Da bi se razumelo gde su Srbi pogrešili i zapetljali se sa Jugoslavijom, najpre se mora razumeti kako isti ti Srbi ništa nisu pogrešili u Vojvodini. Tako je govorio srpski Krleža.
Vojvodina neguje, u javnoj upotrebi, šest službenih jezika, jer u njoj živi 26 različitih naroda i etničkih grupa. Bilo koja od tih zajednica daje osobeni pečat i nezamenjivi kulturni doprinos celini, zbog čega je svaka, bez izuzetka, podjednako važna i posebno podržana.
S obzirom da su Srbi toliko puta brojniji od bilo kog drugog naroda na tom prostoru, ne može biti sumnje da su upravo oni i kreirali ovaj pasijans multietničnosti i šarenila. Čak u toj meri, da se čuju i govorkanja kako su neke od ovih etničkih grupa politički utilitarno konstruisane, da ne kažemo baš izmišljene. Zbog čega?
Upravo zbog njihove političke beznačajnosti. Zbog principijelne nekonkurentnosti malobrojnih grupa. U tome je suština. S izuzetkom jedne, eventualno dve etničke zajednice, njihov udeo u ukupnom stanovništvu Vojvodine kreće se u granicama statističke greške, tačnije, ispod pet procenata. Dok se tema različitosti i prava svih na svoju posebnost neguje i drži tako razgranato i široko postavljena, čisto matematički ona ne može da ugrozi srpski politički interes u Vojvodini.
Naprotiv, ona može srpskoj politici u Vojvodini da donese jedan evropski šarm i osnov za kulturu ponašanja i razmetljivosti. Od suvoparne, rigidne i neuverljive, ali dominantne ideološke norme, zadatog bratstva i jedinstva, vojvođanska politika napravila je kulturni kolorit, dekorativnu šaru i šmekerski štos. Keca u rukavu za igru na naprednijem nivou.
I vide doktor Krleža da je dobro. Te zaključi: Tako se to radi.
Čovek koji je izmislio Vojvodinu
Uostalom, ko je branio srpskim piscima, istoričarima i javnim delatnicima da Zagreb obeleže, nahvale i prisvoje kao srpsku kulturnu prestonicu? Interpretativno i imaginarno, dakako, ali svaka se realnost začinje sa smislom, u imaginaciji.
Srpska prestonica je tradicionalno ambulantna, a za Beograd se definitivno vezuje tek od onomad, od sredine 19. veka. Deda našeg modernog klasika, Crnjanskog, svoju knjigu o Beogradu objavljuje pod naslovom Darul Džihad. Pa to je bilo juče! Između orijentalne Kapije svetog rata i Lamenta nad beogradskim bićem bivstvujućeg, samo je jedna generacija!
Nisu samo srpske banke i bankari dejstvovali po Zagrebu, dočim i srpsko pevačko društvo tamošnje. Čak i sam lider srpskog romantizma Jovan Jovanović Zmaj jedno vreme živi i stvara u Zagrebu. Zagreb je, u jednom trenutku nacionalne istorije, faktički dominantan centar srpske kulture.
To ne može biti slučajno! Jer nije slučajno da je jedina voljena srednjovekovna „Gospodarica Zagreba” pravoslavna srpska princeza. Ulrih Celjski dolazi na Dunav da potpiše svoj predbračni ugovor sa tastom Đurđem Smederevcem, od koga prosi ruku mlađane Katarine, i svečano se zavetuje da će sva deca iz tog braka biti pravoslavna. Zbog toga nije slučajno što i jedan Šumadinac, Nastasijević, u Beogradu još uživa status pesnika iz milanovačke provincije, sa svega jednom sveščicom stihova, dok ga u isto vreme, upravo u Zagrebu, etabliraju kao izabranog novelistu i publikuju u ediciji stotinu najvećih!
Tako je govorio Draško Ređep, kojega su nazivali srpskim Krležom. Za njegove euforične, spontane i beskrajne monološke tirade nikada nije pouzdano utvrđeno kada su započete, ali je bilo sasvim izvesno da se ne prekidaju, e da bi nagovestile kraj, negde tamo u nedogled, dokle naše vreme ne dopire.
Bio je istoričar književnosti, esejista, književni kritičar i teoretičar umetnosti, univerzitetski profesor, ali i jugoslovenski filmski mogul, čovek koji je stvorio Sašu Petrovića, a pred kim se ustručavao i Titov dvorski reditelj Veljko Bulajić. Znao je biti televizijski zabavljač, ekstravagantni kulinar i sitni vinski hedonista, ili sve to u isti mah, pogotovo u tandemu sa zagrebačkim estradno-intelektualnim parnjakom, Igorom Mandićem. Pored toliko napisanih knjiga, studija i monografija, potajno se nadao Nobelu, za neopravdano potcenjeni i neprimećeni literarni žanr – za recenziju na klapni.
Ipak, najveću nagradu i priznanje dobio je u javnoj polemici, i to od svog oponenta, dr Stipe Šuvara. Ovaj je, s namerom da definitivno raskrinka opsenara, sintetički i u konačnoj formi utvrdio kako je Draško Ređep, ni manje ni više, nego izmislio Vojvodinu.
Zlatna greda Srbije
Srpska kultura je inherentno policentrična. Sve njene oblasti i krajine, posebnosti, kolorit i šarm svih njenih narečja, regija, zabiti i budžaka, teško je držati u jednoj ravni i uvek na vidiku. Zato je važno opevati sve te ruže Srbije, ukazivati im ljubav, dužnu pažnju i to sistematično ponavljati.
Međutim, dominantna je jedna veza srpske kulture sa evropskim kontekstom i modernim svetom. To je srpski Sever. To parče Dunava koje protiče kroz Srbiju predstavlja njen najznačajniji geopolitički objekat, a kultura sa njegovih obala, one vojvođanske kao i šumadijske, strateška je meka moć Srbije. Srpski Sever, iliti Šumadija i Vojvodina uzeti integralno, to je zlatna greda Srbije.
Dakako, nas zbunjuje sopstvena naivnost, premoderna izvornost, patrijarhalni heroizam i plemenitost naše tradicionalne kulture. Tačno utoliko ona je klasična, uzvišena i nije svetska. Zlo je esencija sveta, a u našoj umetnosti ono dospeva do izraza tek na srpskom Severu.
Baš kao Krležina Panonija, ili Hunija madžarskog pesnika Endre Adija, zlo postaje naša tema, a naša književnost nepovratno i srednjoevropska sa Radojevom „Stradijomˮ. Ona nije tek priča o socijalno-političkim prilikama, još manje satira o nekoj vladi ili jednom dinastičkom režimu. To je priča o domaćem blatu. O truleži Miteleurope koja prisvaja i naše sopstveno tkivo.
Kao na slikama Milana Konjovića. Svi rado pamtimo njegove pejzaže, krstine i polja žita, međutim ti panonski eksterijeri, to je sporedno, to uopšte i nije Konjović. Konjovićev veliki potpis, to su enterijeri, one austrougarske vojničke slike, sa postvarenim aktovima druslih žena, koje jedva da se razlikuju od predmeta i mobilijara po kom su prosute. To je austrougarska, i neminovno srpski Sever, to nerazlikovanje žene od šporeta, dakako, osim po načinu upotrebe.
Ne radi se o tome da na Severu dosežemo Evropu, jer Srbi jesu Evropa. Radi se o tome da sve ruže Srbije oplemene i spasu srpsku dušu, i sam srpski Sever, naposletku. U tome je meka moć, jer tada i Srbija postaje šansa za Evropu. Šansa, za koju je sasvim sporno, da li će ikada biti prepoznata.
Zlatne jabuke Hesperida
Đule Van Gog je tvrdio kako je u molski temperovanoj srpskoj kulturi Draško Ređep jedini intelektualac koji misli u duru.
To je u velikoj meri bilo moguće zahvaljujući bespoštednom osloncu na sigurnu i bezrezervnu podršku supruge Jelke Ređep. I sama novosadski univerzitetski profesor, značajni srpski medievalista, briljantni interpretator Velikih hronika grofa Đorđa Brankovića i celokupne stare srpske književnosti, ipak je podrazumevana kao diskretni inspicijent u permanentnom teatru Velikog Doktora.
„Slobodno svratite, Ćirpanova 6. Ako ne možete da se snađete autom, pozovite, uputiće vas posluga”. Profesorka Jelka diskretno prevrće očima i šapće: „Koja crna posluga”? Ostalo je nejasno zna li uopšte Doktor da u kući nema nikave posluge.
Naprosto, nemoguće je bez posluge sred toliko sveta koji dolazi, odlazi, neodređeno se zadržava. Tu je nekad stanovao i Konjović, a svraćao je i nobelovac Salvatore Kvazimodo, pre čuvenog ručka sa Doktorom, na terasi hotela Vojvodina. Još uvek se pojavljuje i Miloš Crnjanski, sa svojom beskrajnom pričom o vojničkom romanu, čak i Željko Rebrača dolazi po savet, utehu, a i da odloži vraćanje posuđene Doktorove kravate.
Do jednog sličnog, davnog protinog dvorišta, dolazeći na odsustvo sa odsluženja vojnog roka, sa autobuske stanice se dovezao mladi Draško Ređep, fijakerom. Da učini utisak na Jelku, lepu protinu kći. Tamo je međutim, pod jabukama, zatekao njezine tetke, dve protine sestre. Gospođe u crnom sedele su na hoklicama, u sjaju, ispod razgranatih krošnji koje su bogato rodile, a raširile su velike starinske amrele. E, da se zaštite od jabuka koje opadaju. Mlađano momče nije odolelo svetlosti i slici, te se tu i zadržalo.
Te zlatne jabuke Hesperida ne prestaju da padaju, a Doktor ih još uvek obilazi s otvorenim kišobranom na plećima. Ne sme izostati. Jer one samo zato rađaju i padaju, kako bi ih s dužnom pažnjom zapazio i konačno potvrdio da sve je dobro.
Piše: Saša Milenić
