Poznati glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić poslao je prethodnih dana jednu veoma emotivnu poruku, istovremeno i apel, kako je naveo, „gradskim ocima grada Kragujevca”.
– Poštovani, nedavno se navršilo pet godina od kada nas je napustio veličanstveni umetnik, veliki glumac i neponovljivo divan čovek, drug, prijatelj i brat, znameniti Kragujevčanin Mirko Babić, nezaboravni Dragojlo u TV seriji ’Selo gori’, koja se ovih dana ponovo reprizira na RTS-u. NJegov impozantni glumački opus ostaje večna i trajna vrednost u teatarskoj, filmskoj i televizijskoj baštini Kragujevca, Šumadije i celog srpskog roda. Nemo’ da se ljutite, uvaženi zvaničnici grada Kragujevca, ali vas moram prozvati i podsetiti šta ste obećali na odru velikana, onog kišnog novembra 2020. godine, kada smo se opraštali od dragog Mirkeca, da će vrlo brzo jedna od najlepših ulica u gradu, kome je posvetio svoj život – poneti ime Mirka Babića. Pet godina je prošlo – ništa se nije desilo. Zbog toga vas pozivam i molim da ispunite dati zavet. Ovo činim dobronamerno ne nabijajući vam na nos ni nemar ni amneziju. Naprotiv, rado ću se odazvati pozivu da u danu promocije Ulice Mirka Babića budem u Kragujevcu zajedno sa vama, kolegama i poštovaocima lika i dela našeg Mirka, ponovo oživimo sećanje na njega i njegovu izuzetnost.
Da li će „gradski oci grada Kragujevcaˮ uvažiti Bajićev apel, ako su ga uopšte pročitali, ne bismo da nagađamo. A da je veliki Mirko Babić, prvak kragujevačkog pozorišta, prvi član ansambla sa završenom beogradskom Akademijom i, pre svega, prepoznatljiv po brojnim i raznorodnim glumačkim ulogama, zaslužio da u svom gradu ima neko trajno obeležje, pa bio to i naziv ulice – nikome ne može da bude ni najmanje sporno. Pa ni gradskim ocima koji o svemu odlučuju.
Gde su drugi glumci
Apel Radoša Bajića, međutim, stavlja na tapet i pitanje trajnih obeležja kao znaka sećanja i na druge velikane nekada Teatra „Joakim Vujićˮ, danas Knjaževsko srpskog teatra. Bar u nazivima ulica koji su dati po njihovim imenima.
Listajući dostupne adresare i imenike dolazimo do podatka da su samo dve ulice nazvane po glumcima koji su posle Drugog svetskog rata svoju umetničku karijeru ostvarili u kragujevačkom pozorištu. Reč je o ulicama Mile i Rajka Stojadinovića i Ljubomira Ubavkića Pendule. Mila je bila vrhunska glumica, Rajko glumac i predani istraživač istorije kragujevačkog teatra, a Pendula je svakako dobro poznat većini Kragujevčana.
A ko do sada nije dobio „svojuˮ ulicu?
Neka na prvom mestu bude bard Teatra Ljubomir Ljuba Kovačević, čija je stogodišnjica rođenja obeležena prošle godine. Tu su zatim Budimir Buda Jeremić, Miodrag Mile Marić, Vladan Savić, Bruno Rajić, Nemanja Severinski, Mileva Žikić, Jovan Mišković, Miodrag Jurišić, Nenad Neša Milovanović, Bratislav Keša Slavković… Pobrojeni su samo oni po ovlaš sećanju autora teksta, a to svakako nisu svi pozorišni velikani Kragujevca.
Osim glumaca, trajnog sećanja na način kojim se bavimo nemaju ni dugogodišnji reditelj i neko vreme upravnik Teatra Petar Govedarović, vrhunski scenograf i kostimograf Sava Baračkov, pozorišni slikar Mojsije Popović. Uvaženi čitaoče, dodaj i ostale koji su nehotice preskočeni.
Ako u Kragujevcu postoje ulice, na primer, Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Miodraga Petrovića Čkalje, što je opravdano i sasvim zasluženo, a nađeno je mesto i za Čarli Čaplina, zašto su zaobiđeni pozorišni poslenici koji su kragujevački Teatar dizali na visoke umetničke nivoe?
Dobro je što se kroz nazive ulica čuva sećanje na neke glumce koji su blistave karijere počinjali „na daskamaˮ u Kragujevcu, pa nastavljali mahom u Beogradu, bilo da su ovde rođeni ili ih je u mladosti „put naneo u ovaj grad. Nažalost, po njima su imena dobile samo dve ulice – Mije Aleksića i Slobodana Cicija Perovića. Ulica Ljube Tadića postoji već godinama, ali samo na papiru. Ona se tek sada proseca od Ulice Zorana Đinđića između Svetozara Markovića i Nikole Pašića, prvobitno je trebalo da vodi do iza Ureda, a dokle će stići to ćemo tek da vidimo, jer su u tom delu grada načičkane nove višespratnice, pa taj potez arhitekte u žargonu zovu „kanjoniˮ?
Međutim, od poznatih iz glumačke fele koji su na ovaj ili onaj način bili vezani za Kragujevac u adresar ulica nisu upisani: glumačka diva Ljiljana Krstić, zatim Dragomir Felba (rođen u Skoplju, ali jedno vreme živeo i radio u Kragujevcu), Bogoljub Boba Dinić, Vasa Pantelić, Miodrag Andrić, poznatiji kao Ljuba Moljac (osim glume napisao je i scenario za poznati film „Pljačka trećeg rajhaˮ). Nema ni glumca Rastka Tadića, rođenog brata Ljube Tadića, a ni reditelja Branimira Torija Jankovića, koji je, između ostalog, bio scenarista i reditelj dva filma o kragujevačkoj tragediji 1941. godine, „Krvava bajkaˮ i „Zvezde su oči ratnikaˮ.
Nabrajanje svih ovih imena nije eksplicitna tvrdnja da po njima nužno treba da dobiju nazive neke ulice u Kragujevcu. Ovo je samo podsetnik na ličnosti sa oznakama KG koje su ostavile trag na kulturnoj sceni grada i Srbije, a kojima bi mogla da bude ukazana počast da dobiju „svojeˮ ulice. Odluke o tome trebalo bi da budu poverene stručnim i kompetentnim ljudima – kulturolozima, istoričarima, dobrim poznavaocima novije prošlosti i duha Kragujevca.
Mirko Đoković i Mališa Protić
Međutim, kada govorimo o poznatim Kragujevčanima i nazivima kragujevačkih ulica, knjiga ne može da spadne samo na ljude iz svere pozorišta i filma. Daleko od toga, povod ovog dela priče je apel Radoša Bajića, a krug ljudi sa naše „kaldrmeˮ koji zaslužuju trajno sećanje – mnogo je širi.
Kada smo na polju kulture, neopravdano su zaboravljena dvojica izuzetnih ljudi koji su delili u drugoj polovini prošlog veka. To su Miroslav Mirko Đoković i Mališa Protić. Prvi je bio dugogodišnji direktor kragujevačkog Doma omladine, a drugi je dugo vodio Kulturno-umetničko društvo „Abraševićˮ, ali nisu zaslužni po dugovečnosti svojih funkcija, već po tome što su kod njih stasali mnogi mladi koji su kasnije gradili uspešne profesionalne karijere. Dom omladine je šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka okupljao najznačajnije mlade Kragujevčane iz sveta savremene umetnosti (glumci Rade Marjanović, Gorica Popović, Branislav Jerinić, slikar Kepa Jelisijević, grupa „Smakˮ i mnoge druge), a iz „Abraševićaˮ su izašli mnogi vrhunski umetnici, poput Bore Dugića i Sonje Perišić, a društvo je pod vođstvom Mališe Protića osvojilo niz domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja.
Osim u matičnim kućama, trajnih obeležja za Đokovića i Protića u gradu nigde nema. Naravno, nema ni ulica po njihovim imenima.
Isto je i sa estradnim umetnicima. Bilo je najavljeno da će jedna gradska ulica biti nazvana po Predragu Gojkoviću Cunetu, koji je rođen i prve godine života proveo u Kragujevcu, ali u adresaru ulica nema njegovog imena. Zapravo, u tom adresaru od svih takozvanih „narodnjakaˮ sa visokim umetničkim vrednostima jedino nalazimo ime Vasilije Radojčić, rođene Kragujevčanke koja je naročito ovekovečila pesme iz vranjanskog kraja.
Zašto se, recimo, niko „nije setioˮ da bar nekoj uličici nadene ime Živana Milića, Kraguejvčanina iz naselja Palilule, za koga je napisano da je „poslednji trubadur i čuvar jedne muzičke tradicijeˮ, a to su starogradske pesme i romanse, samo jedna od njih je „Tiho, tiho, tamburašiˮ.
Nažalost, nedavno je preminuo i Živanov rođeni brat Ljuba Milić, po svojoj želji sahranjen je u najužem krugu porodice i prijatelja, a bio je jedan od osnivača grupe „Sedmorica mladih, svirao je trombon i bio aranžer većine pesama „večito mladihˮ.
Među osnivačima ove grupe, koja je ušla i u Ginisovu knjigu rekorda kao muzički sastav koji je 33 godine neprestano svirao zajedno, je i Kragujevčanin Branislav Todorović Kikere, bubnjar, preminuo vrlo mlad – još 1978. godine.
Treći Kragujevčanin iz izvornog sastava „Sedmorice mladihˮ je trubač Zoran Zarije Raković, među sugrađanima poznat po nadimku Micinac, koji je dobio zvanje „istaknuti umetnik Jugoslavijeˮ. Nažalost, ni jedan od trojice navedenih muzičara iz Kragujevca u rodnom gradu nema trajno obeležje. Bar u nazivu neke ulice.
Zaobiđeni pisci, naučnici, sportisti
Idemo na majstore pisane reči, bez ikakvog pravila u redosledu predstavljanja. Uvaženi pesnik bio je Borisav Bora Horvat, između ostalog i autor poeme „Usta svetilištaˮ za Veliki školski čas. Dora Petani Maksimović svoju svestranost pokazala je kao pesnikinja, esejista, prevodilac i profesor, a iz starije generacije ističe se Ljubiša Manojlović, osnivač i prvi urednik kragujevačkog lista „Svetlostˮ 1935. godine. Pred rat je radio kao dopisnik „Pravdeˮ i „Politikeˮ, a najduže je bio urednik beogradskog „Ježaˮ. Pisao je pripovetke, aforizme i satirične priče, feljtone, eseje…
Istaknuto mesto u jugoslovenskom novinarstvu imao je Kragujevčanin Dragoslav Rančić, veći deo karijere proveo je kao dopisnik „Politikeˮ iz Kine i važio je za odličnog poznavaoca ove zemlje. Dimitrije Dića Tadić, treći brat glumaca Tadić, bio je novinar i urednik „Svetlostiˮ, pa publicista i hroničar kragujevačkog sporta, autor poeme za Veliki školski čas, ugledna javna ličnost u kulturi i sportu.
Među nazivima ulica nema ni pesnika i romanopisca Zorana Petrovića, pesnika, pripovedača i prevodioca Vladimira Jagličića, pesnika Dimitrija Nikolajevića, a jedini iz spisateljske fele po kojima su ulice dobile imena su Vlada Bulatović Vib, vrhunski srpski satiričar i dugogodišnji urednik „Politikinog zabavnikaˮ i pesnik ovdašnji Slobodan Pavićević.
Jedan od poznatih kragujevačkih „parkanacaˮ bio je Andrej Mitrović, ali mnogo je poznatiji kao akademik, istoričar i dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Istaknuta istoričarka i kritičar aktuelne društvene prakse bila je Latinka Perović, prethodno sa epitetom „liberalˮ u Titovo vreme eliminisana iz političkog života. Ni ovo dvoje vrhunskih Kragujevčana u rodnom gradu nema neki trajni „podsetnikˮ.
Slično je i sa dvojicom naučnika koji su veći deo radnih biografija ispisali u Kragujevcu. Jedan je Dušan Simić, profesor Mašinskog fakulteta, poznati auto-konstruktor i sa predsednikom opštine Borivojem Petrovićem jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje Univerziteta 1976. (sledeće godine pola veka), pa potom i njegov rektor. A prvi rektor bio je dr Milan Vesović, takođe profesor Mašinskog fakulteta.
Iz akademske zajednice svakako dužnu pažnju zaslužuje rano preminuli dr Milosav Miša Kostić, ugledni fiziolog i profesor Medicinskog fakulteta, a ostale zaslužne ali skrajnute članove naučne elite – neka dopisuju sugrađani sa kulturom sećanja.
Kragujevac je imao i sportske velikane koji nisu više među živima, ali u adresaru nalazimo samo dvojicu po kojima se zove ulice. To su bokseri Dragoslav Jakovljević Babea i Stevica jubomirović Ciga, zasluženo, ali nema velikog boksera i sportskog učitelja Slavka Sorgića, Borisa Dugeca, trenera „Radničkogˮ iz blistavih godina, Vlade Lukovića, trenera koji je „stvorioˮ više vrhunskih atletičara.
Spisak uspešnih Kragujevčana koji su neizostavni deo istorije grada ovde nije iscrpljen, napravljen je „iz memorijeˮ jednog novinara i valjalo bi kada bi se okupila ekipa kompetentnih ljudi koji bi se ozbiljno pozabavili kulturom sećanja, pa neka se ona ispoljava i kroz nazive ulica. To je veoma jednostavna, ali i veoma javna i dostupna forma.
Bogu iza nogu
Ne ulazeći u proceduru kako se određuje ulica koja će poneti ime neke značajne ličnosti, očigledno je da se i u tome prave greške. Evo nekoliko primera za to.
Akademik Nikola Koka Janković, jedan od naših najpoznatijih vajara u drugoj polovini prošlog veka, poželeo je da svu svoju umetničku zaostavštinu podari rodnom gradu. Za tu namenu sagrađen je reprezentativni legat u univerzitskom kompleksu, ali njegovo ime dobila je ulica, bolje reći sokak „bogu iza noguˮ – kad se krene putem za Kraljevo, pa se prođu Korićani, pre skretanja za Drenovac je Ulica Nikole Koke Jankovića.
Druga likovna umetnica sa krštenicom iz Kragujevca, slikarka Olja Ivanjicki, dobila je ulicu takođe uz put za Kraljevo, kada se u Stanovu skrene levo preko pruge, pa se produži prema naselju Ćava. E, tu je u jednom slepom sokaku „smeštenaˮ velika Olja.
Glumac Dragomir Bojanić Gidra, u rodnom Kragujevcu prvo je završio zanat za preradu mesa, voća i povrća, pa tek potom stupio na pozorišne daske. Gidrina ulica, to je ustvari jedan seoski put, nalazi se u selu Baljkovac. Kažu da tamo ima Bojanića, ali ovaj Bojanić zaslužio je neki gospodstveniji drum.
Boris Aranđelović, čiji je glas obeležio grupu „Smakˮ, rođen je a i sahranjen u Beloševcu, ali ulica sa njegovim imenom je na sasvim drugoj strani od Kragujevca – u selu Resnik.
Poznati lekar Srećko Đorđević, profesor medicine i svojevremeno dekan fakulteta, dobio je ulicu u Opornici. Ako je već trebalo da bude selo, zašto nisu njegove Lužnice?
Pesniku Slobodanu Pavićeviću dodeljen je jedan sporedni put u selu Novi Milanovac. Njegovi porodični koreni jesu tamo, ali…
Kontra ovim pričama bila bi, recimo, odluka da se negde oko solitera „ipsilonˮ nađe bar jedno parče ulice i nadene joj se ime Dragoljuba Bakića, jer je upravo ovaj arhitekta projektovao najposebniju zgradu u Kragujevcu. Ili će sve ostati na onome „šta bi bilo kad bi biloˮ.
KAKO SE „KRSTEˮ ULICE
Svi mogu da daju predloge
Predlog za davanje naziva ulica mogu dati bukvalno svi – svaki pojedinac, organizacija, udruženje. Predlog, odnosno inicijativa za to, bilo da se radi o novoj ulici ili promeni naziva već postojeće, upućuje se Odboru za utvrđivanje predloga naziva ulica, trgova, gradskih četvrti… (to je stalno telo u Gradskoj upravi), koji može da potvrdi ili odbaci inicijativu. Ako je prihvati, šalje se nadležnom ministarstvu da bi se i ono saglasilo, pa kad se i ta stepenica preskoči – sve ide u Skupštinu grada na konačno odlučivanje.
Problem u ovoj proceduri je što se nadležni gradski Odbor formira na principu stranačkih kvota, proporcionalno skupštinskom sastavu odbornika, pa stoga to nije stručno, već političko telo. Da je stručno trebalo bi da bude sastavljeno od nezavisnih istoričara, kulturologa, etnologa i njegov zadatak bio bi ne samo da ocenjuje prispele predloge, već i da samo predlaže nove nazive ulica, posebno ako se oni daju po znamenitim ličnostima.
Piše: Miroslav Jovanović
