenog papuˮ, roman u kome on prikazuje diktatora koji se patološki boji smrti, ne može da gleda sahrane kad prolaze, a kamoli da odaje počast svojim preminulim saradnicima. Taj detalj se pamti pošto je veoma psihološki zasnovan. Jer, diktator je svemoćan u svojoj zemlji, može šta hoće da uradi sa bilo kim, ali je i dalje smrtan, smrt ne može da pobedi.
Zadrti komunisti i sada pričaju kako je Staljin bio komunistički asketa – spavao je na vojničkom krevetu, a ustvari on se bojao da mu se atentator ne sakrije ispod normalnog, građanskog kreveta, te je koristio vojnički, pošto se on sastoji od nekoliko metalnih šipki, te je teže sakriti se ispod njih. Ima ona priča koja je deo komunističkog folklora da je Staljin, u vreme rezolucije Inforbiroa, stalno slao atentatore da ubiju Tita. Posle nekoliko neuspelih pokušaja Tito je diplomatskim kanalima poručio Staljinu da prestane da šalje atentatore, jer ako on pošalje atentatore to će da bude samo jednom (bio je blefer, kao da je bio Srbin). Onda su prestali ti pokušaji atentata na Tita.
Hitler, na koga je vršeno mnogo bezuspešnih atentata više se bojao Musolinijeve sudbine (Musolinijev leš je, zajedno sa lešom njegove ljubavnice Klare Petači, pošto su ih streljali italijanski partizani, naglavačke obešen na trgu u Milanu, gde se narod iživljavao nad njima), te je naredio da spale njegovo i telo Eve Braun, kada su izvršili samoubistvo 1945. godine.
Daćemo vam jednu priručnu definiciju vladavina u 20. veku: demokratski izabran predsednik jeste neko ko, pošto ga izaberu, vlada četiri-pet godina i potom, eventualno, bude izabran na još jedan mandat, posle koga piše memoare, silazi sa javne scene. Diktator je neko ko bude jednom izabran i onda vlada do kraja života.
I naš autokrata se boji da ga ne ubiju (setite se samo svih fabrikovanih pretnji), ali se još više boji sudbine svog prethodnika u autoritarizmu. Predsednik Vučić se kao zmije u procepu boji Miloševićeve sudbine. Zato je priredio onaj osmočasovni šou u Ljuboviji. Jer, da parafraziramo Miloša Obrenovića, ako se narod šeta „popuštajˮ, pošto ne želiš da te proteraju kao Miloševića.
Opozicija je požurila da taj događaj proglasi za debakl, jer je tamo bilo elemenata SNS-ovske kuhinje: odabrani sagovornici i iz redova SNS-a i iz opozicije, predsednikovo patroniziranje, naročito opozicionih sagovornika, sa tom razlikom što nije bilo potpunog moralnog ubijanja oponenata, tipa „ljudske sramoteˮ. Pored toga, ostavljen je prostor za neke pregovore sa predstavnicima Rio Tinta, te narod nije stavljen pred neopozive odluke neprikosnovenog oca nacije (TATA SERBATA), već ima fingiranje dijaloga. Već smo pričali o tigru koji se pretvorio u malu macu! Plaši se on razvoja događaja, pošto je svestan da pobuna protiv Rio Tinta nije kao prethodna masovna okupljanja, jer se tu digla kuka i motika.
Srbija je, da parafraziramo Desanku Maksimović, jedna zemlja malograđana na brdovitom Balkanu. Jer smo mi iz istorijskih razloga preskočili prirodan put formiranja građanskog sloja (što se veoma pregledno prikazuje u romanu „Traganje za iščezlim vremenomˮ Marsela Prusta). Naime, visoka buržoazija uči se ponašanju kopirajući plemstvo koje gubi svoju političku moć, dok sitna buržoazija imitira krupnu buržoaziju i tako sve do radničke klase. Znate onu priču o tome kako je postala reč „snobˮ. Kad je visoka buržoazija počela da školuje svoju decu na Oksfordu i Kembridžu postojao je običaj da se uz imena studenata pišu plemićke titule, na primer, Džon Klejton, lord Grejstok, a uz imena pripadnika buržoazije pisalo je sine nobility, bez plemstva, pa je onda to skraćeno u „snobˮ.
Pošto smo mi ostali bez plemstva posle pada Smedereva 1459. godine, nismo imali od koga da učimo, te se naš građanski sloj formirao od seljaka koji su imitirali trgovački sloj po gradovima. Taj trgovački sloj je imitirao tursko plemstvo (o tome nam svedoči celokupno delo Bore Stankovića), koje je bilo mnogo manje sofisticirano od našeg, a naročito od evropskog. Tako smo dobili malograđanski sloj koji je još uvek dominantan u Srbiji.
Naime, kad ne razumeš nešto, ti ga prezireš (Kjerkegor – „malograđanin prezire ono što ne razumeˮ), pa kako ne znaš i ne razumeš manire plemstva, ti ih samo fingiraš. Šalješ decu na škole, ne razumevajući zašto, a oni ti se vraćaju sa dekadentnim pogledom na svet, a da pre dekadencije nisu prošli ni kroz jednu civilizacijsku fazu. Tako se formira „građanskiˮ sloj, koji je samo obrisao ono „maloˮ u „malo-građaninˮ. Ipak se tu nađu pojedinci koji počinju da traže nešto više od puke forme, počinju da čitaju, da pišu i formiraju tanku pokoricu stvarno građanskog, koje je slabo, neshvaćeno, zahvaćeno „zapadnjačkom rekomˮ.
Dakle, ovo nije građanska Srbija s kojom su malograđani okupljeni oko SNS-a dosad brisali patos. Jer će lukavi malograđanin (a suština lukavstva je da samo gleda svoj interes) uvek da prevede žednog preko vode i najumnijeg građanina. To je, „treći staležˮ, seljačka Srbija sa kojom veliki manipulator dosad nije imao potrebe da se obračunava, a seljak je lukaviji od malograđanina. I ma koliko delovao samuvereno, a uspeva da odglumi nadmoć, jer autokrata svoju snagu dobija od vere naroda u njega (on još uvek veruje da je ima, mada instiktivno oseća da je ona poljuljana), on sve više gubi tlo pod nogama. Zato je u nebranom grožđu i spasava ga jedino to što po Ustavu nema pravo da se više kandiduje za predsednika, jer bi njegova pobeda 2027. bila dovedena u pitanje.
Piše: Vladimir M. Ristić
