Svi svetskoistorijski događaji i ličnosti dešavaju se, takoreći, dvaput…, reči su koje se pripisuju Hegelu posle Marksovog citata, za koji ovaj ne navodi izvor. Zato mnogi misle da je to greška koju je Marks preuzeo od Engelsa.
Kako bilo, nama se desilo nešto dvaput. Pred Miloševićev pad mnogi su govorili „dobro, ovaj treba da ode, alo ko će da ga zameniˮ. I pojavio se Đinđić. Sada mnogi govore, „studentski pokret je jak, ali nema ko da ga povedeˮ. Pojaviće se, odgovarao sam im ja, imajući u vidu ne samo Đinđića, već i svetsku istoriju. Kad je Rimska republika bila u krizi, pojavila su se braća Grasi i produžili joj život za čitavo stoleće. I evo sada se, posle čuvenog govora sa terase Rektorata u Beogradu, pojavio rektor Đokić, koga su praktično ugurali u to vlastodršci i njihovi mediji, kao zrela politička ličnost.
Razlika je u tome što je Đinđić, mada i sam doktor nauka, bio već involviran u politiku, dok je Đokić dosad imao (veoma uspešnu) isključivo univerzitetsku karijeru – profesor je na Arhitektonskom fakultetu, rektor Beogradskog univerziteta u drugom mandatu. To nas podseća da kad se prave analogije u istoriji, odnos između jedne istorijske ličnosti i neke nove ličnosti koja se tek javlja nije odnos identiteta. NJihova sličnost se zasniva na sličnom mestu u istoriji, Svaki od njih je ličnost za sebe.
Ali, pazite, mesta su slična, ali ne identična. Obojica se nalaze na čelu pokreta protiv lične vlasti jednog čoveka (što su Grci nazivali tiranija), ali pred Đinđićem se nalazio Milošević, koji je bio kraj jednog niza sličnih vlastodržaca, u jednom autorativnom režimu izraslom iz dugogodišnjeg poništavanja ljudskih prava.
Milošević koji nas je uveo u rat sa NATO, u nezapamćenu hiperinflaciju, u izolovanost od sveta, ali nije bio uzurpator.
S druge strane, rektor Đokić, ima jednog hibridnog uzurpatora. Vlastodršca koji je obnovio metode komunističke vladavine u jednom društvu koje je, neosporno, kapitalističko, dobivši tako najstrašniji mogući hibrid. Ali, Đokić ima pomoć neverovatno samosvesne mase, studentskog pokreta. Osim toga on ima situaciju u kojoj su glasačke mase počele da proziru Kesedžijinu dvoličnost, tj. to što se on kune u očuvanje Kosova, a s druge strane sprovodi dosledno francusko-nemački plan, koji vodi Kosovo u nezavisnost. Kao da je Kosovo kuglica koja se nalazi ispod tri kutije šibica – čas ga vidiš, čas ga ne vidiš.
Na sličnom šibicarenju on je zasnovao i celu svoju vladavinu. Srbija je još uvek podeljeno društvo, mnogi ne mogu da prežale Miloševića. On je pridobijao ljubitelje komunističke ideje opšte uravnilovke, svaljujući sav teret nepravilnosti iz perioda tranzicije posle 2000. na pleća dosovske vlasti. Tako da svi ti ljudi gledaju na njega kao na borca protiv tranzicije, dok on, ne samo da nije prekinuo tranziciju, već uvodi liberalni kapitalizam (odavno prevaziđen u svetu). NJegova drskost, ili nepoznavanje ekonomije, ide toliko daleko da je na godišnjicu Đinđićeve smrti izjavio „šta je on to uradioˮ.
Đinđić je osnove za tranziciju Srbije, zajedno sa Mirkom Cvetkovićem, koji je bio ministar finansija u Koštuničinoj vladi, i još nekim ministrima (Dinkić, Đelić, da pomenemo samo neke), zasnovao tranzicionu ekonomiju, koju su koristili i naprednjaci kad su došli na vlast (oni nisu promenili ništa u srpskoj ekonomiji, sem što su uveli fiskalnu stabilizaciju, koja je bila značajna, ali i moguća zbog toga što su u tranziciji tek treće ili četvrte vlade stabilne, te su mogli da smanje plate i penzije, a da ne dođe do velikih nemira). I nastavili su Dinkićevu politiku privlačenja stranih investitora uz pomoć subvencija i davanja raznoraznih pogodnosti.
No, ta politika je bila razumna u vreme dovođenja „Fijataˮ, a sada se okreće protiv njih kao bumerang. Za poslednjih godinu dana bez posla je ostalo preko 8.500 radnika u stranim kompanijama koje su od države dobile 110 miliona evra subvencija. Najviše ljudi na ulici je završilo na jugu Srbije, oko 6.000. Ostatak, više od 2.500, otpušteno je u Vojvodini. A tolike subvencije su onemogućile podršku domaćoj privredi, te smo počeli i da padamo sa rastom.
Kesedžija, ne snađen, a besan, ruši sve kao slon u staklarskoj radnji. Sada pritiska univerzitete i N1 da bi ih neutralisao do izbora, a ne shvata da je internet glavno oruđe studenata. Osim toga, koristi izraelski špijunski softver da bi snimio pripadnike službi bezbednosti koji gledaju N1 i Novu. To samo pokazuje koliko mu se temelji tresu.
Bez N1 i Nove nećemo imati šta da gledamo, ali izbore će dobiti studenti koji idu od vrata do vrata i tako pokreću promene unutar glasačkog tela. Dakle, pitanje je kad će da da izbore. Počeo je već da vrda: „Ako se politička situacija u svetu pogorša, neću dati izbore na prolećeˮ, kao da je ikada i nameravao da ih da u to vreme. S druge strane, već omalovažava rektora Đokića, za svaki slučaj, i time započinje predizbornu kampanju. Nazivao ga je prvo „papomˮ, pa mu se to nije primilo, sad ga naziva „političaremˮ, sa ironičnom intonacijom.
Ali, zvezde mu nisu naklonjene. Pao je njegov prijatelj i oslonac Viktor Orban, jer je na izborima u Mađarskoj opoziciona „Tisaˮ dobila dvotrećinsku većinu u parlamentu. Studenti su odmah pitali – ko je sledeći (za pad)?
Piše: Vladimir M. Ristić
