Vraćajući se sa puta, pošto je posetio Niš, Milan Savić, pisac, profesor i budući sekretar Matice srpske, odlučio je da poseti i Kragujevac. Svoje utiske je zapisivao i kasnije objavio u časopisu „Stražilovo“ 1888. godine. Ovaj književni časopis namenjen za zabavu, pouku i umetnost izlazio je od 1885. do 1894. u Novom Sadu. Izlazio je jednom nedeljno, prvo svakog četvrtka, a od broja 1. za 1892. godinu svake nedelje. Vlasnik i urednik bio je Jovan Grčić, književnik i profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije. Časopis je prestao da izlazi 1888. godine kada je došlo do fuzije Stražilova i Javora, a posle tri godine, 1892, ponovo je pokrenut.
Ugašen je 1894. godine zbog slabog odziva pretplatnika. Družinu oko „Stražilova” pored Milana Savića i Jovana Grčića činili su Đorđe Magarašević, Đorđe Dera, Milan Savić, Milan Jovanović i Stevan Milovanov. Od značajnijih saradnika svakako treba spomenuti Ilariona Ruvarca, Lazu Kostića, LJubomira P. Nenadovića, Branislava Nušića, Ksavera Šandora Đalskog, Janka Veselinovića, Marka Cara, Milana Rešetara.
U rubrici „Listići”, a kasnije rubrici „Kovčežić”, izlazio je pregled periodične srpske i hrvatske književnosti. List je prvo štampan u „Štampariji dr Pavlovića i Jocića” u Novom Sadu, potom u „Srpskoj manastirskoj štampariji” u Sremskim Karlovcima i naposletku u „Srpskoj štampariji dr Svetozara Miletića” u Novom Sadu.
Izgrađena pruga Kragujevac – Lapovo
Savić posle Niša opisuje voz koji saobraća na relaciji Niš – Beograd. Prvo je opisao nišku železničku stanicu.
Stupim u dvoranu. Tu već nađem šaren svet, kako se gurka oko kase. Grdni neki Arapin u renom kaftanu, s ogromnom čalmom na glavi, stoji mirno i čeka, da i na njega dođe red. Neki stranci, neiskazano bezobraznih obraza, hodaju gore dole i glede preko naših glava. Jedan beogradski kicoš udvara se dvema gospođicama. Stižem do velike tezge na kojoj ostavljam kofere ko ostali putnici. Izvadim biletu do Lapova, a sandučinu opravim odmah za Beograd. Hoću u Kragujevac, da ga vidim, a osobito da se nađem sa svojim đurom…
Pošto je čitaocima iskazao nameru da će posetiti prestonicu kneza Miloša Obrenovića, Savić daje opis kako izgleda putovati vozom na tek sagrađenoj železnici u Kraljevini Srbiji. Srbija sticanjem nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, prema odredbama tog istog kongresa preuzela je obavezu na sebe za izgradnju železnice. Železnička konvencija između Austrougarske carevine i Srbije potpisana je u Budimpešti 28. marta 1880. godine, a nešto kasnije, 4. juna 1887. godine, potpisana je u Carigradu konvencija o železničkoj vezi između Srbije i Osmanskog carstva.
Početak gradnje pruge 21. juna 1881. obeležio je srebrnim budakom knez Milan Obrenović. Nakon tri godine gradnje okončani su radovi na železničkoj pruzi normalnog koloseka, u dužini 243 kilometra, od Beograda do Niša avgusta 1884.
Prvi svečani voz krenuo je iz Beograda 23. avgusta po starom, odnosno 4. septembra 1884. godine po novom kalendaru. Na ovoj trasi u početku je bilo nekoliko vozova, a cene karata su bile previsoke za Srbe osiromašene u prethodnim ratovima. Pruga je bila solidno izgrađena, a lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba. Godine 1885. na pruzi dužine 245 kilometara, sa 371 vagonom prevezeno je oko 153.000 putnika i 53.000 tona robe.
Avgusta 1884. godine zasvetlela je prva sijalica u Srbiji u kragujevačkoj fabrici oružja, u čaurnici – jednom od pogona tadašnjeg Vojnotehničkog zavoda, samo dve godine pošto je „svetleće čudo” prikazano na Svetskoj izložbi u Parizu. A 1887. godine Kragujevac se povezuje prugom sa Lapovom. Kako je putovati ovom prugom Savić daje u sledećim redovima svog putopisa.
Istraživanje Vojnotehničkog zavoda
U gvozdenim kolima – treće klase – ne beše mnogo društva. Arapin, dva trgovca iz Jagodine, od kojih nas je jedan, džovijalan debeljko, često nudio čuturom; iza mojih leđa seljak sa sinčićem i još dve tri osobe. Moram navesti prizor koji mi je i sad živ u pameti. Vlak juri dakle svojim putem, s obe strane njegove trče stada daleko u polje. Na to će sinčić onog seljaka:
– Gle, samo, kako su ovi janjci ludi i kako daleko trče, oni još misle, da će ih gvozdena kola pregaziti.
– E, moj sinko, primeti seljak, šta tražiš pameti u jagnjeta, kad se i ove matore ovce tako ludo klone naših kola.
Predeo je vrlo lep. Gvozdeni put vodi sad moravskom dolinom, onim starim putem od pamtiveka, kojim su išle silne čete osvajača na preveliku radost tamošnjih stanovnika. Planine se bliže i šire, dok iza Stalaća ne pukne široko moravsko polje. Od negdašnje kule Todorove ostalo je nešto razvaline, koja se crni na obronku onom. Tu iegde vodi put u prestonicu Lazarevu, u Kruševac. Kroz desni prozor vidim daleko Rtanj, sad zapadnu mu stranu. Koliko i koliko puta sam mu gledao istočnu, šetajući se s kolegama Knjaževačkim drumom.
Arapin prekrstio noge, koliko je mogao na sedištu, i jede. Sir, hleb, paprike, soli i luka tura u čeljusti i žvaće mirno, gledajući često gore kroz krov gvozdenih kola; Alahu svome u bradu. U Lapovu moradoh izaći iz beogradskog vlaka, jer ću po sporednoj pruzi u Kragujevac. Ah, kako lagano idu kola! Kad zatvoriš oči, misliš da se vraćaš u Lapovo.
Savić opis Kragujevca počinje sa tek sagrađenom železničkom stanicom.
Na lepoj kragujevačkoj stanici dočeka me moj drug, dr. đ. G. fizik okruga kragujevačkog, a u stanu lepa i mlada ženica njegova. Kragujevac izgleda sa svim varoški, velika čaršija podsetila me jako na Novosadsku pijacu. I ako je Kragujevac „stara“ prestonica, opet se za to ponavlja svakim danom. Od javnih zdanja valja mi spomenuti novu crkvu, koja je nazidana po obliku Carigradske crkve Sofije, da kako u mnogo manjem. Pored crkve je zdanje velike gimnazije – ništa drugo, nego baš palata, posvećena prosveti. Na čaršiji se diže nov, prekrasan hotel, koji je do sad već i predan publici. Kavana „Talpara“ je elegantno nameštena; ni Beograd nema baš lepšeg lokala.
Posle prvih utisaka mesta pisac ovih redova posećuje konake kneza Miloša, želeći da vidi mesto gde se stvarala srpska država. Nadajući da će na tom mestu osetiti i duh Miloševe epohe iz sledećih redovo možemo videti da se u tom pogledu razočarao.
S velikom pažnjom sam posmatrao „šareni konak“, ali kad mi rekoše da je u tim dvorcima nameštaj sasvim drukči, nego što je bio za vreme knjaza Miloša, prođe me svaka volja da uđem u njih. Još da nije u Topčiderskom dvorcu ostavljeno nešto po starom, ne bi potonji naraštaj ni znao kako je živeo i stanovao knjaz Miloš. Zaista ne razumem tu oskudicu svakog pijeteta.
Ostatak boravka Savić želi da upotrebi da istraži fabrike Vojnotehničkog zavoda. Pogotovo je zainteresovan da vidi mesto gde je zasijala prva sijalica na Balkanu. U razgledanju fabričkih hala imao je stručnu pomoć u vidu zaposlenog u kragujevačkoj Topolivnici. Sam to naglašava u putopisu.
Himičar topolivnice, g. P., bio je tako ljubazan te mi je pokazao tu veliku fabriku, bez njega ne bih razumeo ni deseti deo. Kao spomen poneo sam jedan fišek sa sobom, evo ga na mom stolu.
Deo o Kragujevcu završava sledećim rečima.
U Kragujevcu sam proveo skoro četir dana, bio sam i po okolini. Tu je srce Šumadije, tu čuješ samo srpski govoriti. Da spomenem slučaj koji mi se desio s jednim starim gospodinom. U razgovoru o Kragujevcu spomenem i konak, gde je sad oficirska kasina, i primetim da je tamo uzidana rimska nadgrobna ploča.
Da, da, odgovori stari gospodin, ali je li natpis ćirilicom…
Piše: Aleksa Ignjatović,istoričar
