Postojala je jedna zanimljiva zabavna emisija na Radio Beogradu u kojoj je bilo „Suzbijanje liticeˮ, borba protiv nekih oveštalih predrasuda, na duhovit način. Ja neću da budem duhovit, ali ću da budem smešan, pošto ću se baviti ćoravim poslom objašnjavanja kakvu su liticu studenti „pobiliˮ. Naime, studenti su nam, po ko zna koji put, dali šansu da zaobiđemo liticu koja postoji između istoka i zapada i koja je u našim glavama.
Stanislav Jerži Lec je u vreme komunizma u istočnom delu Evrope, duhovito i genijalno sažeo tu dilemu u aforizam: „Neki misle – Ex Oriente Lux, Ex Occidente Luxusˮ. Mi Srbi smo se upravo tako i delili tokom svoje istorije – sa Istoka nam je dolazila svetlost (vera i duhovnost), a sa Zapada materijalna dobra. Već naši kraljevi su se opredeljivali između Vizantije i Zapada. Stefan Prvovenčani je dobio kraljevsku krunu sa Zapada od pape Honorija Trećeg, iskoristivši ženidbu sa Anom Dandolo, unukom slavnog mletačkog dužda Enrika Dandola. Njegov sin Stefan Uroš Prvi, oženio se francuskom plemkinjom Jelenom Anžujskom itd. Potom smo potpali pod jedan drukčiji istok (obično se kaže da smo pod Turcima bili pet vekova, ali kad se pažljivo pogleda, mi smo pod punu tursku vlast definitivno pali posle drugog i definitivnog pada Smedereva, te time i srpske despotovine, 1459. godine, a počeli smo da se oslobađamo 1804, dakle potpuno tursko ropstvo je trajalo neka tri i po veka, što je bilo dovoljno da nas odvoji od Zapada i Evrope uopšte).
I od tog vremena pokušavamo da se približimo toj Evropi – posle oslobođenja od Turaka, tu nam je od pomoći bila Vojvodina i njeni intelektualci koji su donosili evropske običaje i shvatanja u Srbiju, što je obrenovićevska vlast s teškom mukom prihvatala, ali je ipak prihvatala. Miloš Obrenović, pragmatičan kakav je bio, čak se okrenuo ka bližem Beču, umesto Karađorđevog preferiranja daleke Moskve. Karađorđe, koji je bio veći idealista, nije se opametio ni posle propasti Prvog srpskog ustanka, kad su Rusi, zbog Napoleonove invazije, ostavili Srbe bez pomoći. Tako se istok pretvorio u Rusiju, ka kojoj su se Karađorđevići, kad su ponovo došli na vlast, opet okrenuli.
Rusi su u Prvom ratu i zaratili zbog nas, ali su, posle Oktobarske revolucije, jednostrano izašli iz tog rata, zbog čega su izgubili mnoge teritorije, ali ne i srpsku ljubav, koju su Srbi sada preneli na Sovijetski Savez, čime je ta ljubav dobila ideološki karakter, te time postala još fanatičnija.
Mnoge stvari su se promenile, ali je naša neodlučnost po tom pitanju ostala na snazi, sve se više komplikujući sa istorijskim razvojem. Jer, istorija je učiteljica života samo za velike i srećne narode, za one male i nesrećne, ona je mučiteljica. Mi smo morali da preuzmemo ulogu Balkanskog Pijemonta, pošto smo prvi, zajedno sa Crnom Gorom, koja je ipak mnogo manja, imali nezavisnu državu. I mi smo svesno ušli u to: još pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem (koga su ustavobranitelji doveli na vlast pošto su svrgli kneza Mihajla Obrenovića). Ilija Garašanin sastavlja čuveno „Načertanijeˮ, koje je osnova te naše pijemontske uloge. To je bio okvir za kasniju politiku Karađorđevića, kada su posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine došli opet na vlast.
Politiku koju je Nikola Pašić oblikovao u stvaranje Kraljevine Jugoslavije, a koja je pred sam propast Jugoslavije, sada kao socijalističke republike, dobila svoju pogubnu formulaciju „svi Srbi u jednoj državiˮ. Ta politička filozofija nas je uvela u haos 90-ih, iz koga nismo sasvim izašli ni 2000. godine, jer smo opet u njega upali 2012. Najveći politički mislilac u drugoj polovini 20. veka u Srbiji Zoran Đinđić našao je izlaz iz te lažno postavljene političke floskule: „Srbija u Evropiˮ, ali je, na žalost, ubijen na samom početku započetih transformacija Srpskog društva.
Pošto većina zemalja koje nas okružuju pripada Evropskoj Uniji, ili tome teži, „Srbija u Evropiˮ jeste civilizovan način da se ostvari da svi Srbi budu u jednoj državi. To što studenti nisu nosili evropske zastave uopšte me ne brine – vozili su bicikle do Strazbura, znači Srbija ostaje na Evropskom putu.
Promene su već počele, najbolji policijski kadrovi Srbije, prema mišljenju Informera, privedeni su po nalogu tužilaštva, koja rade po zahtevu vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac. Da ostavimo po strani to što je ona toliko dugo ćutala i da konstatujemo da je u pravo vreme progovorila. A živnulo je i Tužilaštvo za organizovani kriminal (čuveni TOK). Naime, Mladen Nenadić do sada nije imao adekvatnu saradnju „najboljih srpskih policajacaˮ.
Jedan od simbola promena u koje smo uplovili jeste prerada stare narodne pesme „Ajde Janoˮ koju je profesor dr Aleksandar Čupić čuo na jednom studentskom protestu, čuo i prihvatio, pa je gromoglasno otpevao posle pobede Studentske liste. Šta je simbolično u tome: recimo, to što Čupić nije profesor na Muzičkoj akademiji, što su mnogi pomislili, već na Saobraćajnom fakultetu, dakle kolektivni proizvod, koji u potpunosti odgovara principima rada studenata.
Piše: Vladimir M. Ristić
