Nova „čudaˮ elektronike, internet, mobilni telefoni, tableti, svakako su veliki civilizacijski napredak, tu spora nema. Međutim, kada ta lako dostupna sredstva okupiraju decu i ona počnu nekontrolisano da ih koriste, kod njih vrlo često nastaju ozbiljni problemi psihičke prirode, odnosno bolesti zavisnosti, koji se ispoljavaju i u poremećaju pažnje.
Univerzitet u Kaliforniji radio je istraživanje na tu temu i došao do podataka da je kod dece prosečno vreme pažnje samo 47 sekundi, a 2004. godine bilo je dva i po minuta. Kod nas takvih istraživanja nema, ali stručnjaci imaju iskustva iz svoje prakse.
Naša sagovornica na ovu temu je dr Milica Pantić, dečiji psihijatar na Klinici za psihijatriju kragujevačkog Kliničkog centra. Ona ističe upozoravajući podatak da je njen najmlađi pacijent, zavisnik od „ekranaˮ imao samo sedam godina i da je sve više adolescenata sa simptomima poremećaja zbog prekomerne upotrebe pre svega mobilnih telefona.
– Kada se nešto upotrebljava znači da to služi nečemu, a kada se zloupotrebljava znači da narušava svakodnevno funkcionisanje. Kada dođe i do minimalnog poremećaja pažnje zbog korišćenja elektronskih uređaja znači da dolazi do njihove zloupotrebe. U takvim slučajevima mlada osoba veliki deo dana provodi ispred računara koristeći različite sadržaje (video-igrice, društvene mreže, šoping aplikacije, onlajn kockanje) koji ostavljaju svoje posledice, kaže dr Pantić i dodaje:
– U poslednje vreme se sve više mladih javlja zbog zloupotrebe interneta preko telefona, tableta i računara. Oni razvijaju ozbiljnu zavisnost, koja se manifestuje zapuštanjem ličnog života, popuštaju u školi, zanemaruju kućne poslove i ličnu higijenu.
Zavisnost u porastu
Posledice ove zavisnosti su različite. Dolazi do poremećaja sna, fizičkih problema, mlada osoba ne može da se fokusira, usmeri i održi pažnju na čitanje lektire i učenje, što dovodi do ozbiljnih, pa i trajnih poslednica. A kada se deci zabrani internet postaju agresivna, bacaju stvari po kući, lupaju, psuju, samopovređuju se, udajaru glavom o zid, plaču…, jer su izgubili sposobnost da se usmere na nešto drugo.
Kada dođe do takvih poremećaja to je uglavnom zavisnost i ta pojava je sada u porastu. Veoma je teško odvojiti dete od uređaja, jer kriza koja nastupa je izuzetno ozbiljna i često roditeljska kontrola ne pomaže, kaže sagovornica.
Doktorka Pantić vidi problem i u korišćenju telefona za vreme časova u školi i smatra da je to nedopustivo, jer učenik treba da ima interaktivnu nastavu.
– To je štetan obrazac koji je normalizovan, a kada se posledice dese ne nailazi se na dovoljnu podršku okoline, tvrdi doktorka.
To je problem modernog načina života gde su roditelji u trci za postignućima i novcem i vrlo malo vremena ostaje za ono što je najvažnije – brigu o deci. Da bi olakšali način života roditelji pažnju deteta okupiraju uređajima, jer su sadržaji koji oni pružaju šareni i zanimljivi.
– To što je u jednom trenutku pomoć, kasnije je nešto što je vrlo ozbiljan problem, jer kada se dete navikne da usmerava pažnju ka virtuelnom svetu, ono se posle vrlo teško odvikava i ne ume da komunicira sa vršnjacima i okruženjem. Roditelji treba sa njima da pričaju, igraju se, da osećaju dete i „budu tuˮ, jer je to ključno za najraniji razvoj, kaže Pantić.
Često se viđa da bračni par međusobno priča, a dete gleda u tablet ili mama vozi bebu u kolicima i pokazuje joj telefon kako bi ono bila mirna. To je sjajna podloga za različite probleme, a makar danas ima različitih igračaka koje mogu da zabave dete.
– Najpre se razvija anksioznost (napetost), dete ne razume ili nema kapacitet da ispolji emociju. Kada je neko napet – razdražljiv je i ne drži ga mesto i tada automatski pažnja strada. Taj problem se često ne prepoznaje jer se veliki broj roditelja nedovoljno bavi decom, navodi doktorka.
Ekranizovano dete
Po novoj klasifikaciji bolesti u grupu neurorazvojnih poremećaja uvrštena je i ekranizacija („ekranizovano deteˮ). Simptomi za ovu bolest su slični kao kod autizma, ali su oni nastali „sekundarnoˮ kao posledica zloupotrebe interneta.
Ovaj problem se uglavnom otkrije kada dete krene u školu. Ona često nemaju grafomotoriku, držanje tela im je loše, ne umeju da komuniciraju i da osmisle igru. Kad se roditelj javi dečijem psihijatru, vrlo često već imaju postavljenu „dijagnozuˮ tako što im je „lekarˮ bila internet stranica.
– Roditelji ne treba da se informišu i postavljaju dijagnoze pomoću internet stranica, jer su te informacije uglavnom netačne. Nije sve što se uoči kao problem poremećaj. Poremećaj mora da ima kontinuitet u vremenu i da oštećuje neki deo funkcionalnosti, objašnjava doktorka Pantić.
Da bi se bilo koji problem rešio, prvo mora da se uvidi, prihvati i potraži pomoć. Problem sa pažnjom kod dece i mladih prvo primete roditelji i nastavnici u školama. To su deca koju ne drži mesto, ne mogu da isprate nastavu na času, deluju „odsutnoˮ, brzo prelaze sa jedne aktivnosti na drugu, obrazovno postignuće im opada, zaboravljaju zadatke, pribor za školu, časove…
– Kada se problem primeti, važno je odmah reagovati. Najvažnije je mlade udaljiti od mobilnih telefona i interneta, kaže sagovornica.
Važno je znati da se problem ne može rešiti odmah. Blaži problemi mogu da se reše doslednošću, disciplinom i emotivnom toplinom u kućnim uslovima, što je i temelj zdravog roditeljstva. Doktorka Pantić navodi da je bitno da oba roditelja budu dosledna u odlukama u vezi sa detetom, da postoji red i organizacija dana, kao i topla emotivna sredina u porodičnom domu, jer se tako postavljaju zdrave granice deteta. Iako je uvek preporuka javiti se stručnjaku za pomoć, u našem društvu se to ređe dešava, pa tako često problem potraje toliko dugo da se razviju brojne posledice.
– Kada do problema dođe, primenjuje se savetodavni rad sa roditeljima, dete se uključuje u rad sa defektologom, logopedom, a kada treba primenjuje se i psihoterapijski rad. Treba proceniti koliko problem oštećuje život mlade osobe, koliko traje i da li je prisutna zloupotreba ili zavinost. Ako je u pitanju zavisnost sa ozbiljnim posledicama uključuje se terapija lekovima, objašnjava doktorka Pantić.
ŠTA ČINITI KADA PAŽNJA „POPUSTIˮ
Stručna pomoć je neophodna
Pažnja predstavlja sposobnost usmeravanja i održavanja psihičke energije i aktivnosti u određenom smeru i cilju, kao i sposobnost promene tog smera i cilja onda kada to zahteva neka draž. Može biti aktivna (svesno i ciljano aktivirana i usmerena) i pasivna (aktivirana informacijama koje se nameću mimo volje). Osim toga, pažnja ima i svoje osobine. To su postojanost, preusmeravanje, obim (opseg – sposobnost zapažanja međusobno nepovezanih stvari u kratkom vremenskom intervalu), stalnost (efikasnost koncentracije u vremenu). Problem manifestovan u sferi bilo koje od osobina pažnje dovodi do poremećaja čitave psihičke funkcije.
Pažnja se razvija kroz vreme od samog rođenja deteta. S početka, od doba odojčeta, dominira pasivna pažnja, da bi se kasnije, kada dete polako počinje da spoznaje svet oko sebe, počela razvijati i aktivna pažnja. Normalno je da u detinjstvu i do polaska u školu deca imaju kratku pažnju. Već sa polaskom u školu očekuje se da dete može da održi pažnju onoliko koliko to treba za vreme školskog časa. Ono što je univerzalno za sve je da je pažnja najbolja u vremenskom intervalu od oko 35 minuta.
S obzirom na to da živimo u internet eri, kada je maltene nemoguće zamisliti život bez mobilnih telefona i interneta, kao i imajući u vidu da je globalni tehnološki napredak doneo brojne promene i na polju stimulacije koja se pruža deci od rođenja, značajno je promenjena gotovo svaka osobina pažnje, i to kod dece i kod mladih.
Iako je zvanični stav struke da je korišćenje interneta i telefona štetno za rani razvoj, činjenica je da se on ne poštuje, čak se afirmiše.
Ako uzmemo u obzir da su deca izložena internetu i mobilnim telefonima od najranijeg doba, ne čudi zašto se kroz vreme razvija ne samo poremećaj pažnje, već i najrazličitiji psihijatrijski poremećaji.
Važno je razlikovati poremećaj pažnje koji je nastao usled uticaja korišćenja interneta i mobilnih telefona od neurorazvojnog poremećaja, kao i od poremećaja koji nastaju u sklopu drugog psihijatrijskog poremećaja.
Neurorazvojni poremećaj se uočava kod dece i pre polaska u školu jer ga osim problema sa pažnjom prate hiperaktivnost i impulsivno ponašanje u više situacija tokom dana (kod kuće, u vrtiću, drugim socijalnim okolnostima). Poremećaj pažnje koji je deo drugog psihijatrijskog poremećaja je uglavnom drugih simptoma koji dominiraju (anksioznost, depresivnost…).
Ipak, za postavljanje tačne dijagnoze neophodna je konsultacija stručnjaka. Bitno je da je problem moguće rešiti, ali da je ključno prepoznati ga što pre i odmah potražiti pomoć stručnjaka.
Piše: Maja Đorđević
