‘’ … i misliti Srpski, zašto svi narodi ne počinju s jedne strane misliti o stvarima’’
Vuk Stefanović, iz predgovora Srpskom rječniku
Celo područje znanja koje je na razmeđu prethodna dva stoleća nemački filozof Vilhelm Diltaj rubricirao kao duhovno-istorijske nauke, u našem 21. veku, prvenstveno u svetu bolonjske reforme i organizacije univerziteta, klasifikuje se kao de-ha polje, ili naprosto, kao područje društveno-humanističkih nauka.
Pod dejstvom univerzalnog zakona lingvističke ekonomije ta se odrednica najčešće sažima u naziv humanističke nauke. Da stvar postane većma zavodljiva, kao u kakvoj igri prikrivanja tragova, akademski profesionalci to znaju i dalje, rutinski da skrate, pa ga, čitavo familijarno, proiznose u obliku: humanistika.
I tu se već razmahuju od početka slućena asocijativna zavođenja. Na korak od humanosti i čovekoljublja, bar u jezičkom obliku, humanistika sugeriše jaku vrednosno afirmativnu konotaciju. Što da ne, došapnula bi površnost. I onako su to sve znanja o najvažnijem nam, o čoveku i njegovom svetu.
Premda omaška nije nimalo slučajna, problem je što to uopšte nije smisao naziva humanističkih nauka. NJihovo ime ne potiče, bar ne direktno, od latinske reči čovek, a kamoli od kakvog čovekoljublja. Uostalom, kada bi čovek kao predmet proučavanja, te humanost kao uzvišeni ideal, imali tu ikakvog značaja, zar medicinske nauke ne bi morale biti humanističe, i to pre svih? Međutim, one uopšte ne pripadaju ovom korpusu znanja.
Ključna reč, koja potrebuje našu pažnju, neophodnu za izlazak iz opšte pometnje nad de-ha poljem, jeste termin humanizam. Humanističke nauke se tako i nazivaju zbog činjenice da one svoj predmet sagledavaju, i svoje znanje izlažu, sa humanističkog stanovišta. Međutim, šta to znači? Šta je, uopšte, humanizam i šta sve ulazi u naše vidno polje, već samim tim, što smo se odlučili na pogled sa humanističkog stanovišta?
Pokazaće se da je odgovor na ovo pitanje prethodni uslov našeg snalaženja u problematici Istočnog pitanja. Ono je, zapravo, humanističko pitanje prvog reda.
Epoha humanizma
Izraz humanizam pre svega je etablirani istoriografski naziv za jednu epohu. Ovo je odlučujuće važno naglasiti, zbog činjenice da je to višeznačan izraz, a mnoge su njegove upotrebe kolokvijalno ustaljene sasvim iregularno. Dakako, to nipošto ne znači i nemotivisano. Dakle, kada govorimo o humanizmu u akademskom smislu, to je, pre svega drugog, epoha.
Prirodno se nameće pitanje: u istoriji koje zajednice, kog naroda, koje civilizacije, nastaje i uopšte postoji ta epoha? Humanizam je događanje istorijski vezano za jednu grupu naroda i njihovu konfesiju. S kraja srednjeg veka i samim početkom novovekovnog razdoblja, na katoličkim univerzitetima zapada Evrope odigraće se ta pojava koju nazivamo humanizmom. To dakle nije nikakv narodni pokret, niti događanje širokog socijalnog zahvata. To je akademsko događanje, koje se odigravalo u elitnoj, uskoj socijalnoj sredini univerziteta zapadne Evrope, krajem srednjeg veka.
Zarad evociranja istorijskog konteksta, važno je osvestiti da je, do ta doba, do predmetne epohe humanizma, to bio bezmalo varvarski, inferiorni deo evropskog kontinenta. Tamo se događao, kako će potom humanističke nauke to retrospektivno formulisati, mračni srednji vek. Naprosto, Zapadna Evropa je, kako to slikovito kažu pojedini istoričari, kišna senka Vizantije. Pritisnut prvobitnom ekspanzijom islamskog elementa na sopstvenom tlu, suzbijajući ga i potiskujući kroz borbe u viševekovnom procesu rekonkviste, najpre do Pirineja, a potom i sa celog poluostrva, ovaj deo sveta je veće kulturne benefite izvlačio iz kontakta sa superiornom civilizacijom islama. I matematika, i logika, i filozofija, i čitav niz oskudnih akademskih znanja kojima se raspolagalo, poticali su iz arapskih izvora.
Pred dominantnim hiljadugodišnjim pravoslavnim carstvom Romeja, u ime nezavisnosti, držana je suštinska distanca. Dakako, sa svom onom ekvilibristikom laviranja, pretvorstva i dovijanja, tipičnom za politiku srednjeg veka, do direktne i otvorene konfrontacije, kada bi prilike to dopustile. Posledica takve distance bilo je i sasvim tanko, do nikakvo poznavanje antičkog civilizacijskog nasleđa, pogotovo helenskog. Stvarni poznavalac, baštinik i jedini legitimni sukcesor antike, u milenijskom kontinuitetu, bila je Vizantija, i njen komonvelt, kojem je pripadala i srednjovekovna Srbija.
Ipak, budući hrišćanski, i ovaj deo Evrope je morao brinuti o obrazovnoj pripremi sveštenstva. Za to su najpre bile ustrojene manastirske škole, iz kojih će kasnije i nastati prvi crkveni srednjovekovni univerziteti. Bilo da je reč o manastirskim školama ili, kasnije, o univerzitetu, sve do epohe humanizma, glavnu, preovlađujuću i najvišu obrazovnu sadržinu činila je studia divina, to jest, upoznavanje duhovnih, božanskih i crkvenih stvari. Poznavanje Biblije, svetootačkog predanja, crkvenog kanona i teoloških dogmata, i iznad svega, same crkvene službe. To je ono što je činilo suštinu srednjovekovnog obrazovanja.
Kako bi uopšte srednjovekovni manastirski đak, kasnije student, mogao čitati bilo šta, pa i samu Bibliju, kad nikakva pisana književnost na narodnom jeziku nije ni postojala? Zbog toga je obrazovanje podrazumevalo i jednu grupu pomoćnih predmeta, sasvim ljudskih, opštekulturnih stvari, da bi student uopšte mogao i da pristupiti studiju glavnih predmeta. Ta se grupa sekundarnih predmeta podrške nazivala studia humaniora, a obuhvatala je klasične jezike, pre svega dostupniji latinski, njihovu gramatiku, zatim logiku, hermeneutiku … Naprosto, ono što je budućem svešteniku bilo neophodno da bi uopšte mogao da se koristi crkvenom literaturom.
Svaki izam upućuje na nekakvu ekspanziju. Ovaj sufiks konotira naglo širenje, uvećanje uticija i značaja onoga na šta se odnosi korenski deo reči. Tako i reč humanizam označava jedan kritičan period širenja uticaja i značaja studia humaniora na katoličkim univerzitetima srednjovekovnog zapada Evrope. Ono što je do juče bilo sporedno i pomoćno znanje, najednom će postati obrazovna sadržina prvog reda, ono što vezuje povećanu pažnju akademske publike, čak revolucioniše pogled na svet. Šta je dovelo do ove radikalne inverzije u srednjovekovnom univerzitetskom kurikulumu, te do nagle promene slike sveta kakvom raspolaže retki obrazovani pojedinac na zapadu Evrope?
Dakako, najezda Osmanlija na Istoku, bekstvo grčkih profesora ka univerzitetima severa Italije i daljeg Zapada, pad Carigrada i slom Vizantije. Pod pritiskom ovog kardinalnog dešavanja ‘’na Istoku’’, na Zapadu će otkriti grčki jezik i helensko kulturno nasleđe, što će biti odlučujuće za nastanak humanizma. Ali i humanističkog samorazumevanje Evrope, kakvo traje već pola milenijuma, i kakvo je upisano u koncept Istočnog pitanja.
Geopolitika humanizma
Humanizam je, dakle, lokalno dešavanje, nastalo među potomcima varvarskih naroda Rimskog carstava, tokom njegovoga definitivnog sloma u 15. stoleću. Međutim, humanistički univerzalizam, pokušaj da se od ovih lokalnih percepcija i vrednosti stvori univerzalna slika sveta, ponuđena celom čovečanstvu kao jedina objektivna, čini od njegovog perspektivizma jedan zbunjujući provincijalizam. Zbunjujuć utoliko što ga objektivistički rasejavaju nauke, zasnovane na humanističkom stanovištu.
Humanizam je prisvojio nasleđe antike, kao sopstveno, pa sa njegovog stanovišta još i danas Grke i Rimljane nazivamo patrijarhalnom odrednicom naših starih. U tom duhu stvorio je i istorijsku hronologiju, te periodizaciju istorijskog vremena kakvu humanističke nauke i danas koriste. Otuda 16. stoleće još uvek nazivamo novim vekom, a u istorijskim naukama uvodimo prisilno razdvajanje pojmova moderno i savremeno. Jer humanizam to nema u sopstvenom vidnom polju, evropski đaci ni danas ne uče ništa o persijskoj ili kineskoj filozofiji, baš kao što u Evropi nema ni profesora koji bi im to predavali.
Razmere ovog provincijalizma postaju očiglednije u kontekstu geopolitičkih procesa dugog trajanja. Kao što će širenjem preko skučenih okvira akademskog rezervata, u područje grada i urbanog života, upravo humanizam poroditi renesansu, on će kumovati i daljem rascrkovljenju evropskog života i razsinovljenju evropskog čoveka. Najpre će, kao kakav Luterov preteča, poravniti staze procesu reformacije, ali i sekularizacije potom, te svakom daljem obliku razdvajanja čoveka od Boga, pod imenom emancipacije. Upravo ovo poslednje, a ne nekakvo čovekoljublje, vrednosno i konotira izraz humanistika.
Najzad, a za Istočno pitanje i odlučujuće, on će kreirati istorijski pojam Vizantije, kao tačno određeno, tobož faktografsko ime za jednu naučnu fantastiku. Naprosto, tako se nije zvala nijedna država u istoriji čovečanstva. Prosto je začuđujuće koliko je malo ljudi obrazovanih i formiranih pod senkom Istočnog pitanja, koji uz Rimsko carstvo emocionalno i pojmovno asociraju pravoslavlje. Začuđujuće, jer je Rim kroz istoriju bio mnogo štošta, ali ništa ni izbliza tako dugo i postojano kao pravoslavna imperija Romeja.
Zaista, postojalo je svega nekoliko stoleća pagansko Rimsko carstvo u kojem se Bog svetotajinski ovaplotio, sišao u istoriju sveta, te koje Ga je utamničilo, osudilo i razapelo na krstu, kao razbojnika. Međutim, potom je, duže od hiljadu godina postojalo pravoslavno Rimsko carstvo, koje se pokajalo i proslavljalo vaskrslog Gospoda.
Naspram sauronskog, emancipacijskog, humanističkog projekta bogoubistva, na Istoku je oblikovan i održao se koncept katehona, pravoslavne zavetne sile koja zadržava silu bezakonja. Upravo sa tom teološkom svešću stupamo u sam početak, na tle onog što je bitno u Istočnom pitanju.
(Nastaviće se)
Piše: Saša Milenić
