Da je deo imovine nekadašnjeg gigantskog Građevinskog preduzeća „Rad” Beograd u stečaju kupio Miroslav Mišković, vlasnik Delta Real Estate, nije više novost. Bila je početkom decembra prošle godine kada su svi mediji objavili da je Mišković postao novi vlasnik više hiljada kvadrata poslovnog i stambenog prostora u Beogradu, Boru, Pančevu i Skoplju za nešto manje od milijardu dinara.
Ono što je skrenulo pažnju ovdašnje javnosti u vezi sa pomenutom kupovinom je činjenica da i u Kragujevcu, u Erdogliji, postoji nikada završen objekat od crvene opeke, koji je gradilo ovo preduzeće, pa su se mnogi ponadali da se i ona našao na listi otuđene imovine. Međutim, Tržno-poslovni centar „Erdoglija” nije prodat tom prilikom, a po poslednjim informacijama, posle 23 godine od započinjanja stečaja ovog preduzeća i 34 godine otkako se stalo sa gradnjom objekta u Erdogliji, svi su izgledi da će se i on za neki mesec naći na aukciji.
Ambiciozan projekat investitora
Gradnja Tržnog centra „Erdoglija”, prvog u Kragujevcu, počela je davne 1990. godine. Investitor Građevinsko preduzeće „Rad” Beograd imalo je ozbiljne ambicije, o čemu i sada svedoči arhitektonski veoma lepa zgrada, pravljena od crvene opeke, kako bi se što bolje uklopila u ambijent sa ostalim zgradama. U kragujevačkoj ispostavi beogradskog preduzeća bilo je dvadesetak zaposlenih službenika i oko 50 građevinskih radnika i mnogi se još uvek sećaju gradnje ovog objekta.
Pre nego što je počela gradnja urađeno je istraživanje tržišta i ozbiljno se pristupilo planiranju i projektovanju, kako bi se zadovoljile potrebe žitelja ovog dela grada, gde je, inače, bilo malo prateće infrastrukture. Projekat je radio projektni zavod preduzeća „Rad” po strogim pravilima koja su tada bila obuhvaćena Zakonom o izgradnji.
Objekat je površine od oko 3.000 kvadratnih metara, sa oko 50 lokala različite namene i kvadrature – od 10 do 200 kvadrata. Do detalja su bile isplanirane delatnosti koje će se u njemu obavljati, a trebalo je da u ovom prostoru budu kafići, picerije, obućarska radionica, sajdžija, pošta. Po uzoru na italijanske pjace, u centralnom delu objekta planirana je pokretna pijaca koja bi pre podne bila klasična pijaca, a u popodnevnim satima bi se uklanjala i taj prostor bi dobio drugu namenu. Osim toga, trebalo je da bude izgrađen još jedan deo Tržnog centra u produžetku, ali se od toga odustalo i ostali su da decenijama iz zemlje štrče betonski stubovi i armatura, koji su nedavno ofarbani zelenom bojom, jer se tik pored njih nalazi Predškolska ustanova, pa su hteli da bar koliko-toliko ulepšaju ovaj zapušteni prostor.
Ambiciozni planovi i projekat u startu su privukli kupce, koji su počeli da se interesuju i kupuju lokale još pre početka gradnje 1990. godine. Jedan od lokala u prizemlju od oko 60 kvadratnih metara pazarili su Bratomir i njegova supruga Jelena Pajević. U to vreme, platili su preko sto hiljada maraka za lokal, odnosno oko 56.000 evra. U kupoprodajnom ugovoru je stajalo da će objekat biti gotov za godinu dana, ali kako nije završen ni posle dve godine od dana potpisivanja ugovora, kupac je pokrenuo tužbu i zatražio povraćaj novca.
U međuvremenu, preduzeće se sredinom devedesetih godina našlo u poslovnim problemima i dalja gradnja i opremanje objekta potpuno su stali. Zaposleni u ovdašnjoj ispostavi „Rada” da bi zadržali posao, po pokretanju stečaja matičnog preduzeća, registrovali su novo preduzeće „Rad Šumadija”, pokušavajući da sami završe započetu zgradu Tržnog centra u Erdogliji, ali nisu uspeli.
Stečaj je zvanično pokrenut 2001. godine, što ga čini rekorderom u dužini stečajnog postupka među preduzećima na spisku Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.
Prvi stečajni upravnik Miljko Živojinović (poznat kao sin glumca Bate Živojinovića) posle nekog vremena od započinjanja stečaja napustio je Srbiju. Međutim, Pajević, koji je među prvima pokrenuo sudski postupak za povraćaj novca baš sa njim je potpisao ugovor o vansudskom poravnanju, po kome mu se daje u vlasništvo lokal na spratu u zamenu za prethodni u prizemlju, uz obećanje da će objekat da počne sa radom u dogledno vreme.
Ni ostali kupci nisu sedeli skrštenih ruku. Angažovali su advokata i on je podneo zahtev da se deo Tržnog centra (lokali koji su prodati) izuzme iz stečajne mase. To je razlog što objekat do sada nije prodat, a deo koji će se naći na prodaji ima površinu od oko 550 kvadratnih metara.
Vlaga u zidovima, lokali opljačkani
Tokom tri decenije, otkako je stala dalja gradnja, u objektu je bilo pokušaja da se otpočne sa radom. U centralnom delu je neko vreme bio smešten Humanitarni radio, paraplegičari su imali svoje prostorije, jedno vreme prostor je korišćena kao sala za stoni-tenis, reparaciju nameštaja, a jedino još radi trgovinska radnja, koja ima izlaz sa spoljne strane objekta. Možda bi svi oni i uspeli da opstanu da zgrada nije bila meta stalnih pljačkanja i uništavanja. Poskidano je i odneto sve što je moglo da se odnese – prozori, vrata, radijatori, polomljena su stakla, gomile smeća su oko i unutar objekta.
Među stvarima koje su odavno uništene je i rampa za osobe sa invaliditetom koja je postojala na jednom od ulaza u zgradu, a pre nekoliko godina bilo je posla i za vatrogasce zbog jednog upaljenog tepiha u zgradi.
Vlasnici su više puta pozivali policiju da interveniše, ali su oni prestali da izlaze na uviđaj. Objekat je postao stecište narkomana u večernjim satima i beskućnika koji nisu imali gde da se sklone. Nije ih omelo ni to što su pojedini vlasnici pokušavali da zaštite svoje lokale tako što su zakucavali daske na prozorima i vratima. U jednom periodu bili su angažovani čuvari, koji je trebalo da obezbeđuju imovinu vlasnika, ali i od toga se odustalo.
Prema rečima radnika građevinske struke koji su radili u „Radu” dok je trajala gradnja Tržnog centra „Erdoglija”, objekat sada više nije u dobrom stanju. Kako kažu, rađen je sendvič zid i ispunjen tonama mineralne vune, koja je zbog toga što zgrada nije na vreme pokrivena godinama natapana vodom. Zidovi su toliko vlažni da nikada ne mogu da se osuše i vlaga stalno izbija iz njih. Najbolje bi bilo, kažu građevinci, da se ceo objekat sruši i počne nova gradnja.
U međuvremenu, neki od kupaca lokala su preminuli, ne dočekavši da Tržni centar počne da radi, a njihovi naslednici nisu mnogo zainteresovani da, ako prilike dozvole, započnu neki posao. Jedini cilj im je da povrate uloženi novac, ukoliko to bude moguće.
Ono što je poznato je da se trenutno radi procena imovine i postoje nagoveštaji da će biti zainteresovanih kupaca za preostali neprodati deo, uprkos činjenici da je i ranije bilo oglašenih licitacija, ali su prošle neuspešno.
Doduše, poslednjih nekoliko godina neke stvari su se u naseljima Erdoglija i Stara kolonija znatno promenile. Izgrađen je veliki broj višespratnica, cena kvadrata je dvostruko porasla, Tržni centar „Plaza” i prateći objekti u Staroj koloniji potpuno su proemenili sliku ovog naselja. Trgovinski lanci se otimaju ko će u novim zgradama da otvori trgovinske radnje, koja su i ranije nedostajale u ovim naseljima, a sada su potrebe velikog broja novodoseljenih daleko veće od trenutne ponude.
Stari Tržni centar, nikada završen, nalazi se na veoma lepoj lokaciji. Ukoliko bude dobio novog vlasnika, može se desiti da njegova namena bude promenjena, a možda i bude uređen kako je prvobitno zamišljeno. Najgore bi bilo da sve ostane po starom.
