Kažu, kad je čovek pod stresom primat nad njegovim reakcijama i tumačenju događaja uzima primitivni deo njegovog mozga. Zato što je stariji. I zbog toga, prirodno, događaje najčešće tumači preopširno, nejasno i na pogrešan način. Isto se dešava i sa tumačenjem tragičnih događaje na novosadskoj železničkoj stanici, 1. novembra prošle godine.
Ovakvom stanju dodatno doprinosi i komplikuje situaciju način prikazivanja, obim i složenost velikog broja dokumentacije koja je do sada javno prikazana u desetak zatvorenih „prepunih registaraˮ i u tri dela. Osim toga, celu situaciju čini posebno složenom i to što su svi podaci u vezi rekonstrukcije Železničke stanice dati u sklopu celokupnog Projekta izgradnje pruge i infrastrukture Beograd – Subotica, sa hiljadama nesistematizovanih podataka, umesto da budu izdvojeni projektantski separati. I, na kraju, stanje u vezi dokumentacije čini najsloženijim i nepoznavanje Zakona o planiranju i izgradnji Republike Srbije.
Iz tih razloga je veoma teško ili gotovo nemoguće i za najveće eksperte, u skraćenom vremenskom periodu, iz objavljene dokumentacije izvući prave, precizne i validne podatke o uzroku tragedije potrebne tužilaštvu.
U takvoj situaciji izlaz treba tražiti u drugačijem pristupu prikazivanja dokumentacije. Stručna javnost treba jasno da precizira, napravi pojednostavljen i jasan spisak, sa rednim brojem, bez komentara, naziv svih potrebnih dokumenata i podataka koji zadovoljavaju nivo interesovanja javnosti. Ministarstvo bi time bolje „razumeloˮ šta se od njega traži. Ujedno i javnost bi imala jasniju predstavu šta je od dokumentacije dato, a šta nije. A iz javne upotrebe bile bi eliminisane formulacije „sve smo daliˮ, jedne strane, ili „ništa nije datoˮ, druge.
Izrada tako detaljnog „spiskaˮ, sistematizovanog i bez tekstualnih obrazloženja, za stručnu javnost ne predstavlja nikakav problem. Struka je već iz objavljene dokumentacije uočila veliki broj nedostajuće dokumentacije, pa i ono što je trebalo uraditi, a šta nije. Treba je samo sistematizovati,
Primer: u arhivi grada Novog Sada nije pronađen originalan projekat iz 1964. godine. To znači da je trebalo uraditi projekat zatečenog stanja sa stručnom revizijom, zato što se sva ostala dokumentacija oslanja se na ovaj dokumenat. Ostala tehnoekonomska dokumntacija takođe nije urađena ili nije validna: projektni zadatak overen od strane investitora, idejno rešenje (IDR) za dobijanje lokacijskih uslova, idejni projekat sa studijim opravdanost (IDP), projekat za dobijanje građevinske dozvole (PGD), elaborat zaštite PPZ, studija uticaja na životnu sredinu i sl.
Pokazao se sumnjiv i najvažniji dokumenat, projekat za izvođenje (PZI) koji daje detaljnu fizionomiju radova(!), predmer i predračun materijala i radova, cenu opreme i sl. U našem slučaju to je cifra 418.893.436 dinara, odnosno, 3.565.050 evra, po kursu od 117,5 dinara.
Izradu celokupne projektne dokumentacije paralelno prate i problemi u drugim oblastima. Posebno u implementaciji projekata. To je siva zona aktivnosti, najviše vezana za izbor izvođeča, podizvođača, ugovaranje, za stručnu spremu učesnika u realizaciji projekata, posedovanje odgovarajućih licenci, legalizovanje dokumentacije preko Centralne evidencije projekata (CEOP), izbor stručnih revidenata, nadzora, iskustvo i licence izvođača i podizvođača radova, saglasnosti lokalne zajednice ili dozvole Ministarstva za početak i završetak radova, stručni, republički i lokalni inspekcijski nadzor, dozvole za upotrebu i sl.
U nedostatku toliko navedenih pojedinosti da se zaključiti da se rekonstrukcija, u stvari, obavljala na jednom nelegalnom gradilištu.
I kada se izmešaju sve karte, otvaraju se nova pitanja u tumačenju uzroka tragedije. Primer: Zakon sve aktivnosti na implementaciji projekata prikazuje u dva dela („po visiniˮ). Projekti manje složenosti (i manje finansijske vrednosti) za koju saglasnosti i ostale dozvole daje lokalna samouprava i projekti veće složenosti (i veće finansijske vrednosti) koje daje Ministarstvo. U ovom delu Zakona u praksi se pojavljuju ozbiljni problemi tumačenja ove podele.
Umesto da Ministarstvo bude samo kontrolni organ sprovođenja velikih projekata i pomoć investitoru, ono „preuzimaˮ sve ingerencije celokupne procedure izrade, a time i sve one složene faze za koje treba struka, iskustvo i znanje, a koje Ministarstvo ne poseduje. Uz to, Ministarstvo umesto investitora diže kredite, raspoređuje pare od međunarodnih izvora finansiranja, bira „posrednoˮ projektantske kuće, bira izvođače radova, podizvođače, nadzor, „preskačeˮ raspisivanje tendera i sl. A sve to nije u njegovoj ingerenciji.
Desilo se tako da Ministarstvo po zakonskoj proceduri nije izdavalo ni jednu dozvolu za izvođenju radova. I tu bi javni tužilac trebao obratiti posebnu pažnju, u smislu koje su profesije i zanimanja do sada lišene slobode, iz razloga što po ovom sistemu na proslavu završetka radova idu predstavnici ministarstava i države, a odgovornost za eventualni neuspeh snose oni koji „mešaju malterˮ.
Pre zaključka još jedno objašnjenje u oblasti identifikacije uzroka tragedije. Sva mišljenja ukazuju da je uzrok tragedije korozija nosača, debljina betona, težina stakla i aluminijumske konstrukcije, starost, statika i sl. Drugim rečima, uzroci se identifikuju kao fizička degradacija objekta.
Je li tako?
Zaključak: navedene pojave nisu uzroci, već posledice. I njih treba eliminisati iz upotrebe. A uzroke treba tražiti u nizu pojedinačnih, organizacionih i drugih sistemskih propusta ljudi koji su tokom vremena bili prisutni pre tragičnog događaja. Znači, uzrok tragedije nije fizička degradacija objekta, već degradacija čovekovog mozga, znanja, struke i degradacija procedure koju propisuje Zakon. Ako hoćemo i degradacija morala.
I tu treba tražiti prava odgovorna imena.
Na kraju, ovaj tekst ima i jedan drugi smisao, važan za direktora „Energetikeˮ Kragujevac, gradonačelnika i Gradsku upravu. Oni negiraju svoju odgovornost, iako se propusti dešavaju u „njihovomˮ dvorištu. Kažu, to radi Vlada. A po svemu sudeći, izgradnja nove kotlarnice na prirodni gas u „Energeticiˮ pretprošle godine, u aranžmanu Ministarstva za životnu sredinu, bila je identična ili jako slična onoj koja je rađena na železničkoj stanici u Novom Sadu. I po proceduri i po degradaciji svih vrsta, veoma stručnijih kadrova „Energetikeˮ. Samo sada u aranžmanu drugog Ministarstva. I sa jednog drugog posebno opasnog i važnog aspekta radi se o velikoj instalisanoj snazi izvora toplote preko 100 MW i jako zapaljivom i eksplozivnom energentu. I funkcioniše, takođe, bez upotrebne dozvole.
Uzrok tragedije nije fizička degradacija objekta, već degradacija čovekovog mozga, znanja, struke i degradacija procedure koju propisuje Zakon. Ako hoćemo i degradacija morala
Piše: dr Marin Ivošev (Autor je diplomirani mašinski inženjer i redovni član Inženjerske akademije Srbije)
