Prvog dana avgusta počeo je s radom kafić u Ulici Neznanog junaka 16, na Aerodromu, gde kafu poslužuju osobe sa Daunovim sindromom, a umesto cenovnika, gosti sami određuju koliko će da plate.
Reč je o volonterizmu, nema stalno zaposlenih, nema plaćenog staža i doprinosa, takoreći ni plate, za razliku od beogradskih kafića, gde sve to ima. Ali, to je pokušaj kragujevačkog Udruženja „Daun” da ovi ljudi izađu iz kuće, da se osete da su korisni građani ovog društva. S druge strane, hteli su da pokažu da je angažovanje osoba sa ovom vrstom invaliditeta moguće uz mentorsku pomoć. Obučavaće se za rad u kafiću, družiti se sa sugrađanima koji će na ovom mestu moći da kupe i proizvode Udruženja.
U planu je da dođu do socijalnog preduzeća, da dobiju subvencije od države, jer im je to sada uskraćeno. Trenutno, uz njih su volonteri defektolozi, psiholozi ili studenti.
Počeli od kafića
Dug je put bio od ideje do realizacije da se otvori jedan ovakav kafić. Grad je Udruženju za pomoć osobama sa Daunovim sidromom dodelio prostor od 27 kvadrata koji su morali da prilagode svojim potrebama. Pritekli su im u pomoć i pojedini donatori kroz robne donacije, ali su najveći deo isfinansirali roditelji članovi Udruženja.
Ova kafeterija je osobama sa Daunovim sindromom više od toga, s obzirom da nemaju svoj dnevni boravak niti bilo šta gde bi se okupljali sa svojim pratiocima, što potvrđuje i Biljana Radovanović predsednica udruženja.
– Već četiri godine radimo na socijalizaciji osoba sa Daunovim sindromom i sa lakšim mentalnim smetnjama, sa roditeljima i decom koja su odraslog doba, koja su u punoj snazi i mogu da budu aktivna, ali su van sistema i bukvalno prepušteni svojim porodicama. Jedna grupa porodica se sa tim ne miri, kao što je moja. Mi hoćemo svoju decu da uposlimo da i oni budu zadovoljni i srećni što mogu nešto da rade, da se druže i budu aktivni, kaže Biljana.
Skoro su bili u Gradiškoj (BIH), gde je došlo 2.000 porodica koje imaju decu sa smetnjama u razvoju i imali su priliku da vide kako to funkcioniše u drugim gradovima.
– Mislim da je kafić najlepše i najpraktičnije mesto za rad za osobe sa Daunovim sindromom zbog njihovih specifičnosti. Oni su mile i drage osobe, ali ne mogu sami. Nemaju razvijenu socijalni inteligenciju da se zaštite od spoljnog sveta, nisu sigurni kada su sami i ne bi znali da se vrate kući. Zbog toga je kafić idealan za njihovu radnu angažovanost. Oni vole to da rade, jer svi pomažu u kućama, znaju da počiste, da pobrišu, da posluže, znaju da se nasmeju. Inače, ovakvi kafići već postoje u Beogradu, Subotici u Pančevu, pa smo i mi rešili da probamo i na dobrom smo putu i radujemo se tome, kaže Biljana, podsećajući da je objekat višenamenski, da mogu da održavaju u tom prostoru i radionice, da imaju radni kabinet, ali i stolove gde može da se popije kafa.
Ona napominje da verovatno ima puno dece u kućama, koja isto tako vole da se druže, a nemaju priliku ili ne znaju za mogućnosti, zato smatra da inicijativa treba da krene od gradskih struktura, a oni će biti pokazna vežba.
Kafić će raditi svakodnevno od 14 do 19 časova. Sve je na dobrovoljnoj bazi. Nema računa, ali ima dobrovoljnog priloga. Posetioci će moći da saznaju šta sve oni rade i da kupe neki od njihovih proizvoda.
U svom asortimanu imaju puno toga da ponude i praktično se izdržavaju od svoje kućne radinosti.
– Imamo četiri švaće mašine. Tri smo kupili, a jednu smo dobili. Radimo nešto specifično što ne rade drugi i mašine nam donose prihod i te kako pomažu da realizujemo svoje aktivnosti za koje nemamo para, objašnjava Biljana.
Takva udruženja postoje u deset gradova Srbije, a ovdašnje je uključeno u Savez „Daun” Srbija. Prošle godine su bili domaćini Udruženjima iz osam gradova i planiraju da to ponove kroz sajam umetničkih veština.
– Od svih Saveza u Srbiji mi se najlakše okupimo, iako nismo brojni kao drugi, ali se naši roditelji dosta odazivaju i uvek napravimo lepu feštu, kaže Biljana koja ima bogato iskustvo od preko dvadeset godina u ovom sektoru.
Sistem ih ne prepoznaje
Čitavu deceniju provela je u Udruženju za pomoć osobama sa invaliditetom „Iz kruga”, gde je stekla osnovna zananja o njihovim pravima. Kasnije, 2018. godine prešla je u Udruženje „Egal”, gde su, uglavnom, okupljena deca sa intelektualnim smetnjama, gde je upoznala i daunovce koji su vapili za druženjem. „Egal” je nastavio da radi, a roditelji osoba sa Daunovim sindromom su se izdvojili 2021. godine, kao specifična grupa, koja traži poseban tretman.
– Oni nisu bučni, povlače se kada je neko jači i bučniji i trebaju im specifičniji tretmani. Ja sam se upoznala sa njihovim majkama, podržala sam ih i mislim da smo danas na pravom putu. I na nivou države i grada imamo dobru saradnju, kaže Biljana.
Sledeći korak je da se napravi socijalno preduzeće, ne bi li se uposlili ti mladi ljudi koji su postali punoletni i izašli iz sistema obrazovanja.
– Moj sin ima dva brata i dve sestre, ali ne bih volela da on bude njihova briga. Volela bih da bude okružen svojim prijateljima, svojim drugarima i da se to društvo nadgleda. Kad ja ne budem mogla da brinem o njemu, da on ipak bude srećan, da ima svoju sobu, svoj prostor i drugove koji ga ispunjavaju, to je neka moja misija, kaže Biljana.
Veliki problem, međutim, predstavlja neinformisanost. Ljudi ne znaju kome da se obrate, kakva prava imaju… Nisu prepoznati od sistema.
– Ljudi koji sa nama rade nemaju pravu informaciju ko su osobe sa Daunovim sindromom. Sa druge srane roditelji ove dece vode borbu da mladi i stariji izađu iz kuće, da ne budu izolovani posle završenog školovanja, da budu što vidljiviji i korisniji zajednici. Kad se završi njihov obrazovni proces sa navršenih 25 godina, oni praktično postaju briga samo svojih roditelja, ili završavaju u ustanovama. Sada smo na prekretnici. Evropska unija insistira da više ne budu u ustanovama, a i ustanove više ne šire svoje kapacitete, iako je veći broj onih koji imaju potrebu zbrinjavanja. Ne radi se stanovanje uz podršku, poput dnevnog boravka , objašnjava Biljana.
Niko ne zna kada, ali ovaj problem moraće da se rešava. Uprkos svim preporukama Evropske unije po pitanju ove osetljive materije, nažalost, prilično se zaostaje.
– U poređenju sa nekim ranijim periodom, kada su deca sa Daunovim sindromom bila potpuno izopštena, sada sve drugačije funkcioniše, ali to nije dovoljno. U ruralnijim sredinama još je prisutna stigmatizacija, ljudi se stide takvog potomstva, nigde ih ne vode, ne trude se, a mogu da ih osposobe za pojedine funkcije, recimo brojeve da prepoznaju, da nauče slova. To jeste mukotrpan rad, ali je korisno, kaže Biljana.
U Srbiji nema precizne evidencije o broju osoba koje imaju Daunov sindrom, ali se procenjuje da je oko 3.500 odraslih i dece.
Tekst je nastao u okviru projekta „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
Piše: Elizabeta Jovanović
