Omalena redakcija „Kragujevačkih novina” prošle nedelje se iselila iz zgrade u Ulici Branka Radičevića 9 i tako je zdanje koje je svojevremeno proglašeno „domom novinara Kragujevca” ostalo i bez poslednjeg informativnog glasila. Sada je to kompletno dom gradske birokratije, odnosno poreske uprave.
„Kragujevačke” su bile primorane da napuste „dom novinara”, kojima sada gazduje grad Kragujevac, jer više nisu bile u stanju da „gazdama” plaćaju kiriju i ostale dažbine. Cena je bila neprimereno visoka i to za korišćenje potkrovlja , odnosno tavana, koje prema projektu i nije bilo planirano za neki radni ili poslovni prostor. Ali, sve se može – kad se hoće. A ovde se baš htelo.
Packe Ljubiše Manojlovića
Nastajanje zgrade u Branka Radičevića ima zanimljivu hronologiju. Sazidana je na delu placa gde su do sedamdesetih godina prošlog veka bile osnovne škole „Radoje Domanović” i „Svetozar Marković”. U početku je pripadala preduzeću „Svetlost” koje je izdavalo istoimene novine, a pod istim krovom bili su Radio Kragujevac, izdavačka delatnost i pogon štampe.
Pre preseljenja u novu zgradu u centru grada firma je bila smeštena u nekadašnjem vojnom zatvoru koji je građen, kako se govorilo, „da se preživi, a ne da se živi”. Neuslovan prostor za rad i za novinare lokacija na periferiji, daleko od mesta glavnih zbivanja, posle „Svetlosti” pripao je Istorijskom arhivu.
Ideju da se novinari udome u centru grada imao je još Borivoje Petrović u vreme kada je bio gradonačelnik. Čak je urađeno i idejno rešenje za zgradu od 5.000 kvadrata na uglu Karađorđeve i Ulice Branka Radičevića, imala je radni naziv „kragujevački medijski centar” i tu je trebalo da budu smeštene redakcije novina, radija, buduće televizije, izdavačka delatnost i sva dopisništva. Međutim, Bora je 1981. godine smenjen, projekat je propao.
Ključni događaj desio se 1985. tokom priprema za obeležavanje pedesete godišnjice od osnivanja lista „Svetlost”. Za tu namenu formiran je organizacioni odbor, čiji je počasni predsednik bio Ljubiša Manojlović (1913 – 1996), osnivač, prvi urednik i vlasnik opozicionog lista „Svetlost” 1935. godine. Za neupućene Kragujevčane – on je posle Drugog svetskog rata živeo u Beogradu i bio je poznati novinar, satiričar i publicista. Zbog „oštrog“ jezika od 1968. bio je „zabranjeni pisac”, ali su ostala njegova značajna dela, između ostalih „Na času istorije” o kragujevačkoj tragediji 1941. godine.
Elem, na jednom sastanku organizacionog odbora Ljubiša Manojlović se obratio prisutnim čelnicima grada: „Drugovi, sramota je što kragujevački novinari rade u memljivom bivšem zatvoru i to daleko od grada, ovde nadomak Šumarica”. Bili su tu Kamenko Sretenović, Predrag Galović, Velja Milošević i drugi funkcioneri koji su se zbog ove kritike osećali dosta neprijatno. Čika Ljubiša je tada u Kragujevcu bio autoritet s velikim poštovanjem.
Zgradu gradili novinari
Verovali ili ne, takoreći sutradan po ovom sastanku gradski šefovi su se razjurili da „odgovore” na Manojlovićevu opasku. Za novu zgradu odobrene je lokacija koju je ranije predložio Bora Petrović, ali stav je bio da se za buduće radove ne koristi novac iz budžeta grada. Radi toga su pravljene razne gimnastike, ukratko urađeno je sledeće: preduzeće „Svetlost”, koje je imalo pravo trajnog korišćenja i apsolutnog raspolaganja bez nadoknade zemljišta i objekta na lokaciji bivšeg vojnog zatvora, svu imovinu prodaje Istorijskom arhivu Šumadije. Tim parama kupljen je plac u Ulici Branka Radičevića, a ostatak je poslužio za početak izgradnje nove zgrade.
Projekat je uradio tada mladi arhitekta Dušan Soković, gradnja je počela u martu 1986, a već 1987. godine, pred 28. jun, kada je padala pedeseta godišnjica lista „Svetlost”, bilo je useljenje u novu zgradu, koja je imala oko hiljadu kvadratnih metara. Pod istim krovom i dalje su bile novine, radio, izdavači i štampari. Svima njima bio je isti osnivač – tadašnji Socijalistički savez radnog naroda.
Međutim, preseljenju su prethodili ozbiljni problemi – nedostalo je para za završetak zgrade. „Svetlost” je uzela kredit od „Jugobanke”, koji su narednih godina otplaćivali zaposleni, u to vreme ukupno njih stotinak, a radi toga svi su se odrekli naknade za topli obrok, regres, prevoz i povećanja plata za tri-četiri godine.
Ni sa tim kreditom, nažalost, nije mogla da se okonča gradnja objekta, pa su se urednici i novinari „Svetlosti” i Radio Kragujevca dali u potragu za donatorima. I uspeli su. Između ostalih, sklopljeni su ugovori o finansijskoj pomoći sa „Vodovodom” (tadašnjih 25 miliona dinara), sa „22. decembrom” na 20 miliona, „Romanijom” i „Ratkom Mitrovićem” na pet miliona dinara.
Dakle, najveći teret izgradnje zgrade u Branka Radičevića pao je na zaposlene, nažalost mnogo njih nije više među živima.
Kako je grad postao vlasnik
Onda su došla turbulentna vremena, raspad Jugoslavije, ratovi, a za novinare je bilo bitno i uvođenje višestranačkog političkig sistema. Redakcija lista „Svetlost” tada usvaja izjavu o nezavisnoj, nestranačkoj uređivačkoj politici, a pošto SSRN kao raniji osnivač više nije postojao (utopio se u Socijalističku partiju Srbije), njegovu ulogu preuzima gradska uprava. Upravo od nje novinari „Svetlosti” traže da se izdvoje iz zajedničkog preduzeća i posle dugih nadvlačenja i natezanja u tome uspevaju. Od septembra 1992. godine formiraju se dve zasebne firme – Javno preduzeće Radio Kragujevac i društveno preduzeće NIP „Svetlost” (izdavači su se nešto ranije otcepili).
Tada je urađen i deobni bilans po kome je jedna trećina zgrade pripala „Svetlosti”, a dve trećine Radio Kragujevcu, ali pošto je radio dobio status javnog preduzeća, i njegova imovina postala je javna, odnosno gradska. S druge strane, „Svetlost” je nastavila da radi kao nezavisna firma, preduzeće je postalo osnivač i izdavač lista „Svetlost”, bez ikakave mogućnosti upliva gradske vlasti u uređivačku i kadrovsku politiku.
To je trajalo sve do 2007, kada je država oglasila prodaju NIP „Svetlost”, bez obzira što nije bila javno, već takozvano društveno preduzeće, jer su i firme sa ovim statusom podlegale privatizaciji. Sedamdeset posto kapitala na aukciji su kupila trojica Kragujevčana (da im ne pominjemo imena), ali se od početka znalo da njih sudbina novina sa dugom tradicijom nije zanimala, oni su bacili oko na zgradu u Branka Radičevića, pošto su očekivali skoriju privatizaciju u RTK, pa bi došli u posed celog objekta.
Videvši da su novim gazdama „nema ’leba”, cela ekipa „Svetlosti” napustila je privatizovanu firmu i 2009. pokrenuli su „Kragujevačke novine”. Bilo je to 2009. i tada su novinari postali podstanari u zgradi koju su sami gradili. List „Svetlost” je još malo postojao sa novim novinarima i urednicima, ali je on ubrzo ugašen i preduzeće završilo u stečaju.
Tada je u „domu novinara” još radio i Radio Kragujevac, ali je i njegova redakcija rasformirana (nepoznato je zašto), a do danas su u zgradi tri nekadašnja radijska studija, koji su neprestano „pod ključem”, bez ljudi. Devedesetih godina osnovana je i Televizija Kragujevac, ali je ona od početka u Tržnom centru „Radnički”.
Oko 400 kvadrata koji su pripadali „Svetlosti”, posle bankrota privatizovanog preduzeća, nekim muljanjima postali su vlasništvo grada, odnosno cela zgrada prešla je u njegovu svojinu. Stari vlasnici postali su gradske kirajdžije, uz kiriju koju razrezuju jači, a ako zakupac nije „podoban”, odnosno ako je pod firmom „Kragujevačke novine”, cena i za tavanski prostor politički je „odmerena”.
Piše: Miroslav Jovanović
