Mnogi us primeri, a vala i mnogo knjiga napisano na temu zašto neko ko nečemu ne pripada ima stravičnu želju da postane, ne samo deo toga, nego i da postane glavni u tome. Razni učeni ljudi su se bavili tom pojavom i nekako su svi putevi vodili ka kompleksima iz mladosti.
Najviše takvih ljudi zainteresovano je za oblasti koje daju određenu moć, a među njima najzastupljenija je politika.U nju se ljudi, nažalost, ogromnom većinom uključuju iz razloga lečenja kompleksa, frustracija koje su doživeli u životu i osećaja nebitnosti u svom odrastanju kada ni jednim svojim kvalitetom nisu mogli privući pažnju na sebe, niti biti bitni u svom okruženju. Te frustracije iz mladosti su jake, strašne i obično ostavljaju neizbrisive posledice u budućnosti.
Druga grupa ljudi koji se takođe uključuju u politiku su oni koji su doseljenici u gradove u kojima žive. Oni su možda još i beskrupulozniji u ostvarivanju svojih ciljeva, a ciljevi su im isti kao i kod prve grupe – postati neko i nešto u gradu u koji su se doselili. A to je najlakše preko politike jer za to nisu potrebna neka znanja, već samo imati talenat slepe poslušnosti za sprovođenje odluka koje se donose na drugom mestu. Ovde ne smemo zanemariti i saznanje odakle su došli, jer neuspehom u novom gradu morali bi da se vrate na svoje pašnjake i život u ruralnim sredinama.
Želja da vladaju, da budu neki bitni faktor u tom gradu koji faktički ne osećaju, je strašna pokretačka snaga za te ljude. Na tom putu su spremni na sve, jer se vode krilaticom da cilj opravdava sredstvo. Znaju da „ne pripadaju” tom gradu, da u njemu nemaju „svoja mesta” na kojima su se kao deca igrali, svoja obdaništa i škole, da nemaju mesto gde su prvu ljubav osetili i pored koga uvek sa osmehom prolaze. Znaju da su patnje i veselja kroz koja je taj grad prolazio nepoznanica za njih. Znaju, jednostavno, da ne razumeju taj grad, ali je sve to nebitno za njih, bitan je samo „cilj“ kome teže, cilj da postanu neko ko vlada tim gradom i ko je bitna osoba, a valjda sve ostalo će usput naučiti.
Ali to ne ide baš tako, ne ide jer kad neke stvari „preskočiš” u životu nikada ih ne možeš nadoknaditi. I onda taj grad počinje da pati, počinju na njemu da se pojavljuju otvorene rane, počinje da krvari. Uništava se infrastruktura grada koja je njegova žila kucavica.
Uništavaju se parkovi, zelene površine, ruše zgrade koje su znak prepoznavanja grada, jer to njima ništa ne znači. U tim parkovima njih nisu njihove bake i deke šetali, na tim zelenim površinama nisu igrali jurke, žmurke, fudbal, nisu igrali sve one dečje igre bez kojih se čovek ne može postati.
Uništavaju se zdanja i grade zgrade radi sticanja profita koji će pokrpiti njihovu nesposobnost vođenja grada, a u svemu tome najverovatnije ima i lične koristi. Ali to njima nije bitno jer ne osećaju patnju grada zbog toga. Osećaju samo zadovoljstvo zbog funkcije koja njima daje bitnost tog trenutka.
Uživaju u pozivima na veselja i slave kod ljudi kojima znači samo njihova funkcija, da bi tu svoju gordost hranili. Znaju oni da, ih, kada više ne budu na funkciji, ti ljudi nikada više pozvati neće, jer oni tu i ne pripadaju, pripada samo njihova funkcija. Ali njima to nije bitno, žive život bitnosti koju im taj trenutak donosi.
A onda se ide i dalje, jer oni taj grad ne osećaju, podsvest rodnog kraja ih muči, javlja se sa vremena na vreme i remeti taj cilj koji su dosegnuli. Počinje strašna nelagoda življenja u „tuđem telu“, svaki dan postaje težak, nezadovoljstvo raste i počinje osećaj depresije.
Depresije koja je sve jača i koja se mora lečiti. A „lek“ za koji se hvataju nije da se oni promene i pokušaju da osete grad, da barem oko sebe okupe ljude koji oseću grad pa ih počnu slušati, ali ne, njihov lek je da promene grad, da naprave od tog grada svoj zavičaj, da bi ih ta depresija napustila.
Tako smo i svedoci dešavanja u našem gradu. Objaviše na sajtu grada da je „potpisan Memorandum povodom otvaranja Zavičajnog kluba „Kosovo i Metohija“ u Kragujevcu. Da je u okviru kulturno – umetničke manifestacije „Kolašin u Kragujevcu 2024.“ koja je organizovana na Šumadija sajmu, potpisan Memorandum povodom otvaranja Zavičajnog kluba „Kosovo i Metohija“. Memorandum su potpisali gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić, v.d. zamenika direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Borislav Tajić i predstavnici opština sa severa Kosova: Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i Kosovska Mitrovica. Cilj otvaranja Zavičajnog kluba je pružanje podrške i pomoći interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije koji žive u Kragujevcu, kao i licima srpske i nealbanske nacionalnosti koji žive na prostoru Kosova i Metohije.”
Sve je to lepo napisano i lepo zvuči, ali nažalost pokušaj od našeg grada, od našeg Kragujevca, pravljenje zavičajnog kraja je dobio novu dimenziju, dobio je nov zalet kome je cilj jasan. Na nama je da li ćemo to dozvoliti, da li ćemo pristati da se genotip i fenotip (koji je je već ozbiljno narušen) našeg Kragujevca promeni. Što bi rekli, oni rade kako najbolje umeju, a mi bi se morali usprotiviti tome, da se ne bi svelo na onu Balaševićevu: „Krivi smo mi, mi što smo ih pustili!“
