Ima jedna stara poslovica koja može da nam bliže objasni stanje u našem društvu:
„Ako ti jedan čovek kaže da si magarac, ne obraćaj pažnju, ako ti više njih kažu da si magarac, okreni se i pogledaj da li ostavljaš tragove kopita u pesku, ali ako ti svi kažu da si magarac, odmah trči i kupi sedlo”.
Sastavi se, evo, već deset meseci od dana kada većina stanovnika Srbije poručuje aktuelnoj vlasti da nema legitimitet da vlada, ali ona uporno pokušava da opstane na vlasti. U početku, sa raznim marifetlucima, a trenutno sa ogromnim kršenjem zakona i uspostavljanjem totalitarnog režima. Sprega vlasti, pravosudnih organa, policije, medija, paravojnih i kriminalnih organizacija dostigla je nivo na kome bi pozavideli pojedini diktatori, a kamoli totalitarne vođe. Sve to izgleda kao jedno beznadežno stanje u kome običnom građaninu nije ostavljena nikakva nada da može doći do promene takvog režima, ali u praksi je sve to mnogo drugačije.
Kada neki režim dođe do takvog stadijuma znači da je iskoristio sve svoje resurse i da ne može da posegne ni za čim više da bi opstao na vlasti. Što bi rekli, on je sve svoje adute izbacio na sto, a građani nisu, jer svakim danom povećavanjem broja nezadovoljnih, koji su pobedili strah i javno na protestima negoduju protiv toga, dovode taj režim u bezizlaznu situaciju, dovode ga do njegovog kraja. Da je ta sprega dovoljna onda se ne bi ljudi vodali po nekim beskorisnim mitinzima koji služe samo za hrabrenje samoga sebe i održavanja privida kontrole u državi.
Taj privid kontrole je usmeren samo na one koji i dalje podržavaju sistem iz ličnih razloga – produženja ugovora na određeno, privilegija koje nezasluženo dobijaju, ne pokretanja postupaka za one koji krše zakon itd, dok kod drugih samo učvršćuje onaj ideal zbog koga su krenuli u javno iskazivanje nezadovoljstva.
Režim je odavno shvatio ko su ti ljudi, većinski, koji ga održavaju na vlasti: penzioneri i ljudi sa najmanjim primanjima. Režim celokupnu taktiku opstanka na vlasti usmerava na zadovoljenje te dve grupe ljudi. Povećavaju se penzije i minimalna cena rada. Rekli bi, to su dobra rešenja za svaku državu, a ne samo za našu, ali moramo shvatiti razloge toga, naravno ti razlozi nisu ni malo ekonomski.
U jednoj državi u kojoj je proizvodnja zamrla, privatni sektor ugušen nametima koje ne može da izdrži, bezobzirna pljačka koja je omča oko vrata države, ovakva povećanja su samo ubrzanje do neminovnog kraha. Faktički, ekonomija Srbije je sada u padu kao kada se na liftu otkači sajla.
Povećanje minimalne zarade dovodi do više efekata, naravno negativnih, jer ne ide iz realnog sektora nego nametnutim rešenjem. Država je tim potezom povećala poresku osnovicu, tako da će veći priliv biti u budžet, ali to ne može ni ona sama da izdrži, a kamoli privatni sektor. To povećanje u državnim preduzećima će se delom nadoknaditi iz povećanja poreza, ali kako privatni sektor da nadomesti ta povećanja kada se nalaze na rubu egzistencije?
Takođe, to povećanje minimalne plate dovodi do kompresije zarada, odnosno povećava se samo minimalna plata, a ostale plate ostaju iste, jer ni država niti privatni sektor ne mogu to da prate povećavanjem plata ostalih zaposlenih, tako da dolazimo do nonsensa da se ljudi sa srednjom školom, najnižim pozicijama i sa najnižim primanjima približavaju ljudima sa fakultetima i odgovornim pozicijama u firmama. To dovodi do nezadovoljstva kako srednjeg, tako i najvišeg nivoa zaposlenih u firmama. Samo nezadovoljstvo će vrlo brzo uticati i na samo poslovanje te firme, naravno u negativnoj konataciji. Nažalost, toga je svestan i onaj koji uvodi ove mere i zato njima nedvosmisleno poručuje da se „odrekao“ tog sloja u društvu jer na njega ne može da utiče svojim manipulacijama.
Razmotrićemo i donošenje novog Zakona o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnostima, jer taj Zakon govori o mnogo čemu. Na svaki zakon se mora gledati iz više uglova, a jedan od najbitnijih je vreme donošenja. Donošenje ovog Zakona o legalizaciji objekata ima dva osnovna aspekta. Jedan je legalizacija kršenja zakona, a drugi pritisak banaka za povećanje tržišta, tj za mogućnost hipotekarnog zaduživanja i prometa tih objekata, a sve u smislu većeg zaduživanja građana koji će sa tim većim opterećenjem biti lojalniji vlasti jer neće smeti da rizikuju svoje poslove ma kakvi oni bili.
Broj poslušnika se enormno povećava, tačnije broj onih koji direktno zavisi od vlasti. Možda i najstrašnija konskevenca ovog Zakona je pokazivanje ljudima da oni što krše zakon ne samo da ne odgovaraju, nego i bolje prolaze jer će ovim Zakonom legalizacije objekta manje plaćati nego oni što su zakonski gradili objekte. To je svojevrstan signal celokupnom društvu, a naročito onima koji sada beskrupulozno krše zakone, ne da neće snositi odgovornost, već da će da budu nagrađeni za to.
Da sve ne bude crno, ovaj Zakon ima i jednu dobru stranu, a to je da je u vrhu vlasti panika i da ne znaju kako će se dalje razvijati njihov opstanak, pa onda brže bolje da se obavi legalizacija njihovih krađa. Ovaj Zakon je mogao i ranije da stupi na snagu, ali je vlast onda bila stabilna i imala je „preča” posla. Tako da je ovo još jedan ozbiljan signal da je „nešto mngo trulo u državi Danskoj” i da se ne zna dokle će to trulo moći da izdrži.
