Po završenoj Srednjoj muzičkoj školi, osamnaestogodišnja Kragujevčanka Ana Kilibarda spakovala je kofere i sa još dve drugarice otputovala u Ukrajinu da studira muziku na Konzervatorijumu „Čajkovski” u Kijevu, a od prošle godine Nacionalna muzička akademija Ukrajine. Bilo je to 1998. kada je ova država već bila nezavisna, pošto je sedam godina ranije, 1991, zvanično prestala da bude deo Sovjetskog Saveza.
U to vreme Ukrajinci su živeli više nego skromno, a studiranje u Kijevu bilo je jeftinije nego u Beogradu. Sa novcem koji su ponele Ana i njene drugarice živele su sasvim pristojno u studentskom domu. Nije ni pomišljala da posle studija svoj život nastavi 1.500 kilometara daleko od Kragujevca, ali sudbina je za nju imala druge planove. Ne samo da je ostala, već se i zaposlila, osnovala porodicu. Poslednje četiri godine živi i radi u ratnim uslovima, pod bombama, bez struje, provodeći noći u skloništu zgrade ili metrou. Slike bljeska svetlosti nakon eksplozija ne može da izbaci iz glave, ali i dalje ostaje u Ukrajini.
Dolazak u Kijev
Posle 28 godina u živom sećanju su joj prvi dani nakon dolaska u Kijev.
– Za nas koje smo rasle pod „staklenim zvonom”, sve je bilo mnogo čudno. Roditelji su mislili da ću odmah da se vratim, ali nije bilo tako. Ono što me je odmah porazilo bio je sneg u oktobru, koji je bio nenormalno veliki. Tada su još bile restrikcije i nismo imali struju u nekom periodu, ni grejanje. Ukrajinci su tada veoma teško živeli, dok smo mi novcem koji smo dobijali od roditelja iz Srbije živeli odlično. Sećam se da niko nije imao farmerke, niti bilo šta od teksasa. Nosili su odela od jeftinog štofa, žene crvene cipele i umesto tašni malo kvalitetnije kese. Sve je bilo jednobrazno i jako skromno. Istina, nismo ni mi bolje živeli devedesetih, posle velike inflacije i praznih frižidera, ali imali smo visok standard osamdesetih i to nas je održalo. Brzo sam se snašla. U Kijevu su tada imali jednu centralnu robnu kuću CUM, jedan komision sa inostranom robom i nešto kao „Mek Donalds” i to je bilo sve. Sve se to kasnije promenilo, priseća se Ana.
Profesori su voleli srpske studente, kaže, jer su brzo učili i sa njima je bilo lako raditi. Imali su veći nivo znanja i sviranja od ostalih, tako da su odmah krenuli na prvu godinu fakulteta. Studije su trajale pet godina i nije bilo teško jer su imali dobro predznanje, a profesori su ih podsticali.
Nakon toga, Ana je završila izvođačku magistraturu koja je trajala tri godine, a istovremeno je radila na fakultetu kao korepetitor, kasnije kao stariji nastavnik. Nakon toga postala je docent, pa tek onda profesor. Zanimljivo je da u Ukrajini radni angažman počinje veoma rano, sa 16 godina.
– Više nisam razmišljala da se vratim, jer sam se udala 2006. za Ukrajinca koji je svirao violinu i bio zaposlen u operi i baletu. Intenzivno smo svirali, imali smo mnogo koncerata i tada smo dobro živeli. Od 2000. godine u Ukrajinu su došle strane kompanije, počela je gradnja stanova, Kijev se brzo razvijao i sve je bilo u usponu do velike ekonomske krize 2008. godine. Kasnije je to stalo, ali opet je bilo dobro, sve do početka rata, priča profesorka klavira.
Često je dolazila u Kragujevac, najmanje jednom godišnje, a u to vreme upisala je i doktorske studije koje je morala da prekine. Nastavila je da radi kao profesor, a sa suprugom je uspela da kupi stan u centru Kijeva, a dobili su i sina Mihajla.
Do pre četiri godine živelo se lepo, a onda je uništena sva ukrajinska ekonomija. Kada je 24. februara 2022. godine počeo rat svi su mislili da će se završiti za četiri, pet dana, ali odavno već „gazi” petu godinu.
Prvih nedelju dana nije bilo nikakvih informacija i bio je totalni haos. Sve je bilo zatvoreno, ništa nije radilo, čak ni semafori na raskrsnicama, jer su Rusi prvo bombardovali mobilne mreže i telekomunikacije. Ana je otišla da kupi benzin, ali kada je stigla na benzinsku pumpu ugledala je raketu koja je jako pukla.
– Javili su mi da se ne vraćam kući, pošto je tamo bilo pucnjave. Bila sam u šoku, priseća se Ana.
U gradu je nastala opšta panika i svi su napuštali Kijev. Pošto su mnogi mostovi porušeni, Ana je sa porodicom krenula ka Zapadnoj Ukrajini, oko 800 kilometara od Kijeva, skoro do granice sa Rumunijom. Tamo su proveli tri nedelje.
– Čim je odobreno da se radi iz druge zemlje, mi smo preko Rumunije došli u Srbiju. U Kijevu je tada sve stalo, bile su velike nestašice, redovi u marketima koji su radili samo po nekoliko sati, prazni rafovi. Sve je jako loše funkcionisalo i bili smo ubeđeni da će doći do predaje. Međutim, znali smo da ako Kijev padne mi više nemamo tamo šta da tražimo, jer ruske vlasti neće zadržati ništa ukrajinsko. Mislili smo da će i Zelenski da pobegne, ali nije i nisu dali svoje teritorije, kaže naša sagovornica.
„Kinžale” i pravilo „dva zida”
Po dolasku u Srbiju prvih nekoliko meseci Ana nije radila, jer se nije znalo gde su studenti. Veliki broj Kijevljana bio je u Zapadnoj Ukrajini ili negde u inostranstvu – u Poljskoj, Rumuniji, Moldaviji, Francuskoj.
U Kragujevcu su ostali šest meseci, a onda su se vratili. Ana priznaje da se mnogo plašila bombardovanja, a naročito kada su Rusi počeli da upotrebljavaju „kinžale” – ruske rakete, jedno od najmodernijih oružja u ruskom arsenalu. Inače, kinžal na ruskom znači bodež, a ove izuzetno brze rakete imaju domet preko 2.000 kilometara.
– Taj dan nikada neću zaboraviti. Nismo otišli u sklonište, jer nismo očekivali da će bombardovati Kijev, a Rusi su pustili šest „kinžala” na grad. Sve je bilo crveno od eksplozija, mislila sam da će nam raketa uleteti u stan. Bilo je strašno, nosim tu sliku u glavi, priča Ana Kilibarda.
– Ukrajina je ušla u rat bez ičega, bez oružja i mislili smo da će sve brzo da se završi. Odlazili smo u sklonište u metro koji je na sedam, osam minuta od našeg stana. Prvog dana bilo je mnogo ljudi, svi su poveli i svoje ljubimce, ali bio je potpuni muk. Strah je nadvladao i niko nije pustio glas. Sve informacije stizale su preko aplikacije „telegram” o tome kada će biti puštene rakete i koliko vremena imaju da odu u sklonište. U početku je to bilo oko sat vremena, ali otkako su u upotrebi balističke rakete, taj rok je svega pet do sedam minuta. Za tako malo vremena ne može da se stigne do skloništa i tada primenjujemo pravilo „dva zida”. Ukoliko geler razbije staklo na prozoru spašavaju nas zidovi, pa se sklanjamo između vrata, u kupatilo ili hodnik. U početku su napadi bili noću i kada su duge uzbune i koriste krilate rakete, kalibre iz mora, balistiku, dronove, onda to traje i po osam sati, gotovo celu noć i sve vreme smo u skloništu. Ukoliko naprave pauzu popnemo se do stana da nešto uzmemo, a ponekad može da traje i samo sat vremena, kaže Ana.
Već su navikli da ne reaguju na svaku uzbunu. Recimo, kada je uzbuna sa žutim signalom onda je to samo dron, a stiže i obaveštenje o njegovoj putanji. Ako je krilata raketa, ona uglavnom ide ka Zapadnoj Ukrajini i onda ne idu u sklonište. Inače, svi napadi se planiraju, pripremaju, a od avgusta su češći nego pre, jer su u upotrebi reaktivni dronovi, na koje protivvazdušna odbrana još uvek nema adekvatan odgovor, pa je uzbuna neprestana i teško je. Ali, postoje obećanja da će naći rešenje do kraja meseca. Navikli da žive pod bombama
Snimci na društvenim mrežama prikazuju bljeskove eksplozija, požare i stubove dima koji se uzdižu iz pojedinih delova grada. Mete su magacini, komunikacioni objekti i druga infrastruktura, dok se na snimcima mogu videti veliki požari u gradu.
– Slika koju ljudi imaju o Kijevu je da je to porušen grad do temelja, ali nije tako. Tako izgledaju delovi grada, gde su smešteni vojni objekti. Sve što je bliže centru jako brzo se obnovi, a sam centar grada uredno funkcioniše. Snabdevanje je dobro, ljudi redovno odlaze na posao, mada se stalno prati situacija i koja vrsta uzbune je na snazi. Ponekad se ostaje kod kuće i radi onlajn.
Bilo je jako hladno prethodne zime, temperatura je bila do minus 25 stepeni, toplane porušene, ali zgrada je dobila kotao i rešen je problem sa grejanjem. Takođe, prošlog leta bile su restrikcije struje, nisu radili liftovi, a treba se popeti do 25. sprata. Tada je stigao agregat i to je rešeno. Stigle su i mini trafostanice, na zgradi su postavljeni solarni paneli, pa je snabdevanje strujom bolje.
– Kijev je grad gde nema uvek struje, ali zato u kafeima imamo kafu sa kokosovim mlekom ili pistaćima… Policijski čas je od jedan posle ponoći do pet ujutro, pa lokali rade do 23 sata. Preko dana
su svi aktivni, sedi se po kafićima i sve je normalno, bar tako izgleda, iskrena je Ana.
Kaže da su druženja sa prijateljima preseljena iz kafića u domove Kijevljana koji vole da naprave ugodnu
atmosferu, da urede svoje kuće i stanove. Možda na prvi pogled deluju nepristupačno, ali kada ih upoznate sve je drugačije. Nisu glasni kao mi i na druženjima obavezno spremaju dosta hrane. Jako vole da govore zdravice, piju konjak i vino i običaj je da neko obavezno kaže neku zdravicu, koja posle pređu u pesmu.
Inače, vode računa o zdravlju i o tome šta jedu. Kuvaju svakodnevno, a većina ima vikendice van grada sa okućnicom koju su pretvorili u bašte i tu uzgajaju povrće. To im je u teškim godinama, još pre rata, bio jedini izvor hrane.
Iako joj je trebalo pet godina da smogne snage da proba boršč, tradicionalnu gustu čorbu, Ana je ipak naučila da je sprema i kaže da je veoma ukusna.
– Ja imam mogućnost da se vratim, ne moramo da živimo pod bombama, ali ostala sam. Ukrajinci su divni ljudi, otvoreni su i srdačni. Iako se svakodnevno suočavaju sa izazovima, od nestanka struje do svih neizvesnosti koje donosi rat, mnogi stranci kažu da se u Kijevu osećaju kao kod kuće. Naučili su da se prilagode okolnostima i da pronađu lepotu u malim stvarima, da svoj život grade u Ukrajini, kaže Ana i dodaje da ima izuzetno dobre prijateljice Katju i Oksanu i da su jedna drugoj pomoć i podrška.
– Jedino što me tamo zadržava je moj sin Mihajlo koji je upisao bilingualnu gimnaziju. Ispostavilo se da Ukrajina ima veći izbor srednjih škola, izvanredno funkcioniše onlajn nastava, mogu se dobiti i britanski sertifikati, veće su mogućnosti. Mihajlo nije zainteresovan za muziku, interesuje ga sport, ovde je počeo da trenira odbojku, dok smo bili u Kragujevcu igrao je za Radnički, a sada stalno trenira, kaže Ana.
Njen sin završava srednju školu za dve godine i studiraće u inostranstvu. Roditelji se boje mobilizacije, mada Mihajlo ima srpski pasoš, ali nikad se ne zna. I Ana već traži posao u inostranstvu. U Ukrajini je velika inflacija, plate su male, a život pod bombama ni malo nije lep. Nudili su joj posao na FILUM-u i mogla je da se vrati, ali mora da završi doktorske studije. Ana voli da svira, voli svoj posao, ali još uvek razmišlja gde će. Ima dosta mogućnosti, želi da ima slobodu da se kreće, da sama organizuje svoj život, da svira.
– Verujemo da ovo neće dugo trajati, svi su na ivici snaga. Kijev je lep, veliki grad i mnogi se u ovaj grad vraćaju i ostaju. Zadržavaju ih ljudi.
Piše: Gordana Božić
