Tamo gde nema pameti normalno je da se priča o veštačkoj inteligenciji
Goran Ivanković
Da li vam se možda sviđa naslov ove nove veštačke humoreske? Meni da, posebno zato što ga nisam ja izmislio. Smislio ga je neko mnogo pametniji od mene, koji se time bavi, a zove se Piter V. Bret, američki autor epske fantastike. Čovek je vrhunski intelektualac , diplomirao je englesku književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu Bafalo. Nije bio sam, sarađivao je i pomagao mu je još jedan vrhunski intelektualac po imenu Adrijan Čajkovski, po njegovim rečima, bavio se stresnom advokaturom, ali pored svog stresnog posla uspeo je da napiše knjigu, roman remek-delo pod nazivom Deca vremena za koju je dobio prestižnu Nagradu „Artur Klark” za 2016. godinu. Potom je usledio još jedan prelepi roman Deca propasti.
Ono što je povezalo ova dva vrhunska intelektualca je rezervisanost prema sveopštem i sveprisutnom oduševljenju za veštačku inteligenciju. Parafrazirano, oni kažu da treba stati na loptu i videti šta je realnost, a šta populistička euforija.
Svi očekujemo da kad dođe doba veštačke inteligencije neće imati potrebe da radimo, sednemo u debelu hladovinu i čekamo prvi u mesecu da primimo platu. Možda i dve, ako je hladovina dobra. Kažu naši stari, svi očekujemo da će poteći med i mleko, a možda i jogurt i kefir…
Pomenuta dvojica intelektualaca doslovno kažu: tokom istorije, svaki tehnički izum ljudima je oduzimao poslove. Ipak, društva su prihvatala promene i išla dalje i iako ne znamo kako ćemo mi ići napred, mislim da će se naći način saradnje čoveka i veštačke inteligencije, umesto što će roboti stvoriti pustoš.
I obojica kažu da se više od veštačke inteligencije plaše – VEŠTAČKE GLUPOSTI ! I mi, kolektivno.
Evo najsvežijeg primera veštačke gluposti: u jednom velikom gradu, na jednom velikom fakultetu, gde se mladi uče da misle isključivo svojom glavom, birao se novi dekan. Bilo je vrlo demokratski, ponuđen je samo jedan kandidat. Ostali mogući protivkandidati baš tog dana su dobili stomačni virus. Savremena demokratija nema razumevanja za stomačne viruse i druge podmetačine tog tipa. Taj kandidat je mnogo voleo dekansku fotelju, nije bilo večeri da je legao u krevet, a da je nije sanjao. Ali, bilo je sitnijih problema u njegovoj profesorskoj i profesionalnoj karijeri.
Pre desetak godina kada je bio prodekan, smenili su ga na zahtev studenata i kolega jer je, da izvinite, uznemiravao studentkinje. Seksualno, da izvinite opet. I nisu sve prijave za nasilje bile anonimne, da izvinete. Ali, upornost čoveka je čudo.
U međuvremenu, nekako čudno za tako ozbiljan fakultet, volšebno je nestala dokumentacija o tom nemilom događaju i te neanonimne prijave. Pojela maca dokumentaciju i dokaze, što bi rekla deca. I šta će ambicionzni čovek, sad se nije prijavio za prodekana, nego u inat, baš za dekana tog uglednog fakulteta. I zbog toga nije dobio stomačni virus, a trebalo je.
Ako mislite da je veštačka inteligencija prepoznala svu apsurdnost i nemoralnost situacije prevarili ste se. Neko je tajno uključio softver za veštačku glupost i pored žestokih protesta studenata koji su koristili samo prirodnu inteligenciju i njegovih kolega koji ga jako i dugo dobro poznaju, on je, nažalost, izabran da svoju stražnjicu smesti u dekansku fotelju. I fotelji je bilo vrlo neprijatno, ali njemu ne. I samo glasanje je bilo vrlo veštačko i vrlo nedostojno fakulteta na kome se odvijalo.
Eto koliko su bili u pravu velikani Piter Bret i Adrijan Čajkovski kada su rekli da je od veštačke inteligencije za čovečanstvo opasnija veštačka glupost. A veštačke humoreske služe samo malo, koliko da nas pokrenu na razmišljanje, ali to nije obavezno. I da vraćaju poverenje u prirodnu, od Boga datu inteligenciju.
Koliko idemo daleko i kada nije to potrebno govori mala vest u dnevnim novinama: Organizatori Svetskih nagrada za kreatore veštačke inteligencije objavljuju da je žiri izabrao deset finalistkinja na svetskom takmičenju za MIS veštačke inteligencije. Devojke-roboti koje su stvorene da pružaju tehničku pomoć stručnjacima moraju da lepo izgledaju, ali ocenjuje se i kreativnost tvorca.
Eto, svet korača krupnim koracina napred. Plašimo da neki novi čudni dekani dobiju neke čudne inspiracije kad su u pitanji misice-roboti. Dokazni materijal će, valjda, ionako uspešno i blagovremeno nestati.
Jedinu veliku korist od veštačke inteligencije imaće samo đaci. Ona će im uspešno pisati domaće zadatke. Divota jedna digitalna. Jadno dete samo kaže kompjuteru: Napiši mi sastav na temu Najtoplije proleće 2024. stiže u moj rodni kraj. Samo nemoj dugačko, cimanje mi da pročitam nastavnici. Dete samo klikne i za par sekundi stiže prelepi sastav.
Bojazan eksperata je da ovo lako može postati budućnost obrazovanja, ne samo u Srbiji.
Nastavnicima koji budu insistirali da deca koriste svoju prirodnu inteligenciju preti opasnost da ih proglase tehnolokim viškom, što i nije tako teško našem vrlom Ministarstvu prosvete.
Piše: Petar Stefanović
