Procenjuje se da u Srbiji oko 400.000 parova ima problem sa sterilitetom. U borbi da se ostvare kao roditelji priskače im država u pomoć finansiranjem vantelesne oplodnje, a od kraja prošle godine plaća i uvoz reproduktivnih ćelija. Iako je to dobro iz ugla budućih roditelja, da li se u istoj meri vodi računa i o toj deci i njihovom poreklu.
Neke odgovore pokušali smo da dobijemo od profesora Pravnog fakulteta u penziji Zorana Ponjavića, autora knjige „Uticaj biomedicine na srodstvo”, u izdanju „Službenog glasnika”.
Srodstvo između roditelja i dece većina doživljava kao emocionalni i socijalni odnos. Pravo poimanje srodstva doživelo je velike promene u drugoj polovini 20. veka. Koje su to promene?
– Poslednjih nekoliko desetina godina viševekovni temelji srodstva su uzdrmani, ne samo pojavom novih oblika porodičnog života (vanbračne zajednice, rekomponovane i jednoroditeljske, istopolne porodice) već naročito upotrebom novih tehnologija, a pre svega biomedicinski potpomognute oplodnje i unapređenjem ljudskih prava.
Tradicionalni odnos – otac, majka, dete – doveden je u pitanje napretkom biomedicine, to jest mogućnošću veštačke oplodnje, ali je s pravne strane ova mogućnost otvorila brojna pitanja.
– Od šezdesetih godina prošlog veka tradicionalni model porodice postepeno se urušavao pod uticajem porasta broja razvoda, vanbračnih odnosa, kao i porodica sa jednim roditeljem. Primene novih biomedicinskih tehnologija u oblasti rađanja i utvrđivanja porekla deteta prevazilaze sve ono što se dešavalo otkad postoji ljudski rod. Ovo je stvorilo problem primene tradicionalnih pravila za utvrđivanje srodničkog odnosa između roditelja i deteta, jer je postalo očigledno da roditelji nisu njegovi genitori. Ova pravila neznatno su korigovana, pa se opravdano može postaviti pitanje kako se može „prišiti nova zakrpa na staru haljinu”, a da problem ne postane još veći.
Intervencija medicine u ovoj oblasti izaziva složene etičke, ali pre svega pravne probleme. Klinička praksa povezana sa biološkim tehnikama omogućila je stvaranje ljudskog života u laboratorijskim epruvetama, što je potpuno izmenilo koncepte rađanja, trudnoće, očinstva majčinstva, potomaka, genealogije. Napredak koji je medicinska nauka postigla u embriologiji i medicinskom inženjeringu krči put novom svetu u kome su uzdrmani temelji roditeljskog odnosa i srodstva, kakvi su postojali vekovima.
Biomedicina omogućava rađanje deteta bez seksualnog odnosa između dva lica različitog pola, a kada se priroda tome suprotstavlja, moguće je rađanje deteta iz oplodnih ćelija trećih lica, a ne para, čak i da neka žena pozajmi svoju matericu kako bi rodila dete jednom paru.
Pitanja koja se ovim povodom postavljaju nekada su bila nezamisliva, kao što je na primer, ko je otac ili majka deteta začetog veštačkom oplodnjom ako je jedno od njih dvoje sterilno (ili su to oboje), ili mora li dete uvek imati samo dva roditelja, ili ih može imati tri, četiri. Ova pitanja samo delom ukazuju na zadatak koji nacionalna zakonodavstva imaju u odnosu na problem uticaja biomedicine na srodstvo.
Razvoj tehnika biometrijske oplodnje, pored koristi, ima i svoje loše strane. Koje?
– Javlja se potreba da se postupci biomedicinske oplodnje ispitaju sa aspekta etičkih principa, odnosno njihov psihički i fizički uticaj na sve koji učestvuju u ovim postupcima. NJihova primena izaziva zabrinutost javnosti, koja strahuje od manipulacije ljudskim bićima – od svođenja deteta na stvar, s posledicama koje nisu uvek poznate, te se s pravom postavlja pitanje: Da li je sve što je moguće i dozvoljeno? Odnosno, gde su i da li postoje granice naučnog progresa? U pokušaju odgovora na ova pitanja javila se nova naučna disciplina – bioetika.
Najvažniji instrument koji se pojavio na planu međunarodne zaštite je Konvencija iz Ovijeda. U njoj se naglašava da „interes i dobro ljudskog bića… prevladavaju nad isključivim interesom društva ili nauke”. Ona predstavlja fundamentalne principe koji se moraju poštovati u medicini, ali i one koji se odnose na primenu novih tehnologija iz oblasti biomedicine.
U Srbiji je 2017. godine donet Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji (BMPO). Kako se može podrvgnuti veštačkoj oplodnji?
– Darivanje reproduktivne ćelije nije poklon poput ostalih.To je dar roditeljstva koji omogućava jednom paru da dobije „reproduktivni kapacitet”. Ranije je biomedicinska oplodnja bila rezervisana samo za one koji nisu mogli „normalno” imati decu iz određenih medicinskih razloga. Prema važećem Zakonu Republike Srbije, pravo na postupke BMPO samo izuzetno ima i „punoletna i poslovno sposobna žena koja živi sama, sposobna je da vrši roditeljsku dužnost u skladu sa zakonom, u interesu deteta”. Dakle, ne traži se više postajanje medicinskih indikacija za ovu oplodnju. Time je ona stekla pogodnost u odnosu na situaciju kada se kao korisnici javljaju bračni ili vanbračni partneri. U zakonu u ovom slučaju se koristi prilično neodređen termin „žena koja živi sama”, što znači da se vanbračne partnerke ne mogu koristiti ovom pogodnošću jer one ne žive same.
Da li se jednako tretiraju oplodnja jajne ćelije, oplodnja embrionom i da li je predviđena usluga surogat majke?
– Kada se radi o oplodnim ćelijama Zakon zabranjuje duplo darivanje. Odnosno, par, bračni ili vanbračni, može biti korisnik samo jajne ćelije ili muške oplodne ćelije, a ne i jedno i drugo. Isto je i sa ženom koja živi sama. Ona može biti korisnik samo tuđe muške oplodne ćelije, ali ne i jajne ćelije. Ovim je zakonodavac želeo da sačuva biološko poreklo deteta bar sa jednim članom para, odnosno ženom koja živi sama. Interesantno je, međutim, da bračni ili vanbračni par, odnosno sama žena, može biti korisnik tuđeg embriona. Dete koje se rodi na ovaj način je potpuno biološki stranac prema nameravanim roditeljima. Istovremeno, široko se otvaraju vrata za surogat materinstvo, inače zabranjeno u zakonodavstvu Srbije. Sama žena, pak, može dobiti tuđi embrion s potpuno formiranim genetskim kodom, te tako faktički dobija dete koje će nositi devet mesci. Ovim se pokazuje i sav apsurd zalaganja za ukidanje razlike između polova. Najveća korist ovih zalaganja za jednakošću polova postalo je materinstvo, dok je očinstvo ostalo u senci.
Zašto je važno da parovi pristanu na veštačku oplodnju?
– Važno je zato što taj postupak postaje osnova za utvrđivanje porekla ovako rođenog deteta. Pristankom na BMPO muškarac gubi pravo da osporava svoje očinstvo, osim ako bi dokazao da dete nije začeto korišćenjem tuđih oplodnih ćelija, već na primer iz preljube. I u slučaju BMPO žena koja rodi dete je njegova majka, a veštačka oplodnja se tretira kao bilo koji drugi medicinski zahvat za koji je potreban prethodni pristanak pacijenta.
Ko je otac deteta u slučaju veštačke oplodnje kod parova?
– Iako je zahvaljujući napretku nauke očinstvo postalo izvesno, paradoksalno je da je to praćeno nesigurnim pravnim satusom oca. Tehnike BMPO slabe njegov pravni položaj, tako što omogućavaju razdvajanje očinstva između nekoliko muškaraca. Nauka dozvoljava, s jedne strane, da se biološki otac liši svog očinstva dok, s druge strane, dozvoljava drugom muškarcu da to postane, ponekad i protiv njegove volje. Porodični zakon RS ne pravi razliku u pogledu pravila utvrđivanja očinstva deteta rođenog primenom BMPO s obzirom na to da li je u pitanju rođenje deteta u braku ili van braka. Očinstvo više nije posledica braka, već pristanka muškarca na biomedicinsku oplodnju.
Ranije su donori bili anonimni. No, to se menja jer se sve više uvažava pravo deteta da zna svoje poreklo.
– Princip anonimnosti donora oplodnih ćelija prihvaćen je u pravu Srbije. Predmet donorstva tretira se kao biološki materijal. Zadržavanje pravila o anonimnosti donora, pored ostalog, ima za cilj da se veštačka oplodnja poistoveti s prirodnom, a time i da se dete koje se rodi posmatra kao ono rođeno na „prirodan” način. Zakonodavac je želeo da maskira primenu tehnika biomedicinske pomoći i da se prikaže kao da donor i ne postoji. Situacija je u ovom pogledu naročito teška za dete kada je rođeno iz postupka biomedicinske oplodnje žene koja živi sama. Tada dete ne može da sazna ime biloškog roditelja, a nema ni socijalnog oca. Zato potpomognuta reprodukcija, praćena anonimnošću donatora, na kraju dovodi do toga da se patnja odraslih zameni patnjom dece. Ovakav stav se obično pravda, s jedne strane, poštovanjem prava donora na privatni život, a s druge, opravdanim strahom da bi suprotno rešenje značajno smanjilo broj donora. Problem se, dakle, analizira i rešava sa aspekta interesa nameravanih roditelja, a u mnogo manjoj meri sa aspekta prava deteta da zna svoje poreklo.
Korišćenjem tuđih muških oplodnih ćelija po prvi put se dešava da genetski otac nije i ne može postati otac, budući da ostaje anoniman, a dete ostaje bez oca, biološkog i socijalnog.
Međutim, poslednjih godina zakonodavna praksa se menja. U nizu zemalja anonimnost je ukinuta. Prva koja je to učinila i omogućila detetu rođenom doniranjem oplodnih ćelija da sazna svoje poreklo bila je Švedska (1984). Ipak, još uvek ne postoji konsenzus između država članica Saveta Evrope oko ovog pitanja. Zadržavanje principa anonimnosti više nema smisla bar kada je upitanju oplodnja same žene.
Kao važan pojam pojavljuje se „pravo na dete”. O čemu se zapravo radi?
– Postojanje prava na dete značilo bi da želja svakog lica da ima dete mora biti zadovoljena, što podrazumeva obavezu države da svima koji žele da imaju dete, a ne mogu ga imati prirodnim putem, omogući neograničen i bezuslovan pristup medicinski potpomognutoj oplodnji. Posredni zaključak bi bio, ipak, da se ne može govoriti o prihvatanju koncepta prva na dete u smislu da bi to značilo da neko može imati dete kada hoće, kako hoće i bez obzira na okolnosti. Odnosno, sa aspekta države, da ne postoji obaveza da se omogući svakom licu da dobije dete ako ga ne može imati prirodnim putem, pomoću tehnika medicinski potpomognute oplodnje.
Konvencija o pravima deteta UN omogućava pravo da dete zna svoje poreklo. Kako to izgleda u praksi?
Biološka istina o poreklu deteta može se relativno lako utvrditi uz pomoć genetske analize DNK otiska, praktično s nepostojećim rizikom od greške, sa procentom koji se penje na sto posto u slučaju isključenja očinstva ili materinstva. Ovako dobijen dokaz smatra se „kraljicom” svih dokaza i za sud i sigurni je oslonac odluke za koju zna da neće biti osporena.
Pitanje je da li su time rešeni svi problemi vezani za utvrđivanje porekla deteta ili su samo stvoreni novi. Genetska ekspertiza DNK otiska postala je mesto gde se sukobljavaju mnogi interesi, kako oni vezani za legitimitet ovog dokaznog sredstva, tako i za posledice njegove primene. Pravni sistem se u pogledu ovog dokaza našao rastrzan između suda i lekara (genetičara), između biološke istine i socijalne i psihološke situacije u kojoj se dete nalazi. Problem primene genetskog testa je u posledicama koje njegova upotreba izaziva, a to su pre svega one koje su vezane za interes deteta. Taj interes može biti u konfrontaciji sa ostalim osnovnim vrednostima, kao što su pravo na nepovredivost telesnog integriteta i pravo na privatni život.
Svođenjem srodstva na biološku osnovu zanemaruje se činjenica da je ovo pre svega socijalni odnos. Srodnički odnos između ljudi nije samo biološki, pa se srodstvo zasnovano na biološkoj vezi ne može smatrati jedinim „pravim” srodstvom. Upotreba veštačenja DNK otiska morala i da zavisi od procene sudije i njegovog uvažavanja zakonskih prepreka za njegovu upotrebu, u velikoj meri zasnovanih na zaštiti interesa deteta ili donora i roditelja.
Da li postoje ograničenja pristupu biološkoj istini?
– Da. Zbog opasnosti koje sobom nosi nekontrolisano korišćenje DNK testa u postupku utvrđivanja porekla neke zemlje su direktno ograničile njegovo korišćenje. Primer je francusko pravo, gde se analiza može vršiti samo po nalogu suda.
U našem pravu stranka može odbiti da se podvrgne genetskoj analizi i to se pravda pravom na nepovredivost telesnog identiteta. To odbijanje se od strane suda ceni slobodno. Zahtevi za otkrivanje biološkog porekla ne bi smeli da potkopaju temelje ustanovljenog roditeljsko-pravnog odnosa koji je trajao dugi niz godina i bio stabilan. Zato su u zakonu propisani rokovi za podnošenje tužbi za pokretanje postupka utvrđivanja porekla deteta u kojima se može upotrebiti genetski, ili bilo koji drugi dokaz, čime se indirektno utiče na ostvarivanje prava na saznanje porekla.
Tako je, primera radi, u Porodičnom zakonu propisan rok za tužbu muža majke. Subjektivni rok je godinu dana od dana saznanja određene činjenice, a objektivni deset godina od dana rođenja deteta. Jedino dete može tokom celog života podići tužbu za utvrđivanje ili osporavanje svog porekla, što nije uvek najbolje rešenje, jer može potkopati stabilnost roditeljskog odnosa koji je trajao dugi niz godina.
Razgovarala: Elizabeta Jovanović
