Manevarski prostor koji je na raspolaganju Velikom Ćaciju sve je manji i manji. Sad mora da nudi monolog kao dijalog. Međutim, studenti znaju da bi to bio monolog – jer svaki ćaci je solipsista, za njega postoji samo JA i sve ostalo je proizvod toga ja. Dakle, u procesu razvoja mišljenja on je zastao na samom početku kod svesti o ja, koje je u toj fazi prazno, bez sadržaja. Drugim rečima takvo ja zna šta nije, a nikako šta je: razlikuje sebe od sveta i od drugog ja, ali da bi saznalo nešto o sebi ono mora da izađe iz sebe, da interaguje sa svetom i da se posle takve refleksije vrati u sebe i da pokuša da definiše sebe. Ali, to je jedan rudarski rad na koji ni jedan ćaci nije spreman. A bez toga nema dijaloga.
Dilema je veoma stara: ili vođa podiže mase na svoj nivo, ili se spušta na njihov nivo.
Znate li šta je bila pobeda u diskusiji u vreme prvobitne horde – nadživljavanje protivnika. Dakle, ti ubiješ protivnika i time dokažeš da si u pravu. Logika je nesalomljiva: svako pleme ima božanstvo koje ga štiti, te ako te je tvoje božanstvo zaštitilo, to je zato što si u pravu.
Argumentum ad hominem jeste rudimentarni ostatak tog primitivnog verovanja. Je l‘ šta taj najdrastičniji primer logičke greške skoka u drugu vrstu radi. Ubija moralno protivnika, tj. ako ućutkaš protivnika ti si pobedio u diskusiji. Na primer, studenti su teroristi, ustaše i tako dalje. Za pomračenu svest koja se zaustavlja na refleksiji, nema gore kvalifikacije od „ustaše“, kao što ni za istu takvu svest u Hrvata nema gore kvalifikacije od „četnika“. I to je samo jedan primer aktivnosti takve vrste, jer ih ima još mnogo.
Ali, taj metod znatno je efikasniji kad se primenjuje na pojedince, a to mu studenti zasad nisu omogućili. Međutim, ako se studenti pojave „nesmotreno“ (što bi rekao Milan Marić na tviteru) na debati sa Velikim Ćacijem, onda će biti izloženi artiljeriji svih mogućih Informera, Kurira, Pinkova i Hepija. No, studenti na predsednikov poziv odgovaraju da dijalog dolazi u obzir tek u predizbornoj kampanji, čime mu oduzimaju premoć koju je mislio da tim pozivom stekne. Obično mu doskoče!
Ali, I Ćaci ima još aduta iz rukava, mada mu rukavi ponestaju – nudi privremeni ekonomski oporavak. Analize ekonomista pokazuju potpunu promašenost tih mera. Videćemo, ali to je znak da ne odustaje od borbe za vlast. U našoj istoriji niko se tako grčevito nije držao vlasti, pa ni u svetskoj.
Zašto ćaci treba da ode u ropotarnicu istorije – zato što je na potpuno suprotnom smeru od smera u kome se svetska istorija odvija. On je nalik na dvadesetovekovne diktatore koji su svoju političku egzistenciju potpuno vezivali za projekat koji su gurali, a time, znači, i samog sebe, jer oni drugu egzistenciju i nemaju. Hitlerov projekat bila je velika Nemačka, tj. Treći rajh, Ćacijev projekat je velika Srbija, ili Ćacilend. Što on misli da dostigne kroz ekonomski rast: da Srbija privuče što više investitora i postane ekonomski najrazvijenija u Evropi? Ekonomski projekat „malog Ćokice“ koji se ruši u svim delovima.
Hitler, kad je video ruske tenkove na desetak kilometara od Rajhstaga, izvršio je samoubistvo. Ekvivalent tome bio bi da ovaj da ostavku, ali on krpi i dalje tu probušenu vreću. Iza Hitlera su ostali mnogi koji su nudili svoju saradnju saveznicima. I Gebels, koji se i sam ubio sa ženom i šestoro dece. Grozna mi je i sama pomisao da tražim lik Gebelsa u Ćacijevoj pratnji, ali analogija je analogija. To bi mogao biti Dragan J. Vučićević koji je preuzeo na sebe ulogu ćacijevskog poete, i Gebels je bio „intelektualac“, – „rektalni Đokica“ itd.
Šta je pesnik hteo da kaže: on je tu iskoristio slučajnost da latinske reči rectum (pravo crevo) i rector (upravnik, gospodin) imaju prividno isti koren, pa je napravio kalambur, koji je po njemu, a i po mišljenju njegove publike, duhovit. Ali, da li je tako? I izreka „nož, žica, Srebrenica“ ima neku domišljatost, ali nikako nije ni poezija ni aforizam. Mnogo toga u izražavanju veoma zavisi od konteksta.
Da je Hitler pobedio, možda bi Gebels opisao Aušvic kao „polje na kome ibermenš razgoni niže rase na buljuke“, ali to bi bila poezija Vučićevićlike! Ova analiza stoji, ali ma koliko prizeman bio, Vučićević je bolji u jednoj stvari, umetničkom delu je potrebna publika, a on je ima više od svih nas zajedno. Ali, publika je i nekoliko čitalaca, brojnost publike nije dokaz kvaliteta. I Milica Jakovljević – Mirjam imala je između dva rata veću čitanost nego Andrić, pa ko je nadživeo svoje vreme.
Ćaci poete sami sebe promovišu ako umeju da se igraju rečima, a ne rade na svom obrazovanju. Jer zamislite da Dragan J. Vučićević, ili neko iz njegovog ganga, zna da pojam dekan potiče od vođe desetine (deca, lat. deset) batinaša koji su zavodili red u kampusima srednjevekovnih univerziteta. Kakva bi lavina „domišljatosti“ o studentima “batinašima“ i njihovom vođi – dekanu, grunula.
Dokaz da Ćaci ne odustaje jeste najnovija ofanziva na United Media kojoj pripadaju N1 i Nova (s). Neki misle da je to njegov novi adut pred prevremene izbore. Međutim, ma koliko im ograničio gledanost, neće mnogo postići time. Oni ni sada nisu mnogo gledani, ali su preko društvenih mreža veoma uticajni, a to ne može ni jedan Ćacijev potez da promeni. Ili, da parafraziramo Njegoša:
“Studenti, vojvoda beogradski, salomiše demonu rogove, puče kolan Ćacijevoj kobili“.
Piše: Vladimir M. Ristić
