Sudija sam i nije mi lako… Patim, jer to može biti svako. Ali, neću da kukam, jer me je životno iskustvo, naročito iskustvo rada u instituciji koja često ignoriše pravdu i ljudske vrednosti, naučilo da ljudska priroda nije ni idealna ni jednostavna. Sebe doživljavam kao antropološkog pesimistu humanističke provinijencije. To nije protivurečnost, već iskustvena i etička pozicija.
Antropološki pesimizam polazi od uverenja da ljudska priroda sadrži trajnu sklonost ka slabosti, agresiji, regresiji, konformizmu, samoobmanjivanju i samoopravdavanju, te da je moralni napredak izuzetak, eksces, a ako se ostvari, svakako nije linearan. Upravo zato, on ne znači odustajanje od humanističkih vrednosti, već sumnju da se one mogu ostvariti bez stalnog ličnog napora i spremnosti da se plati cena otpora. Kao bibliofil, zbog takvog pogleda na svet, oduvek su mi bili bliski pisci poput Pekića, Kiša, Tišme, Kamija, Levija – autora koji su ljudsku sklonost ka zlu sagledavali bez iluzije, ali nikada i bez moralne nelagode. U tom nizu, danas sasvim prirodno vidim i glasove poput Marčela i Borisa Dežulovića, koji u savremenom jeziku i kontekstu nastavljaju istu liniju: razobličavanje laži i nasilja normalizovanog kroz svakodnevicu.
U teorijskom smislu antropološki pesimizam ima prepoznatljivu trajektoriju. Od Hobsa, preko Gelena (verovatnog tvorca sintagme), pa do Hane Arent, provlači se ista nit: ljudsko ponašanje ne oblikuju prvenstveno zle namere, već sklonost prilagođavanju moći, konformizmu i racionalizaciji ćutanja na zlo. U tom kontinuitetu, antropološki pesimizam ne isključuje humanizam, već pokazuje koliko njegov opstanak zavisi od ličnog napora, naročito u društvu zarobljenih institucija.
Ovaj tekst je nastao kao reakcija na izbor sudija za Visoki savet sudstva, kao krovne profesionalne organizacije i može se čitati i kao pismo kolegama – saborcima iz neformalne grupe „Odbrana strukeˮ i svim drugim sudijama koji nisu glasali za režimske kandidate, već za „našeˮ, a koji suočeni sa ishodom izbora osećaju razočaranje, malodušnost ili možda i sumnju u smisao daljeg angažovanja.
Ovaj tekst se može čitati i kao pokušaj da se „porazˮ promisli bez ralativizacije i da se sačuva granica ispod koje ni pojedinac ni profesija ne bi smeli da pristanu. Iskustvo institucija u autoritarnim okolnostima potvrđuje osnovnu tezu antropološkog pesimizma: ljudi retko biraju zlo iz uverenja, naprotiv, često mu se prilagođavaju iz interesa ili straha. U praksi, to prilagođavanje ne poprima oblik velikih odluka, na primer iz ideoloških razloga, već se odvija kroz sitne, banalne, svakodnevne racionalizacije. Pristaje se na ucene, ćuti pred očiglednom nepravdom, polakomljuje se pred obećanjima karijernog napredovanja, ili se jednostavno bira da se „ne znaˮ, ili da se „ne interesujeˮ, bira se mir u profesionalnom životu. U tom procesu, lična sigurnost i korist se pretpostavlja svakom principu, a opstanak postaje vrhunska vrednost.
Upravo u toj profanosti motiva, a ne u otvorenoj zlobi, antropološki pesimizam nalazi svoju najtvrđu potvrdu. Ipak, bilo bi pogrešno izbor za članove Visokog saveta sudstva tumačiti kao poraz sudija sa moralnim i profesionalnim integritetom. Naši kandidati: Tamara, Marjana, Aleksandar i Darko su uložili veliki napor u pokušaju odbrane struke. NJihova predstavljanja su bila jasna, sadržajna i ubedljiva, a činjenica da su svi, svako u svojoj izbornoj grupi, zauzeli drugo mesto, iza režimskih kandidata, pokazala je da profesionalni integritet nije ni nevidljiv, ni marginalan.
Od posebnog je značaja činjenica da su u Novom Sadu, Čačku i Zrenjaninu ubedljivo porazili režimske kandidate, dok su, nažalost, Beograd i Kragujevac, na primer, pokazali svu mračnu stranu dugogodišnje negativne selekcije u sudstvu. Ta neujednačena slika pruža jasan uvid u to da problem nije u potpunom odsustvu profesionalne i građanske svesti, već u njenoj sistematskoj potiskivanosti.
Ovi izbori su obavljeni u društvenom trenutku u kojem su, reklo bi se sihronizovano, doneti antisistemski zakoni koji na očigledan način uvode društvo u diktaturu, pre svega u cilju „gologˮ opstanka na vlasti i izbegavanja krivičnog progona, te daljeg klanjanja „bogu Mamonuˮ, čiji su preko noći obogaćeni predstavnici vlasti najveći podanici.
U istom trenutku se iščekuju dalje akcije pobunjenih studenata čiji su zahtevi zasnovani na osnovnim humanističkim vrednostima. To je generacija, opšte je mišljenje, koja još nije imala priliku da se kompromituje kroz institucije, hijerarhije i mehanizme sitnih pogodbi, te upravo zato jasno razlikuje šta jeste, a šta nije prihvatljivo. NJihov bunt ne pobija antropološki pesimizam, već ga koriguje tako što pokazuje da kvarenje nije prirodno stanje, već proces i da je otpor tom procesu moguć dok god se ne uđe u logiku prilagođavanja. U tom smislu, studentska pobuna predstavlja ne samo moralni korektiv postojećem stanju, već i realni izvor nade da se u budućnosti mogu izroditi institucije, pa i sudstvo, koje neće počivati isključivo na strahu, korupciji, interesu i konformizmu. Zato se ovaj tekst ne obraća svima. On je namenjen onima koji su svesni da se borba za opšte dobro vodi upravo onda kada nije potpuno izvesno da će pobeda sutra doći i da profesionalni integritet nema smisla ako važi samo u normalnim okolnostima stabilnog, demokratskog društva.
Antropološki pesimizam, shvaćen ozbiljno, ne oslobađa od odgovornosti, naprotiv, on je pojačava. Svaka neodgovornost, svako potčinjavanje strahu ili samo ličnom interesu, nije samo lični poraz, već direktna podrška vladavini zla. I tu, gde se zloupotreba moći učvršćuje, svaka odluka da se ne pristane na kompromis, postaje jedina prepreka mogućoj katastrofi, a to je dugogodišnja vladavina pokvarenih i zlih.
Piše: Nenad Baković, sudija Osnovnog suda u Kragujevcu
1 коментар
Postaćete optimista kada vi budete u vlasti.